Прочитај ми чланак

ЗАШТО ВАШИНГТОНУ ТРЕБА ХАОС У МАКЕДОНИЈИ? – Због „Турског тока“? Да, али не само због тога!

0

makedonija turski  tok

Вероватно се сви сећају када је превратом свргнути украјински председник Виктор Јанукович одбио да потпише приступни споразум с Европском унијом крајем новембра 2013. године. Тада сарадник у Центру за глобалне студије и професор политичких наука на Универзитету Викторија у анализи за EUCAnet пише како разлози за одбијање украјинске владе да склопе Споразум о придруживању ЕУ нису посве јасни, али је председник Јанукович своје одбијање образложио руским економским притиском и непримереној финансијској помоћи коју нуди ЕУ како би се Украјина супротставила том притиску и успела прилагодити економију стандардима ЕУ.

Колико је познато, Русија је тада Украјини понудила пгас по повлаштеној цени, 15 милијарди долара кредита и тржиште унутар тада још Царинске уније, данас Евроазијске економске уније, док није било говора о укидању статуса несврстаности Украјине или увлачења украјинског народа у било какав војни савез с бившим совјетским републикама. Наиме, Москви је због повезаности индустрија и заједничког геоекономског окружења било стало да сарадњу с Украјином настави на обострану корист.

Да ће Вашингтон учинити све да тако не буде, видело се из изјаве бившег америчког државног секретара Hillary Clinton, која је 2012. стварање Евроазијске уније назвала „ре-совјетизацијом евроазијског простора“.

Хилари Клинтон је изразила противљење Сједињених Држава таквим плановима руских фунционера за које је изјавила „како су њихове тврдње о економској интеграцији само изговор за њихове хегемонистичке тежње у пост-совјетском простору“.

Амерички обавјештајно-аналитички портал Stratfor већ тада руску политику назива „путем за поновно успостављање утецаја у блиском суседству“, те како је Москви циљ, почевши с Царинском унијом коју је Русија покренула с Бјелорусијом и Казахстаном у 2010., проширити ову економску групу на простору целог евроазијског простора, што ће узроковати повратак америчко-руских односа у време Хладног рата“.

Што се касније догодило у Украјини свима је познато. Важно је напоменути да су од Путинове најаве оснивања ЕЕУ до такозваног „ЕвроМаидана“ у Кијеву, којим је свргнут Јанукович и због чега је избио рат у Украјини, западни медији, аналитичари, разни тинк-танкови и високи функционери обавили на десетине или стотине анализа и дали још толико изјава чиме су дали наслутити што ће се догодити. А све је започело најавом економског интеграцијског процеса, који у свом изворном облику није искључивао ни посебан облик партнерства Евроазијске уније с Еуропском унијом. Међутим, амерички стратези су тада одрадили „добар посао“, том им се мора признати, те су с потрошених најмање 5 милијарди долара, износ који је признала помоћница америчког државног секретара Викториа Нуланд, Украјину гурнули у рат, хаос и банкрот, а да је питање је хоће ли та земља икада успети ући у Европску унију и НАТО савез.

Зашто је бо потребан овај увод с Украјином? Из истог разлога што се готово идентична прича понавља с Македонијом.

Наиме, Македонија за Русију није била претерано атрактивна земља, осим за трговинску размену и нека мања улагања, што су признали и у Кремљу у време док је Бугарска била у средишту пажње због пројекта „Јужни ток“.

skoplje miting

Како се Македонија нашла у средишту интереса великих супер-сила

Македонија у геостратешком смислу није била циљ руске спољне политике, а и сада Москва ниједном изјавом није поручила да се противи уласку Македоније у НАТО савез и Европску унију.

Што се тиче Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, ту је ситуација нешто другачија и неко ће се сетити, што је лако проверити, да је бивша Југославија пругу Београд-Бар у ствари изградила у договору са Совјетским Савезом како би Црвена Армија тада преко Румуније или Мађарске и Београда имала директан излаз на Јадранско море.

Одустајањем Бугарске од гасовода „Јужни ток“ руски председник Владимир Путин најављује нови гасовод преко Турске, па се Македонија се одедном налази у средишту пажње две супротстављене силе. Но, НАТО савез Македонију гледа као стратешки важно подручје, док је за Москву то, барем за сада, још увек пријатељска земља преко које би требао ићи обострано користан гасовод и ништа више.

Но, као што је био случај с најавом стварања Евроазијске економске уније и хистеричне пропаганде у то време „како Русија шири стратешки утјецај на целим бившем пост-совјетским простором, што је недопустиво по националне интересе Сједињених Америчких Држава“, исто се догодило и након конференције за новинаре у Турској, на којој су руски председник Владимир Путин и његов турски колега најавили нови гасовод који би касније ишао преко Грчке, Македоније и даље преко Србије ка средњој Европи.

На пример, Иван Крастев , предсједник бугарског „Центра за либералне стратегије“ је најаву изградње „Турског тока“ описао као да ће Русија у најмању руку у Турској, Грчкој и на простору свих земаља Западног Балкана поставити интерконтиненталне балистичке пројектиле, што је потпуна глупост, а не да ће пружити тим земљама могућност да изграде гасовод како енергетски не би више зависили од хировима Кијева. Овде се може повући паралела између „анализа“, изјава политичара и високих западних дужносника две године пре избијања украјинске кризе и Македоније, коју, ако се буде следио исти сценариј, чека иста судбина.

Иван Крастев, један од најутјецајнијих проамеричких бугарских аналитичара, само мјесец дана након најаве изградње гасовода пише како „Русија жели поткопати ионако тешку ситуацију на Балкану, само како би пркосила Европи и одвратила пажњу ЕУ од Украјине“. У анализи за Financial Times Иван Крастев у јануару ове године „упозорава“ западни свијет на опасност дестабилизације Балкана. Наравно, главни кривац је – Русија. Према мишљењу Крастева, Балкан може постати „игралиште Москве, јер је Русији због губитка Украјине маневарски простор у Заједници неовисних земаља сада сужен и потребно је вршити притисак на Европу“.

„Преко Балкана ће Русија ући у европско двориште, које је још увек меки трбух Европске уније“, пише Кратсев.

„Контролисане кризе на Балкану би дале Русији улог за преговарање, али би Русија могла и одбити суделовати у тим преговорима. Постоји неколико сценарија. Први је повлачење средстава из домаћих банака од стране руских фирми. У овом случају ће доћи до масовних стечаја и грађанских немира, који ће уздрмати прозападне владе. Други сценариј је подржати жељу Републике Српске за независност од БиХ, што би након последњег рата узроковао колапс те државе. Ту је и значајна присутност руских олигарха који утјечу на балканске односе, а свае економије у региону су јако зависни о руском гасу и нафти“, пише Иван Кратсев.

Бугарски аналитичар своју колумну објављује одмах након посете америчког државног секретара Џона Керија Софији. Иван Крастев деломично понавља тезе које је изговорио Кери и тврди „како се Русија и даље покушава мешати у унутрашње ствари једне треће земље како би је надзирала“. Кери наводи доказе о руском уплитању у унутрашње прилике у Бугарској“ кроз финансијску и другу помоћ“. Наравно, не аргументира ничим своју тврдњу, али докази нису ни потребни, јер у геополитичком сукобу је истина потпуно неважна. Важно је да је бугарски премијер Бојко Борисов је том проблему „приступио радикално“ и као послушна марионета заувек одустао од руског пројекта изградње НЕ „Белене“ и пројекта „Јужни ток“. Од Вашингтона, наравно, осим усмене захвалности, није добио ништа.

Логика Ивана Крастева је јасна: ЕУ иСАД желе добро Балкану и уверавају лидере земаља у региону како Кремљ својим новцем и злим плановима „користи нашу рањивост“.

Можда ће то уверавање и застрашивање, које се овог тренутка проводи преко америчких марионета у Тирани и Приштини, на крају получити резултате. Осим што је раније немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила „како Русија покушава све већи број земаља на Балкану ставити у позицију економске и политичке зависности“, Вашингтон преко албанског премијера и косовских бивших и садашњих функционера шаље поруке македонској влади „да се не игра с ватром“, јер би у противном могла нестати с политичке карте Европе, судбина која би врло лако могла задесити и Украјину.

Само нетко наиван може веровати да је албански премијер Еди Рама у интервјуу из априлња ове године, који је „сасвим случајно“ претходио терористичким нападима у Македонији, запријетио „како је уједињење Албаније и српске покрајине Косово и Метохије с већинским албанским становништвом неизбјежно, било да се оно догоди кроз чланство у Европској унији или не“.

Но, ни то није било довољно и Еди Рама је још изјавио „како ће, ако Скопље не буде поштовао права из Охридског споразума којим се јамче права албанској националној мањини, уложити вето на улазак Македоније у НАТО“.

Ваљда је свима јасно да се албански премијер без зеленог светла својих ментора никада не би усудио изговорити такво што. Чак је реторика коју је Еди Рама  користио била крајње претећа.

Премијер Албаније је у Тирани први пут говорио о „освети“ албанских власти према сусједној Македонији, казавши „како његова држава не намјерава пристати на придружење Македоније НАТО савезу ако Охридски споразум не буде проведен у потпуности“. Током говора на састанку регионалних министара око борбе против тероризма, на којем је суделовало и неколико министара спољних послова европских држава, Рама се задржао на недавна дешавања у Куманову и говорио о аспирацијама Скопља да постане део НАТО савеза

„Нажалост, у Куманову су речи „тероризам“ и „албански“ кориштене заједно у настојању да се ова етничка група означи као терористичка. То је неприхватљиво, не само за нас већ и за македонску владу. Тој држави мора бити јасно да Албанци остају битан играч за постојање државе“, казао је Рама, а изјаву албанског премијера преноси Al Jazeera.

Рама заборавља да су у сукобу албанском терористичком групом погинули и македонски полицајци албанске националности и тешко је говорити о подели македонског и албанског народа, док у македонском парламенту Албанци судјелују у владајућој коалицији па није јасно која су то права македонским Албанцима укинута?

Дрскост премијера земље која на геополитичкој шаховници Европе и свијета не значи дословно ништа може се оправдатиосим потпором Вашингтона, којем баш у овом тренутку одговара да се створи јаз између Македонаца и македонских Албанаца, једнако као што им је био циљ створити јаз између западних Украјинаца и оних на југоистоку земље, традиционално окренутих Москви.

Но, Еди Рама није једини. Ту је и познати „борац за слободу Косова“, Азем Власи, који је у најновијем броју хрватског недељника Глобус, опет „случајно“, поновио исте ријечи као и премијер Албаније и изјавио „како би, ако Албанци не добију своја права, Македонија могла нестати“.

Раније је Влласи за портал Фактор изјавио „како он сматра да би косовске власти, као и власти Албаније, требале бити одређеније у квалификацији догађања у Куманову који су против интереса Албанаца у Македонији, али и у регији, јер мир у Македонији, Албанији, на Космету, највише одговара и треба управо Албанцима“.

Прилично чудна реторика Раме и Азема Влласија који користе речи „освета македонским властима“, потом Власи упозорава, иако судећи по његовом животопису то више звучи као претња, како би „Македонија могла нестати…“, а ту је и Хасхим Тхаци, који тражи од власти у Скопљу да „људе ухапшене током операције у Куманову лече према међународним стандардима“.

„Мислим да ухапшени људи морају бити третирани у складу с међународним стандардима и репресивни режим Груевског мора зауставити физичко насиље над њима. Проблем није у Куманову, него у Скопљу и он је политички, а не етнички. Македонија треба више демократије, треба више слободних медија, више простора за развој пословног сектора и слободног тржишта и треба учинити више како би остварила своје евроатлантске аспирације“, рекао је Хашим Тачи, а преноси агенција BalkanEU. Да није трагично, било би смешно чути ове ријечи од човека о чијим је криминалним и терористичким активностима на Западу написано неколико књига, а обавјештајне службе бројних западних земаља скривају незамисливе количине доказа о „погрешкама“ на његовом ратном и политичком путу.

У Приштини су иначе одржани протести на којима су окупљени тражили да македонске власти „хумано поступају с ухапшеним криминалцима“, не терористима, те да се „поштују њихова људска права“.

Но, албанске провокације су само мали део велике стратегије и мреже која се плете око Македоније. Политички дужносници у Тирани и Приштини, као и бивши стратези осамостаљења Косова ионако говоре оно што морају рећи само како би ужарили атмосферу, док су пуно опаснији аналитичари као Иван Крастев, чије анализе између редова одају будућу стратегију Вашхингтона на Западном Балкану.

Иван Крастев је у јануару ове године поруку упутио и Босни и Херцеговини и рекао како је Русија одбила подржати продужење мисије Европске уније у БиХ, што није истина, јер Москва није гласала „против“, него је била суздржана, нагласивши неучинковитост модела из Дајтона с којим се нитко не слаже већ дуже вријеме, па чак ни ЕУ и САД. Потом је упозорио на „повлачење руских средстава из офф-шор оаза, што је наредио руски председник Путин, те како би се због тога у проблемима могла наћи Црна Гора“.

Истина, Владимир Путин је наредио враћање средстава оф-шор оаза у домовину, али пуно раније чак и од избијања украјинске кризе и таква политика је вођена другим интересима, а никако „распиривањем пожара на Балкану“.

Што се тиче македонског случаја, Москва се до сада огласила једва неколико пута и руски министар спољних послова Сергеј Лавров је изјавио „како се не може отети дојму да између догађаја у Куманову и опозиционих протеста против премијера Николе Груевског постоји одређена повезница“, док је јуче рекао „како се догађајима у Македонији грубо управља извана и да то забрињава Москву“, што не звучи пријетећи као Рамина „освета македонској влади“ или злокобна најава распада Македоније од стране бившег политичара Азема Власија.

Све у свему, „распирити пожар на Балкану“ би за Русију био неповољан сценариј, пише руски аналитичар Алексеј Јељцов , пуно гори за САД и ЕУ. Попис проблема с којима би се тада суочила Русија дугачак. Запад је већ једном, за време распада Југославије, дао подршку екстремним националистима и донио одлуке које генерирају трајне сукобе на овим просторима.

Русија такође интервенише у балканским пословима, али пуно мање него што се говори, поготово не на начин како то чини Запад, а никако да би руска политика могла дестабилизирати цео регион. У том смислу, сваку земљу треба проматрати засебно.

Грчка?

Главна пријетња тој земљи је економска криза, прилив имиграната из Африке и раст екстремизма.

Бугарска?

Потресају је економски проблеми и увећање царина које је увела влада која је претходила Бојку Борисову. Москва је Софији понудила јасан и практичан рецепт, али је он био торпедиран од стране Вашингтона и Брисела, само због страха од повећања руског утјецаја у региону.

Турска?

Политика председника Ердогана је за Европљане алармантна, јер се Анкара везала за Русију. Сада Москва и Анкара доносе одлуке на темељу заједничких интереса, а Ердогану наметати диктат из Брисела је потпуно бесмислено.

Хрватска?

Москва и Загреб имају нормалне радне односа, без уплитања једних другима у унутрашње послове, осим ако није реч о одлукама Хрватске које се тичу односа Русија-ЕУ у цјелини. Дакле, ако ће таква политика довести до дестабилизације Балкана, а она је могућа, онда за то сигурно неће бити крива Русија.

Србија?

Србиј с Русијом има добре односе, али је Београд направио јасан избор у корист Европске уније. Ово сигурно није био избор који се темељио на осјећајима, али новац не познаје границе. Земља у којој је убијен један премијер, а један предсједник свргнут, покушава се некако заштитити, али исто тако треба рећи да се, чак и с циљем интеграције с Европском унијом, Београд доследно и успешно одупире притиску тог истог Брисела и истиче важност веза с Москвом.

Европа зна да српским дужносницима никако не може обаснити зашто је судјеловала у бомбардирању Београда и одобрила одцепљење Космета, стога зна да нема право тражити ништа изван опште прописаних правила, а поготово тражити свађу Србије с Русијом. Срећом, Евуропа то изгледа разумије и чини се да Београд, барем за сада, оставља на миру.

Што се тиче руске подршке сепаратизму босанских Срба, што и није толики проблем како се жели приказати, јер је Милорад Додик до сада 30 пута службено најављивао одржавање референдума о одцјепљењу, који није одржан нити једном и говорит ће о том референдуму до краја своје политичке каријере. Русија нема посебних интереса да води политику у том смјеру, и то из једноставног разлога што је цели Дејтон неучинковит систем, а учинковит је у оноликој мери колико Сарајево осигурава да се БиХ придружи НАТО савезу. У том смислу, укидање српске аутономије политичким и војним средствима под изговором сузбијања сепаратизма више заговарају западни „јастребови“, али би топовско месо опет били Бошњаци и Хрвати.

Између Руске Федерације и Републике Српске у Босни и Херцеговини постоје неке везе, али само зато што два дела једне те исте државе воде различиту спољну политику. Како ће завршити ситуација у којој Срби пристају на европске интеграције, али никако на приступање Босне и Херцеговине НАТО савезу, док Бошњаци и Хрвати говоре о „евро-атлантским интеграцијама“, остаје нам да видимо. Чињеница јест да због суживота три народа, па и очувања јединствене БиХ, НАТО треба престати проводити агресивну кампању уласка БиХ у НАТО.

Дакле, оптужбе Крастева нису ничим утемељене и последња земља на свету којој требају рушевине Западног Балкана и сада Македоније јест Русија, хтио то нетко признати или не. Приче о „продору Русије у ЕУ кроз меки трбух на југоистоку су бесмислице“, али понављане тих теза свакодневно, и то од угледних аналитичара и западних лидера, оне постају „апсолутна истина“.

Споменимо тако и угледног аналитичара др. Демостенеса Флороса са Универзитета у Болоњи за Eira News писао о „руском одговору на финансијски Хладни рат“ и на крају колумне навео „како би нетко требао објаснити Еуропи да се нови руски тројански коњ, прерушен у гасно чвориште, могао појавити на граници између Грчке и Турске“. Дакле, по мишљењу др. Флороса је Москва требала оставити властиту валуту рубљу да пада унедоглед, прогласити банкрот и одустати од договора с Турском, јер у противном „Атина може постати енергетско средиште јужне Еуропе и кроз пројект гасовода „Турски ток“ поклонти још једну политичку побједу Владимиру Путину“.

Др. Демостенес Флорос додуше пише о Грчкој, али је Македонија саставни дио стратегије Вашингтона, јер падом владе Николе Груевског или распиривањем ратног пожара у тој земљи цеели пројект постаје неизведив.

ruski gas

„Руски гас је нови тројански коњ Грчке“

Грчки премијер Алексис Ципрас се 8. априла у Москви састао с руским председником Владимиром Путином. Међу осталим точкама дневног реда, грчки премијер је од лидера Кремља разговарао о следећим темама:

1. Попуст на количину и цену гаса у уговорима раније договореним с Аином.

2. Укидање руских санкција Грчкој.

3. Купња неутврђеног износа грчких државних обвезница на 26 недеља.

4. Јамство да ће турско-грчка граница постати полазна тачка руског гаса за јужну Еуропу кроз изградњу гасовода „Турски ток“.

Четврту тачку др. Демостенес Флорос за геополитички часопис Limes описује као новог „тројанског коња у облику плинског чворишта“.

Грчка, иако није произвођач природног гаса, може преузети улогу енергетског чворишта и то због четири геополитичка чиниоца потенцијално повољна за њу:

1. Намера Руске Федерације да трајно заобиђе територију Украјине од 2019. године, јер неће обновити транзитни уговор с Кијевом.

2. Изградња тзв. „Јужног коридора“, којег чине гасовод Јужни Кавказ, гасовод Транс-Анатолија и Транс-јадрански пгасовод, пројекти које снажно подупире ЕУ с илузијом да ће ограничити улогу Русије.

3. Рат у Либији.

4. У интересу Турске је да буде стратешко чвориште од истока према западу енергетских ресурса Русије, Азербејџана и делом Ирана, а присутна је растућа унутарња потрошња турских потрошача.

Заузврат би Кремљ могао тражити да влада Грчке уложи вето на проширење санкција ЕУ против Руске Федерације. Грчка тренутно није затражила никакав финансијски кредит од Русије. У том смислу, Da Rold наглашава:

„Постоји танка линија између подношења захтјева за финансирање и билатералних послова чија би се добит користила за отплату зајмова које Атина дугује својим повериоицима. Руски предсједник је ходао по овој танкој црвеној црти и Атину жели привући у руску орбиту, али без присиле да грчки премијер прекине односе са својим европским партнерима.“

Стече се дојам да је Кремљ постигао два поена у своју корист. Прво, осигурао је да Грчка и Турска, посебно кроз „Турски ток“, преусмјере своје стратешке интересе ка истоку. Друго, с обзиром да је „проблем Грчке“ уједно и европски, потпора Русије је тако замишљена да она изравно интересира и еврозону, чак до те мјере да руска помоћ Грчкој може ојачати још увијек слабу руско-европску осовину из Споразума из Минска Два.

Нису случајно пре састанка Путина и Ципраса и немачка канцеларка Ангела Меркел и француски предсједник Франçис Холанд јавно рекли да се не противе могућој сарадњи између Москве и Атене, али не улазећи у детаље.

Могућа сарадња Русије и Грчке у енергетском сектору би теоретски могла тећи онако како је то учињено с Немачком и руским гасоводом „Северни ток“. У средњорочном раздобљу, будући да Грчка није и неће моћи вратити тренутни дуг, могућом изградњом „Турског тока“ и сарадњом Грчке и Русије се не могу се искључити ни последице у војно-политичком смислу.

zbignjev-bzezinjski-rojters-1383224065-389883

Збигњев Бжежински: „Пријатељство Москве и Атене ће парализирати НАТО савез“

Наравно, након свих угледника је „своју“ морао рећи и бивши савјетник за националну сигурност из кабинета америчког председника Џимија Картера, Збигњев Бжежински.

Наиме, Збигњев Бжежински је 25. мартаизјавио „како би пријатељство Москве и Атене могло парализирати способност НАТО савеза да одговори на руску агресију“.

„Пријатељство Москве и Грчка би могло парализирати способност НАТО савеза да реагира на руску агресију. Атина би могла искористити своје право вета како би спријечила одговор савеза ако Русија угрози балтичке земље, чланице НАТО-а“, за Defense News је изјавио „јастреб“ из доба Хладног рата доба из администрације предсједника Џимија Картера.

„Пољска би такођ могла бити мета након руске анексије Крим прошле године, али и бивше совјетске државе као што су Молдавија, Грузија и нафтом богати Азербајџан. Чланак 5. НАТО савеза предвиђа да свих 28 чланица колективно морају одговорити на напад на једну од земаља. Али је НАТО везан начелом једногласности“, рекао је Бжежински, упозоривши да би савез „могао бити парализиран на неко вријеме и то због Грчке која је пријатељица Русије и има право вета“.

Раније ове године је Бжежински позвао САД и савезнике да распореде војнике у балтичким земљама како би одвратили Русију из могућег упада у бивше совјетске земље. НАТО проводи и тестирање више авиона, бродова и особља, који проводе вјежбе на својим источним границама. Осим тога, НАТО је створио снаге од 5000 војника способних за брзо распоређивање и до 2016. године ће успоставити комадне центре у балтичким земљама, Бугарској, Пољској и Румунијиј. Сада би то, према мишљењу Бжежинског, све „могло пасти у воду“ због Грчке и права вета којим би парализирала НАТО у случају потпуно безизгледне инвазије Русије на балтичке земље или Пољску.

Ако након свега наведеног некоме још није јасно тко се опире сарадњи Грчке и Русије и коме је у циљу запалити чак и ратни пожар у Македонији, којим би цели план изградње енергетског плинског чворишта на турско-грчкој граници изгубио сваки смисао, то је коначно појаснио Збигњев Бжежински.

Међутим постоји још један проблем којег Вашингтон врло лако може решити минирањем руско-грчке сарадње, стратегија која у себи садржи и дестабилизацију Македоније, а то је последично јачање веза Москве с Европском унијом, посебице Немачком и Француском.

Директор војно- обавјештајне службе, француски генерал Кристофе Гомарт, изјавио је у говору у француском парламенту „како је прави проблем у НАТО савезу доминација америчких обавјештајних служби“, те како је „НАТО лажно најавио да ће Руси ће упасти Украјину, јер према информацијама из француских тајних служби није било доказа који би подупрли ту тврдњу“.

Веројатно је доказ био тзв. „дипломација иконе“, коју је с ликом Св. Николе руски предсједник Путин поклонио премијеру Алексису Ципрасу.

„Света слика је украдена из Грчке од стране нацистичких окупатора и касније ју је откупио један руски колекционар. Овдје је видљиво и симболичко значење. Русија сматра да је Грчки народ под окупацијом, али и да можете вратити свој суверенитет. Можда има право? „, пише талијански аналитичар Giuseppe Masala.

„Можда, али само дијелом“, каже George Friedman, политички саветник Стејт Департмента и оснивач обавјештајног тинк-танка „Стратфор“.

George Friedman без суспрезања изјављује „како је главни интерес Сједињених Држава да се осигурају да се Немачка и Русија не приближе једна другој, јер једино те две земље заједно могу бити пријетња америчкој економској и војној премоћи“, а то приближавање је могуће захваљујући чињеници да би управо руска помоћ Грчкој могла погодовати еврозони и самим тиме и Немачкој.

Амерички аналитичари заборављају да би искључиво економска сурадња Русије и Грчке, за што је пријеко потребна стабилна Македонија, у врло кратком року могла оздравити грчку економију и тиме олакшати терет еврозони и Њемачкој. Даље, руски гасовод „Турски ток“ би довео до јачања односа на релацији Атина-Анкара, што би коначно могло довести и до решења кипарске кризе, што опет не одговара Великој Британији, јер је Кипар, који је подељен већ 40 година, пројект Лондона и јамство за британску војну присутност на острву.

Када би све текло у најбољем реду, дошло би и до јачања веза на релацији Москва-Берлин-Париз, али и мира и стабилности у Еуропи, што Џорџ Фридман отворено види као претњу америчким националним интересима.

Но, Немачка, Француска и многе друге земље су већ уморне од ратних бубњева и ишчекивања најезде руских трупа које никако да „пријеђу балтичке или неке друге границе“.

Како би све ишло по плану и како би Европа и даље живјела у страху побринули су се без сумње врхунски стратези који месецима медије пуне својим анализама и изјавама о руској пријетњи и епицентар дестабилизације су смјестили на Западни Балкан и Македонију, која је у овом тренутку најслабија карика у региону.

Ташко је разумјети како још нетко може веровати опозиционом лидеру који монтиране снимке прислушкивања добива од „страних амбасада, али не оних из региона“, како је сам Зоран Заев признао у разговору с премијером Груевским, те који бојкотира рад парламента и силом жели доћи на власт, макар и по цену крвопролића.

О појединим албанским челницима не треба трошити ријечи, јер ће они ионако рећи оно што морају, чак и ако тиме распирују етничке подјеле и могуће сукобе у Македонији, што им изгледа и јест циљ. На крају треба споменути и бројне невладина удружења у Македонији, те опширну репортажу коју су о њиховом раду написали Мирка Велиновска и Миленко Неделковски, потом све повезати с горе наведеним и онда покушати схватити до које су границе одређени кругови спремни ићи, па чак и ако то треба значити крај Македоније као суверене државе.

Извор: altermainstreaminfo – Н.Бабић