Деведесетих година скупљао сам слике наших фудбалера који играју у моћним европским клубовима. Секао бих Деју из Милана, Југовића из Јувентуса, Саву из Астон Виле… Осамдесетих сам патио што наши не играју у њима а када сам дочекао да то крене, нисам штедео на маказама.

У тој колекцији је и један часопис: „Chelsea Magazine“ с почетка двехиљадите који је донео постер Славише Јокановића. То је била круна и више нисам скупљао ништа. Колекцију више никад не листам. Спава у кевином ормару на Цераку.

Али сам је се сетио током интервјуа са Славишом Јокановићем када ме је чвркнуо да се нисам интересовао за њега протеклих година већ тек сада, када је постао звезда пошто је фудбалски клуб Вотфорд увео у Премијер лигу. Разговор смо водили у дану када су се одржавали парламентарни избори у Великој Британији а Јокан се спремао да прошета Кингс роудом и одмори се уз тамно „guinness“ пиво.

„Кад дођем у Србију, обиђем пријатеље, ставим руку у џеп, потрошим то што треба, покупим се и одем. Наравно да слушам приче вршњака и другара о томе шта се овде дешава. Све је исто као и кад сам отишао, само што се изградило нешто великих пословних зграда и хипермаркета. Школа се баш и није нешто изградило. Нисам испратио да су направљене ни нове болнице – оне ствари које живот значе. Српска политика је исто као и српски фудбал.“

Задужен си за обарање рекорда. Први си Србин који је као тренер одбранио дуплу круну, а сад си и први српски тренер у Премијер лиги?

Можда је поштеније да у овом тренутку кажемо да сам први српски тренер који је ушао у Премијер лигу. Има још три месеца до почетка ПЛ. У сваком случају, направили смо велики успех и морам бити задовољан.

Енглески писац и велики фан Арсенала, Ник Хорнби, признаје у својој књизи „Стадионска грозница“ да се успављује маштањем о утакмицама „тобџија“ које је гледао; чиме се ти успављујеш? Да ли си, поред згуснутог календара Чемпионшипа, имао времена и за маштање?

Увек има времена за маштање. Оно је добро кад легнеш у кревет, али кад си на ногама, мора да се ради. Можда се за нас, који се бавимо фудбалом, верује да су наши снови „занимљивији“, али сањарења имају сви. Моји снови су и интересантни и блиски су свима, али неки од њих се управо дешавају сада, у реалном животу.

Последњих година све је више носталгичарских покрета и појединаца који сматрају да је садашња Премијер лига обична машина за велику лову, а да се права страст и прави дух острвског фудбала дешавају, не више ни у Чемпионшипу, већ у Првој, Другој и осталим дивизијама.

И ја сам један од тих носталгичара, али моје мишљење је да нас је прегазило време. Наша будућност је таква да констатујемо како нас носталгичара и нема на мапи. И у Шпанији је у моје играчко време био неки романтичнији фудбал, а сада је чисти бизнис. Премијер лига је највећи бизнис и то мора да се прихвати. На крају крајева, и Чемпионшип је лига која окреће много новца. Сећам се свог детињства и некадашњег енглеског фудбала на ТВ-у, али сада су различита времена.

Остала је нека носталгија у мојој и блиским генерацијама, али, истовремено, данашњи клинци знају само за Премијер лигу. Морамо да се помиримо да је енглески фудбал данас велика машинерија и да ће се прошла времена тешко вратити…

Цео текст у штампаном издању Недељника које је на киосцима од 14. маја, или у дигиталном издању које је доступно на www.novinarnica.net/nedeljnik

Извор: nedeljnik.rs