Прочитај ми чланак
Повратак на село
(Стихови, музика и певају ЈБК)
Ћофо
Кренули су громови, кренуле су муње,
свако нормалан је кренуо да му боље буде,
ово није Бело Дугме, ово нема нигде другде,
мора бежимо ка селу ил’ неће да нас буде.
Ако хоће да нас трује, да се мало више труде,
да једемо храну, наше родне груде,
да умем да свирам сада бих одсвиро трубе,
и позвао све људе нико од отрова да труне.
Седе главе мудре нису знале главе луде
да Србија, што они хоће, никад неће буде,
има своју краву музем, под снегом да се мрзнем,
опанцима удобним заменим тике брз.
Нема више слободних, ушли су баш свуда,
сад се спава и оном што је увек био будан,
трагови по небу, авиони не иду туда,
зовеш студио Б сви ти кажу да си лудак.
Претрчо сам аутопут, мој је спас шума
и жена јака и вредна што све уме да кува,
у пољу сам од јутра, око поднева на ручак,
ортака што је свратио сам одвико од пљуга.
Гибаница врућа, ракије је пуна кућа,
нема кока коле па немам шта да мућкам,
нема ћелаве Европе да ми кења да сам урбан,
ни неког Екс Ју бенда с’ пуно ем ти ви звука.
Само цвркут птица, дивљих животиња рика,
мислим да је вук ал нисам смео да га питам,
отишо у шуму да своје ране видам,
са одвратним људима што мање да се виђам.
У даљини светла мирна, око мене поља жита,
лицем лежем ка земљи да је чујем како игра,
да јој кажем да је чувам и да не брине никад,
ја сам побего од људи да повратим стари ритам.
Да ми опет расту нокти да је вода опет чиста,
да је храна она права, моје брашно ту из млина,
није храна са слика него укуси детињства,
са ручка код бабе док је душа била мирна.
Нема самопослуге нема уредних локала
само грумен блата испод њега кромпир златан,
да јурим ко дебил мрежом инсекте да хватам,
да научим ко деда пушком да баратам.
Подшишана коса, моји знају зашто брада,
нек причају да Ћофо је одлепио од града,
јесмо јаки али ветрењача је јача,
добијају нас скоро да смо пукли као стакла.
ВЕДРО НЕБО, ПУНО СРЦЕ, У ДУБИНИ ШУМЕ,
ГДЕ СВЕ ЈЕ ОНАКО КАКО И ТРЕБА ДА БУДЕ,
У ДУБИНИ ШУМЕ У СВЕЖИНИ ОВОГ ВЕТРА,
У БОРБИ ПРОТИВ ОВОГ СВЕТА ШТО СЕ МЕЊА
Воја
Устајем у пет јер сам легао у осам,
петао је распеван и дан ће бити добар,
напустио сам град и решио се бола,
очекује ме њива и моја земља плодна.
Као сваки сељак, ја сам правим своје,
обилазим свој воћњак гледам шљиве ће да роде
дуња јесте зрела, грожђе, добро је за брање
мирис моје ракије улепшаће ми дане.
Лето је било богато и родно, очекује ме зима
одлазим у шуму за огрев да се има
ове године за Божић опет долази ми син
окреће се прасе, на столу свеж је сир
за столом опет седе моји драги људи
нема више шљама који иза леђа куди.
Први комшија ми Ћофо, зовем га на славу
зовем моје драге људе и Јача барабу
док испијамо вино и ломим славски колач
препричавамо приче и сећамо се блока.
Данас све је Србија и више није Босна
Дрина јесте кичма тако остати и мора
на северу је Крајна нећу земљу да ми кратиш
оним што си побио, имаш гроб да им вратиш
оне што си протеро, хоћу дом да им градиш
а тебе усташо има Бог да те казни.
Село моје село не бих мењао те никад
ако икада те слажем ти ми реци да сам пичка
свако добро зна шта значи реч сељака
тај те никад неће издати и сваки је частан.
ВЕДРО НЕБО, ПУНО СРЦЕ, У ДУБИНИ ШУМЕ,
ГДЕ СВЕ ЈЕ ОНАКО КАКО И ТРЕБА ДА БУДЕ,
У ДУБИНИ ШУМЕ У СВЕЖИНИ ОВОГ ВЕТРА,
У БОРБИ ПРОТИВ ОВОГ СВЕТА ШТО СЕ МЕЊА
Јач
Повратак у село, завежите патике
знам да нисте дуго то су урбане навике,
понесите вољу, понесите снаге
видећемо ко је дошао из породице праве.
У уторак се не ради, црвено је слово
па идемо у шетњу мало Равном гором
чекамо октобар, младожења је Ћофо
Воја цима бабе што скиче кад је коло.
Чувам своје стадо у устима је травка,
ал није онај отров што долази из града
вода баш је хладна јер је вода из бунара
засуко сам рукаве по грудима сам маљав.
Вечерас кидам ограду комши прекопута
јер најмлађој му ћерки време да се уда
голови су папуче с рођацима фудбал
најбољи је пасуљ што моја баба кува.
Жуто као пиле, бело као кајмак
у граду то је дрога у селу то је храна
тамо гребу кучке, а овде гребе мачка
побего од блуда да ли ме сад схваташ.
Побегни из града, дођи бар на викенд
заборављаш како јабука мирише
лепа је Шумадија свашта ћеш да видиш
десет минута од мене рођен је Живојин Мишић.
ВЕДРО НЕБО, ПУНО СРЦЕ, У ДУБИНИ ШУМЕ,
ГДЕ СВЕ ЈЕ ОНАКО КАКО И ТРЕБА ДА БУДЕ,
У ДУБИНИ ШУМЕ У СВЕЖИНИ ОВОГ ВЕТРА,
У БОРБИ ПРОТИВ ОВОГ СВЕТА ШТО СЕ МЕЊА
