Прочитај ми чланак
Одавно нијесам писао “изправе”! Мислим, као некад.
Драга НАТО, ми смо добро и здраво, које и теби желимо. Фала Богу сви смо још на броју. Дјеца су одавно завршила школе и факултете, само још да се запосле. Не брини за нас. Немој нам још помагати нити долазити. Остани тамо. Што да се трошиш као прије неколико година. Чувај “бомбоне” за друге. Не љути се што те нијесмо жељни. Немој више да нас браниш. Научили смо лекцију.
wритинг-леттерс Лијепо те молимо, остани тамо, јер Сунце тудјег неба, неће нас гријати…Навикнули смо и на наше. Преживјели све ударе силника. Нас је ионако мало, само се ти НАТО чини да смо битни и утицајни на овом Балкану. Пусти да удишемо овај ваздух без твоје помоћи. Не гази нам твојом чизмом травњак у нашем дворишту.
НАТО, окрени се на другу страну. Волимо више да ти видимо ледја. Дијели ту мировну мисију и “слаткише” тамо далеко. Ми смо тога сити. Прекипјело нам. Најтеже нам падају ови наши устоличени владари и политичари. Узми њих под своје скуте. Иначе сте у сталном контакту. Они још полажу код тебе испит понизности. Како то не препознајеш толике године. Родјени су таленти за поткупљивање. Мада, морам признати да таквих пуно има и медју нама. Знамо да се труде да науче та “поглавља” о правилима понашања. Да разумију што су то ТРАНС европске и ТРАНС атлантске интеграције. Једва чекају позив за чланство…Прогледајте им кроз прсте и задржите их тамо ако можеш икако. Опростићемо им све гријехе!
Ми овамо мислимо да ћемо се некако снаћи и уклопити у савремене економске, културолошке и друге токове. Имамо на претек учевних који никако не долазе до изражаја. Направићемо здраве програме од којих ће се и теби завртјети у глави НАТО. Неће за нас такве бити никаквих граница нити интересних сфера са Истока и Запада. Умијемо ми то боље него ли мислиш. Само нас немој притискати и завадјати тим обећањима о благостању и безбједности. Већ увелико поправљамо порушене мостове, правимо модерне путеве од медјународног значаја, возимо аутомобиле из тих уједињених земаља…
Пустите да у вјечном миру почивају и дјеца из Мурине, Београда….Сад би били велики. И они би овако писали срцем из свог срећног дјетињства.
Сад ми је лакнуло док ово пишем. Како ће нам бити тек кад будемо своји на своме. Кад освојимо слободу!
Видимо се…
пс:…мало сјутра!
Милорад Рашовић
(Горомен)
