Африка је континент са големим природним ресурсима, континент који је у прошлости много пропатио због акција белих досељеника који су прекрајали континент према својим интересима, не узимајући у обзир традицију и локалне друштвене односе. То је простор на којем су многе земље осим сиромаштва, глади и природних катастрофа, трпеле крваве ратове и унутрашње сукобе, који у многим случајевима трају још и данас, док су други оставили дубоке ране или узроковали тешке последице за друштво.

Црни континент са својим непресушним природним богатствима традиционално привлаче најмоћније нације, посебно западне земље, које су утицај у том региону виделе и као кључну компоненту у борби за утицај у целом свету.

Осим Француске и њеног вечног сна о колонијалном царству „Françafrique“, једна од кључних земаља су Сједињене Америчке Државе, које су након распада Совјетског Савеза знатно ојачале напоре у јачању своје присутности у Африци. Прво су кренуле са Суданом и Етиопијом, земљама које су у прошлости активно сарађивала са СССР-ом, а касније је Вашингтон своје активности проширио на многе друге земље, понекад изазивајући више штетних „нуспојава“ од суше или глади.

Катастрофа у Либији

Један од најиндикативнијих случајева ширења америчког и утицаја НАТО савезника у Африци је Либија, земља која је још увек трпи последице америчке „подршке демократији“.

Вашингтон „ће увек бити уз либијски народ“, уверено је изјавио амерички председник Барак Обама 2011. године, на почетку војне кампање НАТО савеза против те арапске државе.

„САД, заједно са међународном заједницом, подржавају либијски народ. Ви сте победили у својој револуцији“, одушевљено је рекао амерички председник неколико месеци касније, 20. октобра, када је добио вест о ликвидацији пуковника Моамера Гадафија, те поздравио ”демократске” промене које у будућности чекају земљу.

Западне земље су се одлучиле оглушити на многа сведочанства и јавности су приказивале лажну слику о Либији. Чак су и бројни стручњаци упозоравали да је клађење на либијску „опозицију“ била грешка.

Пензионисани амерички дипломата Џорџ Кениј је у марту 2011. упозорио да ће страна војна интервенција у Либији довести до продуженог сукоба и последичног пораста тероризма.

„Активност НАТО-а у Либији ће узроковати даља превирања у свету. По мом мишљењу, догодиће се иста ствар као у Ираку и Авганистану“, рекао је George Kenney.

„Либијска опозиција након свргавања непријатеља неће бити у стању да створи стабилну нову владу, а побуњеници ће се суочити због унутрашњих противречја“, усред либијског сукоба је рекао тада још руски амбасадор при НАТО-у, Дмитриј Рогозин.

„НАТО интервенције, политичке и војне, и Арапско пролеће би могли да резултирају врелим Арапским летом, са свим последицама које ће оно имати и на друге државе у региону“, поновио је Рогозин крајем 2011. године.

„САД и савезници промовишу грађанске ратове у страним земљама из једноставног разлога што су обдарени потпуном незнањем. Покушавају променити режиме од којих већину уопште не разумеју“, рекао је у јулу 2011. истраживачки новинар Адријан Саалбучи.

11 септембар 2012. је Вашингтон први пут на властитој кожи доживео како изгледа „нова либијска демократија“. У нападу на америчку амбасаду у Бенгазију су убијена 4 Американаца, међу којима и амбасадор Кристофер Стивенс. Због високог ризика од терористичких напада су у августу 2013. САД биле присиљене привремено затворити 19 амбасаде на Блиском истоку и Северној Африци. У мају 2014. године је Вашингтон наредио распоређивање ратних бродова уз либијску обалу.

Данас је та арапска земља утонула у хаос. У Либији постоје две „де факто“ владе једна изабрана на легитимним изборима, која се налази на истоку земље, те влада исламистичких екстремиста чији је Конгрес у Триполију.

У априлу прошле године је током састанка у Москви са руским министром спољних послова Сергејом Лавровом либијски премијер Абдулах Ал-Тани оптужио Запад и прозвао га одговорним за хаос у земљи после пада режима Моамера Гадафија, те позвао Русију да помогне Либији у поновном успостављању државних институција. Руски министар спољних послова је тада нагласио да Москва учествује у међународним напорима колико год је могуће, само да се стабилизује стање у тој северноафричкој земљи, те истакао потребу проналаска што бржег решења за поновно уједињење државе.

Мали – колатерална жртва акције у Либији

Као што се очекивало, рат у Либији је уз подршку НАТО савеза отворио ‘Пандорину кутију’ нестабилности у земљама Сахела. Хиљаде бораца из Мауританије, Малија, Нигера и других земаља, који су се бориле као плаћеници у војсци бившег либијског вође Моамера Гадафија, вратили су се у земље порекла наоружани до зуба.

Једна од првих афричких земаља која је осетила последице рата у Либији је била Мали.

Кроз својој кратку постколонијално историју та је земља константно била под претњом побуне северних племена, посебно Туарега, који су тежили створити независну државу чији ће територију укључивати северни Малија, јужни део Алжира, источне провинције Мауританије и северни Нигер.

22 март 2012. је државним ударом у Малију свргнут председник Амаду Тумани Туре, а 6. априла Туарег побуњеници из Националног покрета за ослобођење АЗАВАД (МНЛА) прогласили су успоставу Исламске државе АЗАВАД на подручју од 850 000 квадратних километара.

Према оптужбама од стране власти у Малију, Туарези, који су били део елитне дивизије Гаддафија, стигли су аутоматским пушкама, бацачима граната и стројницама, оружје које су добили од бивше либијске владе. Такође су имали и већу количину модерног француског оружја, испорученог током рата либијским побуњеницима.

„Гадафи је знао контролисати активност Туарега у Сахелу, али су они сада кренули сопственим ‘путем’. То су врло добро припремљени и наоружани људи, које су искусили команду и борба против њих је изузетно тежак задатак“, рекао је Јевгениј Сатановски, председник руског Института за Блиски исток.

Рат у Либији је бившим плаћеницима Гаддафија донео не само новац и оружје, него и пола године од борбеног искуства.

Осим тога, према писању листа The New York Times , САД су у региону четири године проводиле велике анти-терористичке програме и уложиле између 520 и 600 милиона долара да обуку јединица у Малију. Војнике су учили да патролирају границе и неутралишу заседе, као и друге методе борбе против тероризма. Међутим, иако обучене за борбу против терориста, те су војне јединице напустиле земљу и запутио се у редове исламистичких екстремиста.

Крајем 2012. године је дошло до ескалације насиља на северу Малија, који је био окупиран од стране сепаратистичких група, а резолуцијом УН-а је одобрено слање стране војне мисије да тој афричкој земљи врати мир. Француски војници били први који су у Мали стигли у јануару 2013.

Упркос изјавама председника Францоиса Оланда, француска војска се није борила у Малију више од месец дана, а војна интервенција у афричкој земљи је продужена до 13 јули 2014., а затим се све окончало операцијом Barkhane у којој су се против исламиста бориле војске Француске, Малија, Нигера, Буркине Фасо, Мауританије и Чада, уз велику подршку Сједињених Држава.

Према неким стручњацима, тада се поново пробудило супарништво између Француске и САД-а у управљању пост-колонијалном Африком.

 

Криза се наставља у Судану

Године 1983. је грађански рат поделио Судан на два дела. Сукоб познат као ‘Други судански грађански рат’ је постао познат као једна од најнасилнијих епизода двадесетог века и трајао је све до 2005. године, када је потписан мировни споразум.

У првој фази сукоба, САД су подржавале муслиманску владу у Картоуму која је у областима под својим надзором наметнула чврсту интерпретацију шеријата, но америчка присутност је само интензивирала борбе. 1989. године је у муслиманском северном Судану извршен војни удар који је довео до успона на власт још радикалнијих исламиста и тада се Вашингтон одлучио подржати јужне побуњенике.

„Откриће поља нафте у Судану 1990. године од стране америчке компаније Шеврон је само додало уље на ватру“, пише Александар Шарковски, аналитичар портала NVO, који истиче најнасилније карактере ратова у подручјима богатима нафтом.

Борбе постају све сложеније због присуства америчких магната, а 1994. САД приморавају сукобљене стране да потпишу договор о новом државном уређењу. Међутим, челници муслиманског севера се не слажу и америчке тајне службе оркестрирају нереде, који су имали подршку Запада.

2005. године је потписан мировни споразум и започео процес транзиције који је кулминирао проглашењем независности Јужног Судана. Међутим, дуго очекивани мир није дошао ни у једну од две нове државе.

Александар Шарковски истиче „како Вашингтон пружа потпору, укључујући и војну, и једној и другој држави, које се, упркос својим богатим ресурсима, ослањају на америчку помоћ, док истовремено обе земље трпе сиромаштво и корупцију и сносе последице својих одлука“.

Етиопија под сталним притиском „савезника“

Етиопија, која се граничи са Суданом, такође је прошла тешка раздобља у својој историји која је такође обележена утицајем Сједињених Држава.

Године 1993. је земља је била подељена на Етиопију и Еритреју. Године 1996. су под притиском Вашингтона, две године од почетка рата једне земље против друге, копнене снаге Еритреје и Етиопије учествују у грађанском рату у Судану, подржане од стране америчког ратног ваздухопловства.

Након 11. септембра 2001. амерички обавештајне службе у Етиопији стварају камп у којем проводе обуку опозиционих бораца Сомалије. У Етиопији су и амерички аеродроми одакле се покрећу традиционални напади беспилотним летелицама против у Сомалији и Јемену.

Од 2011. године САД имају базу војних беспилотних летелица у Арба Менчу у јужној Етиопији. Године 2006., такође под притиском Вашингтона, Етиопија шаље трупе у Сомалију, где ус присутне и данас.

Интервенција у Сомалији

У раним 90-им Сомалија је поприште хаотичног грађанског рата и хуманитарне катастрофе.

У склопу операције Уједњених народа „Обновити наду“, 1992. године амерички председник Џорџ Буш у ту земљу шаље 28 000 војника. Мисија се проширила на Бушевог наследника, Била Клинтона, који се морао позабавити господарима рата одговорнима за нереде и хаос у земљи.

У октобру 1993. године сомалијски герилци постављају заседу америчким снагама за брзо деловање, а резултат битке је обарање два америчка борбена хеликоптера UH-60 Black Hawk.  18 војника је погинуло, а више од 70 их је рањено и Бил Клинтон тада најављује повлачење америчких снага.

Од 2000. године у Сомалији јача исламистичка радикална група „Заједница исламских судова“ (Islamic Courts Union), која прима подршку из Саудијске Арабије и других монархија Персијског залива.

Суочени са новом претњом, представници америчке обавештајне заједнице уверавају и финансирају господаре рата у Сомалији и подстичу их на стварање савеза против исламиста, Савеза за обнову мира и борбу против тероризма (АРЦПТ). Кампања наишла и на оштре критике неких америчких званичника који су тврдили да ће се тако поткопати сви напоре у борби против тероризма у Сомалији.

Савез којег су створиле САД не само да је унео дубоке поделе, него се показао потпуно неефикасан. У јулу 2006. снаге „Заједнице исламских судова“ заузимају Могадиш, главни град Сомалије, ау децембру исте године су под контролом држале целу земљу.

21. децембра 2006. и званично почиње рат између Сомалије под контролом ИЦУ и Етиопије која подупире снаге прелазне владе Сомалије и владе аутономних региона Пунтланд и Галмудуг.

Сједињене Државе се у јануару 2007., уз подршку тадашњег председника Сомалије, Абдуллахија Јусуфа Ахмеда, директно укључују у рат и покрећу ваздушне нападе против наводних вођа Ал Каиде у тој земљи и исламиста из ИЦУ-а.

У августу 2008. године радикална група Ал Шабаб се одваја од „Заједнице исламских судова“ и води рат против коалиције коју је створио Вашингтон који траје до данас.

Ал Шабаб сарађује с терористичким организацијама попут Ал Каиде и покушава свргнути прозападну владу у Могадишу, те наметнути своју строгу верзију исламског закона, док транзициона влада, упркос подршци Етиопије, још увек није успела да успостави национално јединство.

Почетком 2014. године су САД ангажовале неколико десетина редовних јединица у тој земљи, а амерички војници спроводе обуку и дају савете домаћим борцима.

Међутим, у јулу 2014. године се открило да Вашингтон као строгу тајну чува своју војну присутност у Сомалији у последњих седам година. Наиме, тамо се непрестано ротира одред од 120 војника, који укључује и припаднике специјалних снага и још увек је у Сомалији.

Резултат „континуираних интервенција“ је да су владе земаља Рога Африке – Судана, Јужног Судана, Сомалије и Етиопије – сада потпуно зависне о америчкој помоћи.

 

Јединице у другим афричким земљама

The Washington Post 2014. објављује мапу која открива колико је изненађујућа америчка војна присутност у субсахарским земљама и колико је америчка војска укључена у ратне операције у том делу Африке.

Као што наводи амерички дневни лист, све би се могло описати као „растући рат у сјени борбе против Ал-Каиде и других милитантних група“.

Осим већ поменутих случајева, карта укључује следеће земље:

Буркина Фасо

Од 2007. САД имају базу у главном граду, Јагадугу, која делује као средиште америчке обавештајне мреже у целом региону. Шпијунски авиони полећу из те земље и надзиру Мали, Мауританију и Сахару у потрази за борцима Ал Каиде исламског Магреба (АКИМ).

Република Конго

Амерички војници овој земљи помажу у потрази за члановима угандске гериле из „Војске Господњег отпора“ (Lord’s Resistance Army), коју води Џозеф Кони.

Централноафричка Република

У априлу 2013. САД имају око 40 војника у тој држави, којој такође помажу у потрази за Кониевом „Војском Господњег отпора“.

Чад

У мају 2014. године је Вашингтон најавио да ће послати 80 војника у ту земљу и сарађивати у потрази за нигеријским девојкама које је отела исламистичка терористичка група Боко Харам.

Џибути

Америчка војска тамо има велику базу познату као ‘Camp Lemonnier’. На аеродрому Џибути-Амбоули се налази око 4 000 војника, мноштво авиона и беспилотних летелица.

Кенија

Од новембра 2013. у објекту „Камп Симба“, у близини границе са Сомалијом, америчка војска има око 60 војника.

Нигер

2013. америчко ратно ваздухопловство успоставља базу за беспилотне летелице у главном граду, Нијамеј. Бела кућа тврди да је у бази око 100 војника у мисији „прикупљања обавештајних података“.

Нигерија

У мају 2014. је мала група америчких војника и цивилних саветника распоређена у Нигерији, а придружила се потрази за девојкама које су отели терористи Боко Харама. Овој се јединица придружило око 70 војника који су већ били у Нигерији, од којих је 50 припадника редовног осигурања америчке амбасаде, те 20 маринаца који су проводили вежбе.

Уганда

САД има базу у граду Ентебе, из које полећу надзорни авиона ПЦ-12 у потрази за „Војском Господњег отпора“. Укупан број америчких војника у Уганди је око 300, а службено у земљи „пружају информације, савете и помоћ“ снагама Афричке уније у потрази за Кониа.

Амерички циљеви у Африци

Африка је за САД у зона од виталног интереса. 2008. је створена Посебна команда америчких оружаних снага за Африку (АФРИЦОМ), што јасно говори о стратешкој важности Африке – од поморских путева, Суецког канала и Рога Африке, до приступа природним ресурсима.

Према многим стручњацима, САД напорно раде да задрже свој утицај у Африци, јер знају да ће, ако што пре не предузму хитне мере, бити ‘протерани’ с афричког територије.

Осим тога, неки аналитичари истичу да је утицај на афричком континенту „последње уточиште Барака Обаме да на било који начин спасе свој углед који је озбиљно нарушен неуспесима његове спољне политике“.

„Америчка спољна политика под Обамом је од стране многих стручњака осјењена као неуспешна, тако да Обама мора показати барем неки напредак у том подручју“, рекао је политички аналитичар Петер Акопов након самита америчког председника и 47 афричких шефова држава у августу 2014. године.

Коначно, самит су многи видели као последњи покушај да уједињења САД-а и Африке у супротстављају напредовања конкурената, посебно Кине, на такозваном „црном континенту“.

Амерички ривали у Африци

Кина – најјачи противник

Главни противник западних земаља, посебно САД-а, у борби за утицај у Африци је Кина, чија је кампања на континенту започела пре четврт века. Иако су Кинези почели градити односе са афричким земљама у шездесетим годинама, пре почетка деведесетих нису имали средстава да значајно повећају свој утицај у Африци.

Афрички природни ресурси су од виталног значаја за брзи раст азијског дива, а последњих година је Пекинг направио значајан напредак захваљујући својој експанзији широм континента. Од 2000. године Кина организује сличне састанке на врху као и САД, а обим трговине између Кине и Африке се у 2014. удвостручио, док је онај између САД-а и Африке остао на истом нивоу.

Уопштено је Запад у Африци још утицајнији од Кине. На пример, Француска контролише готово цео финансијски систем западноафричких држава, али кинески успон озбиљно забрињава представнике западних земаља.

Русија се враћа у Африку

СССР је пак уложио пуно новаца и труда на континенту и био је чврсто упориште афричких земаља у процесу деколонизације. Од 1960. до 1990. године је Совјетски Савез такорећи био најважнија сила на континенту, а земље ослобођене од колонијализма су од Москве тражиле помоћ како би постале истински независне.

СССР је одговорио на њихов захтев и дао им кредите, опреме и градио инфраструктуру. Идеолошко разумевање је такође важно, јер су се многе земље одлучиле за онога који им је дао прилику да се ослободе диктате Запада и тако кренуле социјалистичким путем.

Иако је након колапса Совјетског Савеза Русија готово у потпуности напустила Африку, већ раних 2000-их почиње постепени повратак на континент. Тренутно водеће руске рударске компаније раде у Анголи, Гвинеји, Намибији, Нигерији и Јужној Африци. Свеукупно, руска је позиција најјача у Јужноафричкој Републици.

Спирала историји

„Наравно да су темеље многих актуелних проблема Африке створили колонизатори. Европљани су преуредили континент на свој начин, без обзира на локалне традиције, друштвене односе и културна обележја афричких земаља, а затим подметнуле бомбу која је сада активирана“, пише Александар Шарковски, аналитичар портала НВО.

„Данас, западне земље, пре свега, САД и мултинационалне корпорације које искоришћавају Африку и њене ресурсе, користе предности од кризе коју су сами. Ослабљене националне владе, једна за другом, дошле су у ситуацију да зависе о Сједињеним Државама и њиховим савезницима. Садашња политика Запада према Африци подсећа на Британску империју и темељи се на начелу „подели па владај“, што је само још једна од аналогија Америке с политиком Римског царства и стратегије „divide et impera“. Сви знамо шта се догодило Вечном Риму и Лондону. И не заборавите да се историја понавља“, каже стручњак.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н.Бабић, RT, RIA Novosti, Reuters i AFP  / Maria Lekant: ‘Divide y vencerás’, el gran juego africano de EE.UU.

Ознаке: америчка војска, анализа, Африка, геополитика, Н. Бабић, САД