Прочитај ми чланак

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ: Марија Поповић Трандафил, највећа српска добротворка

0

Marija Popović Trandafil

Марија Поповић Трандафил, највећа српска добротворка, добила је орден Црвеног крста за помоћ рањеницима у српско-турском рату 1876. Сву имовину је завештала Матици српској и СПЦ.

Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било када смо 1849. године при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама, морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињи – записао је Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби XИX века”. Овако се Марија Поповић Трандафил „правдала“ пред другима за сва добра која је несебично чинила. А било их је много…

Мало је Срба који знају каква је доброчинства чинила ова дама, ни већина Новосађана не би могла да се похвали знањем о својој суграђанки. И док свакодневно шетају Змај Јовином, Дунавском или Пашићевом улицом, не размишљају да су нека од најлепших здања у тим „шоровима“ припадала њој и да их је завештала граду Новом Саду. Многа племенита дела стоје уз име ове задужбинарке.

Марија Поповић је рођена децембра 1814. (негде стоји 1816) године у цењеној и богатој породици грчког порекла. Као и све девојчице из угледних кућа у то време, учила је „слова, рачун, Библију и ручни рад“. Знало се још да јој је одлично ишло све што има везе са економијом, што се могло приписати и генима, али и да је добро говорила немачки језик. Родитељи су јој рано умрли, па је бригу о њој преузео рођак Хаџи Кира Николић, трговац из Осијека. Због тога се у младости потписивала његовим презименом, али је врло брзо у званичним документима постала – Трандафил.

Имала је само 16 година када ју је старатељ, не тражећи њен пристанак, удао за трговца из Ердеља. И он и Јован Трандафил су схватили тај брак као уносан посао. Младожења је две деценије био старији од младе, тако да је добио не само младу жену, него и мираз којим је могао да прошири трговину крзном и право да се настани у Новом Саду. Платио је taxam concivlitatis и постао слободан грађанин, стекавши могућност да ту тргује покровцима и ердељским сукном.

Купили су кућу у Главној улици и започели успешну трговину у Војводини. С једне стране, Марија и Јован су имали среће, јер су почели да се богате и купују некретнине, пошто им је посао добро ишао. А с друге, били су врло несрећни, јер су им, једно за другим, умрли ћерка Софија и син Коста. Она је рано остала и без браће, тако да је сва имовина Поповића припала њој. У документацији која је о Марији сакупљена поводом изложбе у организацији Библиотеке Матице српске (аутори Ивана Гргурић и Силвија Чамбер), пише да она богатство није схватала као срећу, већ искушење, јер је после смрти супруга водила четири парнице око имовине. Његови рођаци су желели да јој одузму сав капитал, називали је лоповом и проклињали да умре у лудници.

РОДНА КУЋА „КОД ИКОНЕ“

Новосадска Пашићева улица се у 18. веку звала Ћурчијска, по занатлијама које су ту држале радње, а међу њима су били и Маријини Поповићи. Када прођете туда, на углу ове и Грчкошколске улице, видећете њену родну кућу која се звала „Код иконе“, јер се на фасади налазила икона Св. апостола Петра и Павла. У њу се Марија вратила када је постала удовица, а ту је и умрла.

Имала је снаге да ову нимало пријатну борбу изнесе до краја, сачува имовину, али и достојанство које је могло да буде нарушено чаршијским абровима да пише писма господину сумњиве репутације. Сама је наставила посао, удвостручавала капитал, али га и трошила. Никада на себе. Увек на друге.

У „У Тридесетогодишњим угодним и неугодним успоменама 1854 – 1884” Лука Јоцић наводи да је Марија постала велика добротворка која је „делила и левом и десном, и коме треба и коме не треба“. Говорила је да би била срећнија да је сиромашна, а да су јој жива деца, уместо што има то „мртво благо“.

Још пре Јованове смрти, одлучила је да живот посвети добротворном раду и у томе је имала мужевљеву подршку. Акценат су ставили на школовање сиромашне талентоване деце, формирајући фонд у те сврхе. Мислили су и на болесне, па су значајан део имовине даровали болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку. Николајевска црква која је страдала у бомбардовању 1849. године, обновљена је њиховом заслугом 1862, када је урађен и иконостас.

У живот је враћена и Јерменска црква у њеном родном граду, а мермерни крст у новосадској Саборној цркви израђен је опет Маријином заслугом.

Говорило се да је куповала уџбенике за ђаке, сахрањивала сиромашне, помагала удовицама које нису биле имућне, набављала огрев сиротим суграђанима и кумовала на крштењу њихову децу… Док је трајао Српско-турски рат 1876. године, Марија је сву снагу усмерила да као председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима, буде од користи. Орден Црвеног крста којим је одликована говори да њена дела нису остала непримећена.

Умрла је 14. октобра 1883, али је њена племенитост наставила да живи. Вредност њеног завештања процењена је на тадашњих 700.000 форинти, због чега се сматра највећом српском добротворком. Матицу српску је овластила да у њено име подигне пространу зграду, у којој ће боравити мушка деца која су сирочићи. Био је то „Завод Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду“, изграђен 1912, по узору на тадашње европске колеџе. У приземљу су се налазиле сале за гимнастику и разне свечаности, на спрату станови васпитача и свечани салон, а постојала је и соба-карантин за болесне малишане. Када је одлучено да се 1928. овде пресели седиште Матице српске, унутрашњост зграде је промењена, али многи је и даље зову „Трандафилкин завод“.

На задужбинском палцу од 30 јутара, на Сајлову, по њеној жељи подигнут је комплекс зграда за децу из сиротишта, која су морала да иду у индустријске школе или на „немецке занате”, у то доба ретке међу Србима. Свакоме је по завршетку следовало по 500 форинти, да започне посао. Према завештању, основан је и Фонд за материјалну помоћ Успенској и Николајевској цркви, у чијој крипти је и сахрањена, поред деце и супруга.

Извор: Вечерње новости