Прочитај ми чланак

КАД ТЕ ХРАНИ ЗАПАД: Семенке за револуцију и – мала прича о Викторији Нуланд

0

nuland kijev

Како је Нуланд сендвиче на кијевском мајдану 1982. године превентивно посејала за тамошње мале робове…

Каже се: бајка је лаж, али у њој ипак постоји некакво предсказање.

Па онда овако…

Мој син, основац-првак, у школи има предмет – „Свет који нас окружује“. Ту они изучавају, например, како се добија хлеб. Читав технолошки низ: орање, сетва, жетва, одвајање зрна и тако даље. И то је правилно. Како би друкчије градско дете знало да векне не расту на дрвећу?

Векне са дрвета – то је давна машта човечанства. Године 1787. Енглези су на Тахити отправили експедицију – за младице хлебног дрвета. Планирали су да их пресаде на Јамајку, где су црнокожи робови обрађивали плантаже шећера, за потребе фајв-о-клокова Империје. Ако робове нахраните плодовима хлебног дрвета, онда не морате довозити брашно из Америке, досетила се Британска круна – и тако ће кренути економија.

Експедиција се завршила трагично: на броду је избила побуна, мало ко од морнара вратио се кући. Та историја је описана – Јужна мора, Баунти, сећате се? И, мада су касније хлебно дрво на Јамајку ипак донели, робови су одбијали да се хране његовим плодовима, чак и под претњом смрћу. Пропало је баш згодно предузеће.

Прошло је скоро триста година, и ова историја добила је неочекивани наставак. Године 1982. америчка девојка Вики радила је као пионирски руководилац у омладинском логору у тада још совјетској Одеси. Ту је такође радила и руска девојка Ина. И десило се, тако, да су се девојке потукле. Ина, као зачетник туче, добила је строги укор и смењена је са дужности пионирског руководиоца, а Вики је продужила друштвену каријеру и достигла неслућене висине – у својој домовини, и не само ту.

Због чега је избила туча? Вики је хранила птице – сипала им је на земљу семенке, а дечица (о, вечно гладно пионирско детињство!) прионуше да из прашине скупљају семенке и једу их. Па, шта би ви урадили у таквом случају?

viktorija-nuland

Отежаћу вам задатак: замислите да то нису руска, украјинска, јеврејска, молдавска деца – да то уопште нису наша деца, из Одесе. Замислите да су туђа. На пример, америчка – црнчад. Или можда чак са Јамајке. Такви… одрпани. Шта би ви тада урадили?

Објаснили би деци, као прво, да јести са земље није хигијенски, а, као друго, да је то срамота. И поделили би им преостале семенке, свакоме по шаку, правично, ако већ толико желе семенке. Јесам ли погодио? Сигурно јесам. Шта би човек друго могао урадити…

Па ето због чега ми сада седимо и читамо глупости, уместо да одлучујемо о судбини света! (Једном смо већ разматрали то питање: чиме се руски човек разликује од англосаксонског…)

Е, Вики није тако поступила. Она је наставила да просипа семенке и са смехом је посматрала како их дечица купе из прашине и трпају у уста. А Ини се то није допало – толико јако јој се није допало да су њу морали избацити из логора, а америчку гошћу су лечили и дуго јој се извињавали.

Велики човек Ина није постала – постала је нормалан, обичан човек.*

И сетила се тог догађаја случајно, пре неки дан, када је на Интернету прочитала да је садашња помоћница државног секретара САД – Викторија Нуланд – године 1982. радила као пионирски руководилац у омладинском логору „Млада гарда“ у Одеси. У том истом логору!

Да ли је то иста Вики?

Па можда и није иста. Можда су тамо биле две америчке девојке, и обе Вики. Или се – може и то бити – нашој Ини све само причинило. Међутим, тешко се отети утиску: када је Викторија Нуланд делила сендвиче на кијевском мајдану, то су били плодови истог оног „хлебног дрвета“ које је она 1982. године превентивно посејала за тамошње мале робове…

Да, ако је то предсказање, ако је бајка… Што је посејано, то ће изнићи. Није ни важно да ли је то била иста Вики. А ако је истина? Онда је ова прича сама по себи толико дивна да јој нису потребне никакве метафоре.

___________
* Реч је о руској списатељици Ини Метељској-Шереметјевој, ауторки серије књига „Остаци цивилизација“.

Превод за Нови стандард Ж. Никчевић

Извор: Свободная Пресса