Прочитај ми чланак

МАКЕДОНИЈА није једини циљ

0

putin cipras

Америка и ЕУ неће дозволити да Грчка искорачи из постојећег ЕУ-НАТО поретка, то се неће дозволити по било коју цену

О најновијој кризи у Македонији и околностима дестабилизације те земље минулих дана је много речено и чини се да је сада све познато. Утисак је, међутим, да је нејасно колико ће та криза потрајати и како ће се окончати. Нејасно је такође шта је прави циљ те деструктивне акције Запада и већина анализа и јавних изјава сугеришу да су проблеми утицај Русије, нови гасовод Турски ток, „издаја“ премијера Николе Груевског и неизбежни мит о „Великој Албанији“. Врло мало пажње се поклања чињеници да Македонија за Запад уствари и није прави проблем у том делу Балкана, него пре свега Грчка. То је земља која на Западу и у НАТО буди највећу забринутост.

Без обзира што се актуелна влада Грчке заклиње у Европску унију и тврди како не жели да напусти евро, реалност сваким даном постаје другачија, а зна се да конкретне прилике а не изјаве и планови диктирају конкретну политику. Конкретне прилике су увек одлучујуће. Грчка влада, упркос неким уступцима, још увек не одустаје од другачијег регулисања огромног јавног дуга и – што је за Запад највећи проблем – друштвеног модела. Истовремено, од своје позиције строге штедње и кажњавања Грчке не одустају ни кључни повериоци – земље еврозоне на челу са Немачком. Док трају уобичајено целоноћни европски преговори, ситуација се само погоршава и у кључним европским центрима се сада много више времена троши на анализе и затворене дискусије како да евро преживи без Грчке. Већина – како је то јавно рекао и председник Европске комисије Жан Клод Јункер – верује да евро неће моћи да преживи ако Грчка или изађе или буде избачена из тог система. Јункер тврди да би се распад евра пре свега десио због „англосаксонског елемента“. У преводу, берзе у Лондону и Њујорку би у том случају разбиле евро, а тиме и читав европски политички пројекат. Да ли би се то баш и десило, у овом часу тешко је рећи, и то пре свега због тога што је на посредан начин велики део грчких дугова у власништву и америчких банака. Преко берзанске магије и такозваних деривата, од продаје прихода од очекиваних камата, па до осигурања кредита – грчки дуг се нашао и у власништву највећих америчких банака, па су зато и Американци, а не само Немци, веома заинтересовани шта ће бити епилог дужничке кризе Грчке.

ЗАШТО ГРЧКА ТОЛИКО БРИНЕ САД И ЕУ

Американце посебно брине и то што актуелна грчка влада покушава да прошири своја политичко-економска пријатељства, пре свега са Русијом и Кином, и да тако смањи ниво зависности од западних центара моћи. Када је реч о Русији, поред извесне политичке склоности дела актуелне Атине, постоје и конкретне финансијске понуде и пројекти, међу којима је за Америку највећи проблем гасовод Турски ток, који би Грчкој обезбеђивао не само јефтинији руски гас него и значајне приходе од транспортних такси. Обнављање руских ракетних система С-300 смештених на Криту није толики проблем јер Грчка одавно има те одбрамбене системе. Грчка је једина стара чланица НАТО која има и руско наоружање. Кина наставља са својим старим плановима да део европског трговачког базирања смести у Грчку, одакле би железницом транспортовала своје производе ка Европи. Развој тих односа би – страхује се – озбиљно нарушио баланс снага у Грчкој и временом чак довео у питање снагу Запада у тој земљи.

Америка и ЕУ као главног кривца за такав развој и то страховање виде у актуелној грчкој влади. Све се још увек крчка, али већ сада је јасно да Америка и ЕУ неће дозволити такав развој догађаја и неће дозволити да Грчка на било који начин искорачи из постојећег ЕУ-НАТО политичког и економског поретка. Ту нема дилеме, и то се неће дозволити по било коју цену – од државног удара до „обојене револуције“, прве у западној интеграцији. То је свима који то желе да виде јасно. Атинским улицама се већ повремено појављују млади људи са маскама на лицу, у патикама и руксацима на леђима сејући насиље. У медијима се називају анархистима, али у њиховом понашању нема баш толико анархије колико система. И, наравно, не сме се изгубити из вида да у Грчкој постоји и албански елеменат, који се за Запад и у тој земљи пре неколико година показао као користан у дестабилизацији.

И, по старом правилу, Америка и Запад никада не спроводе агресивне акције само због једног циља или разлога; увек их има више. Деструктивни пројекат у Македонији није само порука Грчкој него и другима, пре свега Русији, Кини и Турској. Русија је медијски инструментализована, па се зато стално јавност фокусира на Турски ток, који би требало да прође кроз Македонију. Порука је да Русија ипак ништа не може да уради без Америке и ЕУ а ни земље које се надају да могу саме да сарађују са Русијом.

Ништа мање важна порука није ни она која се шаље Кини. Шта вреде Кини луке у Грчкој ако Америка не дозвољава да ту робу вози железница кроз Македонију, Србију и Мађарску. То је у овом тренутку утолико важније мада тако не изгледа на први поглед јер Кина и Америка убрзано заоштравају међусобне односе у Јужном кинеском мору. Турској се поручује да не може бити партнер и Европе и Русије. Турска је међу земљама које су веома присутне у Македонији.

siptari

ОНО ШТО ЗАПАД НЕ ОПРАШТА

Преко Македоније се шаљу поруке и Србији и Мађарској. И то много више Мађарској јер Западу су, по правилу, далеко већи проблем земље које су у његовим системима и које су званично пријатељи. О томе најбоље сведоче најновије афере о међусобним прислушкивањима „најближих савезника“. За Србију је важна порука сама судбина премијера Груевског. То је човек који је испуњавао све што Запад тражи, он је био западна узданица, али је изгледа схватио да се од тога не живи, па је кренуо да потражи помоћ на другој страни. То Запад не опрашта.

Да ли ће пројекат порука и разбијања већ увелико напаћене Македоније успети, у овом часу је тешко рећи. У досадашњој фази – утисак је – премијер Никола Груевски је успео, али само за сада. Али организатори протеста и немира неће одустати – то је једино сигурно. Груевски још увек, ипак, има већинску подршку грађана Македоније, или боље рећи етничких Македонаца. Македонски Албанци се практично још јавно не изјашњавају и њихова партија је и даље коалициони партнер Груевског. До када ће то бити, тешко је рећи, а утисак је да Албанци само чекају договорен тренутак и налог својих заштитника па да сруше владу Груевског. Иако је у влади Груевског, лидер Албанаца Али Ахмети је већ наговестио његову стварну позицију. Изјавио је, на пример, да су снимци прислушкивања, који су иницирали кризу, „аутентични“. Како он то може да зна? И рекао је да није тачно да су протесте организовали Американци и Запад.

Отежавајућа околност за Груевског је и то што има веома мало – скоро да нема ни једног савезника, пре свега у региону. Бугарска и Албанија су се већ изјасниле против њега, и оне су део пројекта његовог рушења. На Србију, такође, тешко може да рачуна, без обзира што је на митингу подршке у Скопљу било и застава Србије. На чијој страни је званична Србија сугеришу провладини медији у Београду. Лист Политика, на пример, на насловној страни објављује интервју са вођом протеста Зораном Заевим. Скора посета премијера Александра Вучића Тирани се већ сада тумачи као порука да Албанци нису проблем, јер, ето, и премијер Србије иде у Албанију, него је проблем премијер Македоније.

1:0 ЗА ГРУЕВСКОГ

У основи, све док има довољну подршку народа и док се на то буде ослањао, Груевски може да успе чак и ако распише ванредне изборе. Оно што би му могло доћи политичке главе су преговори са Западом и њихове понуде, као и у случају бившег украјинског председника Виктора Јануковича. Уз то, мора марљиво да води рачуна о безбедносним аспектима јер они који су аутори дестабилизације се неће устручавати убистава опозиционих лидера за која би оптужили актуелну владу и иницирали потпуни хаос. То је толико пута виђено.

Аутори пројекта деструкције Македоније су тренутно мало застали али, наравно, не одустају. Иако је технологија пројекта, по свему што је виђено, америчка, у том послу је, заједно са Американцима, и ЕУ, тачније Немачка. Немачка је земља која је доста политички инвестирала у Македонију и изнад свега у албански корпус. Али тренутно је ослабљен интензитет пројекта. О томе можда најбоље сведочи то што су домаћини разговору премијера Груевског и лидера опозиције Заева у Брислу били посланици Европског парламента. То најбоље говори о „важности“ тих разговора у овој фази кризе.

Другим речима, криза ће потрајати, али се неће одустати јер сада је касно за одустајање. Неуспех пројекта у Македонији за Запад једноставно није прихватљив. Али неуспех је ипак могућ. Не само у Македонији.

(Нови Стандард – Синиша Љепојевић)