Прочитај ми чланак

НАЈМОЋНИЈЕ ЖЕНЕ СРБИЈЕ – Јованка Броз

0
Фото: Танјуг/ Ж. Вучић

Фото: Танјуг/ Ж. Вучић

Иако је по занимању била супруга „највећег сина наших народа и народности”, Јованка Броз била је, без сумње, најмоћнија жена бивше Југославије, која је 33 година после маршалове смрти живела као заточеница запуштене виле на Дедињу, под надзором најпре југословенске, а потом српске тајне службе. Свемоћни шеф Удбе Стане Доланц и начелник Генералштаба ЈНА генерал Никола Љубичић, два најјача политичара у земљи, сматрали су да је највећи унутрашњи непријатељ земље – Титова супруга!

О томе сведочи 50 седница Председништва СФРЈ, Председништва ЦК СКЈ и седница Савета за заштиту уставног поретка, на којима је разматран искључиво „случај другарице Јованке”. Прва дама Југославије прво је проглашена за српску националисткињу а потом и оптужена да са српским генералима спрема војни пуч и преузимање контроле српских кадрова у Југославији. Потом је пуштена прича да је она совјетска шпијунка, која је убачена у Титов живот како би одавала маршалове тајне Русима. На Јованкину несрећу, Тито је, како су извештавале новине, поверовао овим гласинама, средином 1975. године напустио њихову резиденцију у Ужичкој 15 и сам се преселио у Бе­ли дв­ор, где је живео до смрти.

Ленту најмоћније политичарке у Југославији носила је Милка Планинц, која је била државна премијерка, односно председница Савезног извршног већа СФРЈ. Важила је за гвоздену леди савезне југословенске владе, због тога што је водила политику „велике штедње”. Када је 25. маја 1982. године ступила на дужност у Београду, због девизне неликвидности целе државе, увела је драстичне рестрикције увоза и девизног одлива. Њене најчувеније мере биле су – завођење таксе на излазак из Југославије и вожња по систему пар-непар на регистрационим таблицама, уз бонове за бензин, плус лимитирање коришћења девизних рачуна. Највећи број наших суграђана владу Милке Планинц памти као време несташица кафе, детерџената и осталих животних намирница. Ипак, треба рећи да је Милка Планинц дошла на чело југословенске владе после деценије у којој су страни дугови СФРЈ нарасли са око 13 на 22 милијарде долара и у тренутку када се Југославија нашла у дубокој економској кризи.

Почетком седамдесетих, једна од најмоћнијих жена у српској политици била је Латинка Перовић. Као секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије она је била најближи сарадник Марка Никезића, предводника „српских либерала”, да би 1972. године била смењена под оптужбом за анархо-либерализам. Од тада ради на проучавању историје модерне српске државе и важи за једног од интелектуалних лидера „друге Србије”.

Хрватски „одговор” на Латинку Перовић била је Савка Дабчевић-Кучар, политичарка, економиста и једна од вођа „хрватског пролећа” 1971. године. Занимљиво је да је 1967. године Савка постала председник Извршног већа Сабора СР Хрватске и тиме прва жена председник владе – не само у Хрватској, већ и у Југослав­ији. Две године касније, она постаје председник Централног комитета Савеза комуниста Хрватске и члан Председништва ЦК СКЈ, али после „хрватског пролећа” бива политички осуђена и смењена са свих дужности на седници у Карађорђеву, 1. децембра 1971. године. Међутим, две деценије касније Савка се враћа на политичку сцену и заједно с истомишљеницима формира Хрватску народну странку (ХНС). За првог председника ХНС-а изабрана је јануара 1991. године, а 1992. године била је један од кандидата на изборима за ­председни­ка Репуб­ли­ке Хрв­атске­ и освојила око шест одсто гласова.

Супруга народног хероја Милоша Минића Милка била је министар без портфеља у Влади ФНРЈ и директор Савезне дирекције за нафту, а њихова ћерка Јелица – помоћник министра спољних послова СРЈ Горана Свилановића.За Пепцу Кардељ, супругу Едварда Кардеља, говоркало се да је „владарка из сенке” и блиска пријатељица Јованке Броз.

Деведесете године изнедриле су једину политичарку која је до данас остала у политичкој арени – Весну Пешић, а на јавну сцену дошле су моћне супруге политичара и реинкарнирале причу о „проклетој Јерини”. Чаршија је гласно причала о томе да политичке одлуке Слободана Милошевића и Вука Драшковића заправо доносе њихове супруге, а многи политички аналитичари тврде да је Милошевић изгубио на популарности после формирања ЈУЛ-а јер су са државних функција били смењени кадрови СПС-а а доведени кадрови странке којом је руководила његова супруга Мира Марковић.

Иако су многе жене у новом миленијуму биле на значајним политичким функцијама – Наташа Мићић била је в. д. председника Србије после убиства премијера Зорана Ђинђића, а Радмила Хрустановић градоначелница Београда – њихов утицај био је суштински веома мали. Међутим, занимљиво је да се о Ружицу Ђинђић која, колико је познато јавности, није имала готово никакав утицај на премијера, „отимају” наследници Демократске странке после Ђинђићеве смрти.

Данас се сусрећемо са извесним парадоксом – број жена у парламенту никад није био већи него сад, а њихов утицај у политици никад није био мањи. Захваљујући систему квота, у Скупштини Србије седе 83 жене, јер свака трећа посланичка клупа припада жени, односно мање заступљеном полу, али се глас жена практично не чује. Иако се стиче утисак да је Зорана Михајловић моћна и утицајна жена у коју премијер Александар Вучић има највише поверења, питање је да ли би она „преживела” у мутним политичким водама и вировима Србије када не би имала подршку првог човека Србије. Такође, стиче се утисак да опозиција нема „прву даму” и да жене из такозване друге Србије имају већи утицај на бирачко тело него оне које су у опозицији. С друге стране, личност је у политици постала веома тражена роба, о чему илустративно сведоче каријере Весне Пешић и Маје Гојковић, које су „надживеле” бројне политичке странке у које су биле учлањене.

Иако дневни лист „Блиц” крајем сваке године објављује списак на којем се налазе имена сто најмоћнијих жена у Србији, не можемо се отети утиску да су на тој листи углавном жене које су мушкарци довели на то место и које своју моћ и утицај заправо дугују моћним мушкарцима. Можда је бивша потпредседница „Делте” Милка Форцан добар пример за ту тезу – док се налазила у предузећу Мирослава Мишковића била је практично „заштитно лице” „Блицове” листе најмоћнијих дама. Од када је нема на списку запослених „Делта холдинга” није ни на списку најмоћнијих жена Србије.

(Политика)