Кад год се обиљежавају велики дани хрватске повијести мени се окреће желудац.

Не могу више гледати кости “мојих” или “њихових” предака. Једном годишње медији ми у очи тресну фотке избезумљене дјеце која су нестала у Јасеновцу. Преживјели се још сјећају како су гледали убијање мајке, брата, сестре. Ноћу, у деведесетој, урлају од ужаса. А прошло је милијун година.

За који дан гледат ћемо и слушати жртве које су преживјеле Блајбург. Опет плач, страва, политички аналитичари, успоредбе. Која је хрпа костију већа? Она у Блајбургу или она у Јасеновцу? А која хрпа о “Хрватима” љепше поруке шаље? У Јасеновцу смо “ми” били кољачи. У Блајбургу су злочинци били “они”. Јесмо ли један један? Кости, кости, кости, кости…

Руку на срце, кога заиста брига за те кости осим потомака убијених? У људској је природи да убија, коље, пали, разара. Да ли бисмо “ми” у Домовинском рату били бољи људи да смо четрдесет година три пута дневно гледали документарац о Јасеновцу? Страствено бисмо вољели Србе, Цигане, Жидове и потомке кривомислећих Хрвата?

Да ли би “они” били милостивији да су, док смо били “браћа”, скупа с нама гледали исти филм? Да ли смо кренули у рат педесет година послије Рата свих ратова јер “нас” боле блајбуршке ране а “њих” јасеновачке? Ја у то не вјерујем. Људи, обични људи, зову нас и “мали људи”, ми нисмо опсједнути повијешћу осим кад то морамо бити.

Док је Тито био газда ходочастили смо у Јасеновац. Данас, глумећи тугу, жалимо оне који су погинули на Блајбургу. Ни једна од те двије несреће нас не гађа у срце, зашто и би? Ми смо само бића која глуме суосјећање са жртвама у складу са тренутачном политиком. У посљедњих двадесет и пет година, откако имамо Хрватску, како је знао рећи партизан и Титов генерал и највећи Хрват међу Хрватима Туђман, прихватљивије је жалити за побијеним “Хрватима” него за “њима”, Циганима и Жидовима. Какво вријеме такве сузе.

Човјек је у својој суштини фашист, убојица, мрзитељ другог и другачијег. Зашто бјежимо од тога? Политичари, људи попут нас само тисућу пута боље плаћени, корачајући полако према великом камењу набијају нам осјећај кривице. Моји су родитељи, наши су преци пред седамдесет година клали. Треба ли нас на то подсјећати? Зашто? Ми смо клали пред двадесет и пет година а клат ћемо опет ако буде здравља. Стално на том свијету само клање јест.

Разорила бих све споменике. Нека кости почивају у миру и срцу оних којима нешто значе. Туга по задатку је увијек ругање покојницима. Није у костима спас како нам то поручују и најновије вође. Мене муче кредити, беспарица, болештине, незапослена дјеца, капитализам који све моје најдраже држи за грло, мрачна будућност обојана црном прошлошћу.

Хтјела бих живјети у земљи без споменика. Да једном годишње не морамо лажне сузе лити пред екранима или камењем лакше бисмо лијечили ране послије посљедњег рата, опуштеније бисмо се припремали за идући.

Извор: rudan.info

Ознаке: Јасеновац, Блајбург, Ведрана Рудан, Други светски рат, споменици