Пуцањ у Зворнику пуцањ је у слободу Балкана, као што ће бити и оно што ће се наредних месеци догађати у Србији

1. „Прети ли нам тероризам из Босне“, забринуто се пита либерални Данас а под истим насловом прихвата још забринутији и још либералнији – империјално либералан, такорећи – Б92. Није ли необично да нас о претњи из Босне упозоравају медији који су се годинама истицали опомињући Босну на претњу из Србије? Није, и зато објашњење ове наочигледне конфузије мора започети иницијалном тврдњом: не, не прети нам тероризам из Босне; прети нам тероризам из Америке!

2. Напади на караулу Гошнице, у Македонији, и полицијску станицу у Зворнику, у Републици Српској, два су озбиљна догађаја који су овдашњу јавност затекли у стању пуне конфузије. Наравно, није било тешко закључити да се у оба случаја ради о тероризму, као и да су оба изведена на самој граници са Србијом.

Али године слуђивања учиниле су своје: крупна слика напада Нердана Ибрића на полицијску станицу у Зворнику и у медијима кадрирани фрагменти истог догађаја понудили су две опречне слике стварности. Те две слике почетак су политичке конфузије која у данима пред нама може да буде смртоноснија и од напада у коме је убијен један српски полицајац док су двојица рањени.

3. Прича о 24-годишњем Ибрићу – вршњаку српско-муслиманског конфликта из 90-тих година који је изгледа последње месеце свог живота провео под утицајем вехабијског учења – може да се ишчитава као сведочанство о једном сукобу који није имао свој логичан крај, није имао победника. Со на ране таквих тумачења посули су подаци како су Ибрићевог оца у јуну 1992. убили Срби, док су, истовремено, оца убијеног полицајца Драгана Ђурића у истом том рату убили Бошњаци.

Наравно, фрустрирани ратом из 90-тих – у коме су тешко страдали и после кога њихова „слобода“ нити је умела да пева нити је имала имало слуха за њих – Бошњацима, чак и оним очигледно секуларним међу њима, на друштвеним мрежама полазило је за руком да за Ибрићев злочин пронађу и речи разумевања и оправдања. Са друге стране, све је то Србе, па и оне који доносе политичке одлуке у њихово име, уверило да је бошњачко непријатељство историјска константа, која се обнавља у ратовима, а лечи само победама.

Отуда се фрагмент из Зворника тумачи као прича о освети која никад не престаје, потврда мржње којој нема краја и припрема за догађаје који следе и који ће у наредних неколико година – не више од пет – дати коначну слику Балкана на крају историјске епохе започете у време рођења Нердана Ибрића, која је дубоко обележила и његов живот и његову смрт.

4. Био је то, дакле, и пуцањ у бошњачко-српске односе, утолико јачи што Бошњаци, за разлику од Хрвата и посебно Албанаца, понекад знају и да падну у ентузијазму зловоље према Србима. Отуда је порука из Зворника прецизно артикулисана као сагласност у непријатељству. Јер Србима је дато да је чују као: сви Бошњаци су муџахедини; а Бошњацима: шта год ви радили, Срби ће у вама увек видети муџахедине.

bosnaslikaritikvesaНа продубљавању тог непријатељаства данас локални либерални кругови раде више него и националистички корисни идиоти. Уосталом, зар није довољно видети да неке од према Србима најнепомирљивијих политичких странака међу Бошњацима данас не помаже Истанбул него Брисел и Вашингтон.

На томе, логично, предано раде и босански либерални медији, али и српска медијска пета колона. Лепо је то могло да се види и док је РТС у четвртак идеји о политичкој рехабилитацији Драже Михаиловића покушао да конфронтира расположење Бошњака. Наиме, у панел-емисији на тему да ли је генерал Михаиловић био део антифашистичког отпора или колаборант пуштен је прилог о злочинима његових људи у селу Вранић, а поменути су и злочини над муслиманским живљем у Фочи. Наравно, ти злочини се не могу порицати; проблем је, међутим, што је вештим спином показано да неко чији су људи чинили злочине не може бити антифашиста, него колаборант. Е сад, што су савезници, на пример, 1945. у Дрездену побили 25 хиљада невиних цивила; што је у свом напредовању Црвена армија радила свашта, што су партизани свој антифашизам комбиновали са тероризмом, то за РТС не може да буде доказ да су били колаборанти, као што и нису, док за генерала Михаиловића може. Ради се, наравно, о томе да потреба Срба – који су изнели највећи терет Другог светског рата – да са себе и генерала Михаиловића скину хипотеку колаборације данас у српском јавном сервису бива постављен тако да их обавезно конфронтира са Бошњацима.

Случајно? Колико и Ибрићеви пуцњи. Случајно, колико и теза да је помирење на Балкану замишљено искључиво на српској кривици и поразу. Случајно, колико и упозорење Бошњацима шта је њихова улога уочи балканске завршнице. Непријатељство, дакле.

5. Ако је, према таквим тумачењима, српско-бошњачко непријатељство историјска константа, хајде да видимо чиме се она објашњава. Последњих 25 година западног сламања Срба и Србије било је време општег уздизања и благостања Бошњака? Није, него је било и време пропадања Бошњака, по многим аспектима, дубље и судбоносније од српског. Наравно, многи Бошњаци то пропадање објашњавају „агресијом“ и „геноцидом“, које су над њима провели Срби. Хајде да на овом месту не побијамо утемељеност тога, него да видимо, на пример, где су били израелски Јевреји две и по деценије после Холокауста и две деценије пошто су добили своју државу. Били су победници у Шестодневном рату. А где су данас Бошњаци?

Са друге стране, време напредовања Бошњака – и по питању економије, и верских, и националних слобода – у последњих сто година било је време општег напредовања Централног Балкана. Наравно, он је напредовао онако како су напредовали Срби, назадујући исто тако кад су назадовали Срби. Било је дакле глупо надати се да ће у рушењу Београда 1999. Сарајево бити изграђено „лепше и старије“, као што је данас глупо помислити како ће Нови Пазар процветати кад Краљево пропадне још више, или ће Зеница производити више челика ако Смедерево буде обрисано са индустријске карте Балкана.

6. Није намера овде да се српско-бошњачко непријатељство порекне као историјска константа, као што није намера ни да се као такво докаже. Ради се о нечем другом: унеколико поједностављено, али не и нетачно речено, последњих сто година дизали смо се заједно и заједно падали. И још једна правилност је важна: периоди кад смо се дизали углавном су били они кад су нас странци мало више остављали на миру; падали смо кад су нас остављали мање; клали смо се кад су били сасвим ту, с нама. Што нас, наравно, не лишава одговорности за почињене злочине, колико год да као чињеница стоји.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб порталаНови стандард.

7. Толико о зворничким фрагментима; хајде сада да видимо са чим нас суочава целовитија слика тог злочина. По свој прилици, Ибрић, кога није било у евиденцији вехабија у Босни, пао је под утицај Авдулаха Хасановића, ветерана из Сирије који је у Босни хапшен због сумње да је члан терористичке организације Исламска држава (ИСИС). Наравно, превише је доказа да ИСИС – чији је недавно убијени лидер Ел Багдади снимљен у друштву америчког хардлајнера Џона Мекејна – данас у Ираку и Сирији у служби америчких, турских и саудијских геополитичких интереса. Истина, то још не доказује да су Ибрић и Хасановић у Зворнику били у служби тога. Међутим, потврђена прича из истраге да је полиција у Босни била обавештена, истина уопштено, да следи терористички напад ставља нас пред озбиљну сумњу да у Босни ИСИС не „искаче“, него је у функцији истог налогодавца као у Сирији. Наиме, мало је могуће да са том информацијом нису биле упознате и америчке службе у Сарајеву, које под пуном пажњом и контролом држе и локалне обавештајце и исламисте, и да за 24 сата, с обзиром на своје евиденције припадника ИСИС у Босни и своју мрежу, нису имале времена да злочин спрече. Уосталом, у неколико наврата протеклих година, када су на мети били циљеви који им се нису допадали, успевали су да их зауставе. Јесу, наравно, кад год их саме нису производиле.

Можда је то разлог зашто западни медији нису много коментарисали напад у Зворнику. У онолико колико јесу, међутим, уочљиво је колико се покушавао умањити религијски и међународни аспект проблема – заједно са утицајем ИСИС и Ал Каиде – уместо чега се у први план доводе етничке напетости у Босни. Тако ноторни балкански експерт из Вашингтона Данијел Сервер, супротстављајући се оцени Милорада Додика, каже да у Босни у односу на остале евроопске земље има „релативно мало“ исламских терориста. Истовремено, његов колега Едвард Џозеф, слаже се да број припадника радикалних муслимана у Босни није велики, али упозорава да није мање опасан, будући да пада на терен дубоких етничких подела.

Речју, говорећи о нападу у Зворинику као нечем где не доминира очигледна исламистичка мотивација, амнестирају се ИСИС и његова америчка провенијенција, а у први план се доводе нерашчишћени етнички односи између Бошњака и Срба. Лако је закључити да прва могућност налаже сарадњу Сарајева, Бањалуке и Београда, којима једнако прети опасност од ИСИС, док друга подгрева њихов конфликт. Ето и објашњења зашто нас на исламистички и међународни аспект упућује крупна слика, а на међуетнички она фрагментарна, коју нам либерални медији сервирају.

8. Зато су наслови попут „Прети ли нам тероризам из Босне“ у служби акцентовања етничке мотивације зворничког злочина. Парадоксално је да, бранећи ту тезу, либерални медији не презају ни од културрасистичких закључака о Босни као терористичкој опасности за Србију.

Још крупнија слика овог проблема сведочи да није реч о етничком проблему, па у извесној мери ни о религијском (осим у домену мотивације), већ о геополитичком. Ако би се поставила географска карта територије на коју је утицао сукоб у Босни 1992, она би се завршавала до Македоније на југу и Кавказа на истоку. Геополитичка карта утицаја зворничког злочина много је шира – у њу стаје цео Блиски Исток са Дамаском као главним центром отпора Исламској држави; ту су Турска и Саудијска Арабија као земље које тамо помажу радикалне суните; ту је шиитски Иран, најтврђи бранилац Дамаска ид ИСИС и самим тим брана продору Исламске државе на Балкан; ту је цела Европа на челу са Немачком, по свој прилици, спремна да шаптом жртвује Србију како би спречила пожар на својим југоисточним границама; ту су Русија и Украјина; и ту је, наравно, амерички интерес на тој територији.

9. Амерички интерес јесте ометање да се формира централнобалканска вертикала Атина-Скопље-Београд-Будимпешта. Не само због тога што би том линијом могао да прође Јужни ток 2, та територија, која захвата неких 30 милиона становника потенцијално је, поред Русије, највеће хомогено парче отпора Империји у Европи, притом са ванредним потенцијалом ширења на Аустрију, Чешку, Словачку, на свој начин чак и Бугарску и Немачку. Маљ којим би Империја могла да заустави формирање те целине јесте цео век проверавана идеја Велике Албаније.

Управо то може бити разлог зашто Томислав Николић у празничном интервјуу Новостима помало стидљиво говори о идеји „балканског савеза“ као контратега Великој Албанији. „Зашто се“, каже он, „не би створио балкански савез за спречавање стварања ‘велике Албаније’, и да у њему буду Србија, Црна Гора, Грчка и Македонија“. Онима који имају дилему вредело би да размисле да ли прљава кампања која у либералним медијима против Николића не јењава има више везе са исповедањем балканског савеза и сличних ствари или са хуманитарном организацијом његове жене.

Синтагма „балкански савез“ тешко да је могла да буде случајно изабрана. Тако се, наравно, звао савез Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске, велики пројекат Милована Миловановића из 1912. који је претходио Првом балканском рату и ослобађању централног Балкана од Турака.

10. И балкански савез и централнобалканска вертикала, колико год се те идеје још чиниле мутним и далеким, данас су и српска нада – јер смо се нашли на линији те потенцијално слободне територије – и српски страх – јер бисмо то могли скупо платити, утолико скупље што нема сумње да нас западне силе данас доживљавају танком кариком у том ланцу. Како год, и једно и друго јесу почетак стварања свести о томе да је питање државних, економских и политичких слобода на овом простору сувише крупно да би могло да буде питање тек појединачних земаља.

Зато је, поред осталог, важно да и Срби и Бошњаци схвате како је метак у Зворнику путовао много дуже него што се чини на сервираној фрагментарној слици. Он у свом коначном значењу није пуцањ дечака осветника из 1992; тај метак пре четврт века полетео је из Вашингтона у Босну, затим Чеченију и на Косово, летео је и убијао годинама, да би поново у Босни завршио из Сирије и Украјине.

Ко то не разуме, не само да не разуме ништа већ не разуме ни формулу сопственог опстанка. Ко то не разуме, тај не разуме ни дијаметрално супротстављена значења из фрагментарних сличица које нам се нуде и крупних слика, које се на наше очи померају у сасвим другом правцу. Пуцањ у Зворнику пуцањ је у слободу Балкана, као што ће бити и оно што ће се наредних месеци догађати у Србији, а трагедија која лебди над разумевањем сваког од нас састоји се у томе да нам се нуди, као и Нердану Ибрићу, да будемо у служби оног чега једино не смемо да будемо део. Себе ради.

(Нови Стандард)

Ознаке: Бошњаци, Жељко Цвијановић, Зворник, „Балкан”