Европска унија, која је 2012. добила Нобелову награду за мир, сада је кандидат за једну другу награду: ону за лицемјерје и слуганство.

Наиме, дешава се да Мађарска, земља чланица Европске уније, наводно не дели „вредности“ заједнице које је и сама део. Званична Будимпешта се раније дрзнула ојачати „независност“ Централне банке Мађарске и изједначити права националних компанија са онима која имају стране мултинационалне корпорације, а сада је премијер Виктор Орбан неугдно изненадио Брисел изјавом како у Мађарској поново жели увести смртну казну, преноси мађарски Daily News.

Оправданост смртне казне је увек била и треба бити предметом оштрих полемика, а подржавана је или осуђивана на основу филозофских, етичких, политичких и друштвених принципа. Но, овде није реч о томе. Наиме, ANSA преноси како је мађарског премијера Виктора Орбана 30. априла председник Европске комисије Jean Claude Juncker позвао да се хитно изјасни о свом предлогу, јер је за Европску унију смртна казна „нешто што не може бити предмет расправе“.

Оставимо по страни који је то у Мађарској почињен злочин подстакао Орбана да да изјаву како ће да уведе смртну казну и обратимо пажњу на оно што евробирократи заборављају, а то је снажна домаћа подршка коју ужива мађарски премијер. С друге стране, исти ти евробирократи који прете Мађарској заборављају да су на високе дужности постављени без директних избора и често противно вољи европских грађана.

Након што је Jean Claude Juncker оштро упозорио Орбана да би поновним увођењем смртне казне Мађарска „прекршила темељна права која имају грађани Европске уније“, из мађарске владе и владајуће странке ФИДЕСЗ су поручили да такво што није на дневном реду измена и допуна мађарског Кривичног закона.

„Орбан је одмах требао да појасни о чему се ради. Ако му то јест била намера, онда ће то бити борба“, прилично ратоборном реториком се у четвртак Орбану обратио Jean Claude Juncker, дугогодишњи високи државни функционер једне од европских велесила – Луксембурга, сада председник Европске комисије.

Но, да ли се сећа ико икада да је неко из Брисела упутио једну једину реч критике Сједињеним Државама, земљи у којој неколико савезних држава и даље извршава смртне казне и људи се убијају на електричној столици, вешањем, смртоносним инекцијама и стрељањем, чак уз пристанак својих грађана.

Jean Claude Juncker и његова камарила, неуморни борци за „људска права“, постају мањи од маковог зрна, готово невидљиви, када стоје пред велесилом која убија своје грађане, често без правоваљних доказа. Једнако тако се у Бриселу нико није изјаснио о притварањима у америчком граду Балтимору у којем је, како преноси Ројтерс, полицијски притвор ноћас претрпан ухапшеним активистима за људска права и демонстрантима који су „прекршили одредбу о полицијском сату који траје од 22.оо до 5.оо ујутро „.

Исто тако бранитељи основних права становника Европске уније ћутке стоје пред злочиначким Транс-атлантским споразумом (ТТИП), који ће сасвим сигурно да уништи наше економије и дословно да разоридруштвено ткиво европских народа и Европске уније као заједнице.

Европска комисија се није огласила по питању људских права, иако се јуче у Милану окупило неколико десетина хиљада демонстраната против одржавања манифестације „ЕКСПО 2015“, а један део демонстраната се сукобио с полицијом, која је реаговала онако како то полиција иначе чини и центар Милана претовирла у ратну зону.

Ко зна на крају да ТТИП неће довести до спровођења америчких стандарда и у правосуђу, заједно са приватним затворима који ће пословати по законима слободног тржишта. То је велики систем који функционише тако да производи „злочинце“ и који криминализује буквално све, не само типичне пљачке или класична убиства, само како би приватни корпоративни затвори били дупке пуни.

Такав систем, у којем особа заправо постаје роб с наранџастим комбинезоном „модела Гвантанамо“, касније испорученог ИСДИЛ-у, могао би постати пракса иу Европској унији, јер ТТИП није ништа друго него тројански коњ дехуманизације који ће да уништии оно мало здравих темеља што је остало „старој доброј Европи“. Наиме, „стапање“ две стране Атлантика и стварање јединственог простора „Евроамеричке уније“ би врло лако у блиској будућности могло довести до увођења кривичног система и затвора какви су у Сједињеним Државама, обзиром да евробирократи и не крију своје одушевљење функционалном идејом човека и друштва које ће бити обликована по „америчком моделу“.

Фантазије и неоснована забринутост?

Очито не, јер је довољно прочитати књигу Алена Де Беноист „Крај суверенитета – Како диктатуром новца одузети моћ народима“.

Француски мислилац, посветивши поглавље „великом прекоокеанском тржишту“, ТТИП језгровито описује као „велику претњу“. Претња која постаје стварност, али се чини да нико у „палати“ Европе то не жели приметити, покушавајући тиме угодити својим газдама.

Једна од кључних ствари спорзума је и припрема за примену слободног напада европских тржишта ГМО производима, што се такође да приметити на манифестацији „EXPO 2015„, , која је тренутно у току у Милану у Италији.

Ту је Виктор Орбан такође трн у оку Вашингтону и Бриселу, јер је Мађарска ставила ван закона ГМО и то је тема о којој мађарска влада више не жели да расправља, преноси ASI.

Поробљене масе су осуђене на незнање и гушење у таквој храни, а само ће богати моћи да уживају, док буду могли, познате „изврсности“ које слави чак и ЕКСПО.

Ипак, било би довољно да на адекватном месту они који се још нису у потпуности продали или нису до краја поробљени отворе очи и послушају последњу трунку властите савести и своје европске сународнике поштеде судбине да буду самлевени од злокобне машинерије „слободног тржишта“. Наравно, овде још увек рачунамо на претпоставку да је Европа ипак наша „домовина“, а не трагични неспоразум којег нам је наметнула финансијска и предузетничка олигархија.

Управо због тога би било добро прочитати књигу Алена Де Беноиста, јер би многима разумевање написаног било довољно да схвате да нема смисла нападати Виктора Орбана, а онда пузати пред Бараком Обамом.

Ко има времена, може члан по члан прочитати Темељни закон Мађарске, јер би читањем мађарског устава она трунка савести могла примити оздрављујуће шок који би нас подсетио да смо пре свега људи, и то људи које вежу дубоки корени са нашом историјом, језиком, културом и домовином и да нисмо само апстрактни „потрошачи“ који морају бити жртвовану „Богу тржишта“.

Не! Ово није националистичка реторика „крви и земље“, коју једнако мрзе финансијска олигархија, „социјалдемократи“ и либерали, јер здрав разум налаже да се зауставимо и размислимо где смо стигли и куда идемо одрицањем свега и кидањем свих веза са прошлошћу.

Коначно, ни научни социјализам се не одриче хуманог наслеђа целокупне људске историје и човека као друштвено биће ставља тамо где му је место, ослобођеног од окова хиљадугодишњег отуђења од сопствене природе.

Виктор Орбан јест мађарски националист, али националист који одбија слугански прихватити чињеницу да мађарски народ мора бити роб капитала и вођен искључиво „законитости тржишта“. На крају, каква се алтернатива нуди Мађарима? Где су данас мађарски социјалисти и следбеници Комунистичке партије Мађарске?

Протестују против Орбана са заставама Европске уније и позивају Брисел да свргне легитимну мађарску владу. Ако постоји „онај свет“, онда се покојни мађарски филозоф Ђерђ Лукач, један је од најзначајнијих и најутицајнијих марксистичких мислилаца и критичар грађанске филозофије, преврће у гробу и да може видети Мађарску данас, питање је на чију би се страну сврстао. На страну данашњих мађарских „социјалдемократа“ и либерала или би, уз сву неопходну критику, подржао ФИДЕСЗ и мађарску владу.

Ускоро су и избори у Великој Британији, на којима се предвиђа велики успон Шкотске националне партије (СНП), једине странке у Шкотској која отворено приговара о докинуто правима традиционално лево оријентисаних шкотских радника, издатих од стране Лабуристичке странке.

Грчка је добила СИРИЗА, а Шпанија ће готово сигурно видети успон, можда и победу, левичара из ПОДЕМОС-а.

Алексис Ципрас је у Грчкој показао да је могуће имати владу у коалицији са националистима из странке Независни Грци. Хоће ли у блиској будућности бити могућа кохабитација између левих и десних покрета, партија и влада у Европској унији, остаје нам да видимо.

Међутим, можда би идеолошке несугласице – наравно, ако није реч о екстремистима грчке Златне зоре или немачког НПД-а – требало оставити по страни и коначно са политичке позорнице помести лицемјерне и слуганске бирократе попут Јунцнкера и целог актуелног састава Европске комисије, а на њихово место поставити политичаре којима је на првом месту интерес сопственог народа, али и Европе у целини.

Извор: altermainstreaminfo.com – Н. Бабић

Ознаке: анализа, Виктор Орбан, десница, ЕУ, левица, Мађарска, Н. Бабић