Како сам се сам са собом договорио док сам био жив, ово писмо треба да прочиташ за тридесет година од данас, када га пишем самоме себи.

Драги покојни ја,

Како сам се сам са собом договорио док сам био жив, ово писмо треба да прочиташ за тридесет година од данас, када га пишем самоме себи. А пошто слутим да си, хвала богу, већ извесно време мртав, са пуним правом се обраћам покојном ја. Што и није неки формални проблем, јербо се на овом нашем поднебљу, у читуљама и посмртним говорима, живи људи обраћају мртвима као да они који нису живи – нису ни умрли. „Почивај у миру“, „Сад кад те нема“ и тај рад. У новинским читуљама је тај приступ посебно апсурдан, јер откуд ми знамо да ће покојник тог дана уопште читати новине, а посебно откуд знамо да ће читати баш те новине. Можда нису стигле на небеску трафику. Или конкретан мртвац, једноставно, не преферира дневну штампу, него чита само недељне ревије, рото романе или стрипове. Кад си мртав, може ти се.

Но, да се вратим на разлог за писање овог писма. Ових дана, тридесет година откад сам написао ово писмо, требало би да је коначно завршен „Београд на води“. То ниси доживео, па нећеш ни да видиш. Но, да си којим случајем жив, могао си да гледаш како холограм градоначелника сече виртуелну црвену траку анимираним маказама, јербо се на улице „Београда на води“ не може баш изаћи, из два могућа разлога. Или је потопљен тај део града, а због подизања воде у Сави услед глобалног отопљавања; или се до „Београда на води“ практично не може ни доћи од гужве на улицама, а због тога што у Београду живе сви становници Србије, који су у њега побегли од сиротиње у селима и мањим градовима отаџбине.

Отварању „Београда на води“ присуствују, на који год технички могући начин, и амбасадори све три земље са којима се Србија граничи: Исламске Државе, Велике Русије и Четвртог Рајха. Присутан је и опуномоћеник Њеног Императорског Величанства, царице Сједињених Англосаксонских Држава, Челзи Клинтон Прве. Сви они ће сачекати да се церемонијално отвори тродеценијски грађена грађевина, па да потом између себе изврше коначну поделу коначно комплетираног Београда, а потом и остатка Србије. Колико се ја разумем у географију, Коњарник и Браће Јерковић иду Арапима, Дорћол и Блок 38 Русима, а Баново брдо и Блок 45 Немцима. Амеробританци ће имати мали доминион на Дедињу, да се не селе без потребе. Овдашњој династији Кркобабић, која је једина преживела све српске политичке борбе и дала нашег првог и последњег краља у XXI веку, симболички ће бити дато да управља Новим гробљем. Тако да можеш да одахнеш, твоја урна ће још неко време бити на, условно речено, домаћој територији.

Е па, мој драги покојни ја, да си којим случајем жив, сад би се можда и шетао улицама „Београда на води“, макар путем 3Д пројекције „Гугл“ мапе. „Гугл“ је, да не заборавим да ми кажем, у међувремену постао кинеско-бразилско-индијска компанија. Елем, „Гугл“ мапа би те прошетала кроз топониме који су добили своје називе у спомен давној 2015. години, када је потписан Наш Највећи Уговор: Трг пада БДП-а, Авенија Незапослених, Булевар Јавних Дугова, Парк Неотворених Поглавља, Кафана „Код два трамваја“… Ту је и новоотворени Скупштински Театар Комедије, познатији као Атеље 150, јербо има толики, накнадно редуковани и Уставом промењени број столица у публици. И опера је отворена, у малој сали изводиће се „Аида“, а у великој „Марија Максима“. Домаћи културни бисери увек имају предност.

Штета што ниси жив, покојни ја. Па да видиш како Београд више нема врапце, али има десет милиона Твитера. Или да видиш како је преко пута „Београда на води“ никао „Нови Београд на води“, за кога је уговор потписала нека нова власт, е да би удвостручила раније постигнути привредни раст. Да си жив, па да видиш и да људи више не причају, него мумлају у микрофоне телефона уграђених у зубе. Да се плаћају подједнаке акцизе и за ваздух и дуван, јер се удише и једно и друго. Да се и коришћење канализације плаћа, припејд и постпејд Водовод Плус картицама. Да је у последњем таласу приватизације продата и Српска православна црква; купац је Епл, који је у међувремену престао да буде ИТ компанија и коначно постао религија. Елем, због свега овога и још милион других ствари, штета је што не читаш ово писмо, јер ко што рекосмо – умро си. А да ниси, можда би и гледао са балкона свог новог и управо усељеног стана у реку Саву – и тријумфовао над скептицима. А овако, уселио си се у мању, али дугорочнију некретнину. У то име, Бог нек ти душу прости. Где си и када живео, вала си и заслужио.

Амин.

(Вечерње новости)

Ознаке: Београд на води, воја женетић