Прочитај ми чланак
Недавно, у свом 4.600 броју знаменити „Панчевац“ објавио је извештај са изложбе „Злочини Вермахта у Србији за време Другог светског рата“ коју су у панчевачком Народном музеју почетком марта организовали Министарство за рад, запошљавање социјална и борачка питања и Медија центар „Одбрана“.
Аутори изложбе, чији је циљ био да још једном скрену пажњу на крупне злочине које су немачки окупатори учинили на територији Србије, те да покажу да су осим Гестапоа и СС-а у тим пословима учествовали и припадници регуларних јединица немачке војске, посебан акценат ставили су на недела учињена у Београду, Крагујевцу, Краљеву, Шапцу, Јабуци и наравно Панчеву, где је 21. и 22. априла 1941. године стрељано и обешено 36 Панчеваца.
За место злочина, слободни смо да верујемо, намерно је изабрано Православно гробље, баш као, примера ради и у Сремској Митровици где су припадници јединица Независне Државе Хрватске-Усташе, под патронатом Немаца током јесени 1942. године на бруталан начин побили готово 7.000 Срба, међу којима и сликара Саву Шумановића.
Врло брзо по објављивању овог, рекли би сасвим коректног извештаја, у којем се аутор текста није бавио питањима истине онога што је изложба хтела да покаже (то нити је нужно његов посао, нити се ноторна истина мора посебно доказивати), „Панчевцу“ се јавио извесни Стефан Барт, како у потпису наводи „инжењер из Ерлангена у Немачкој“.
И мада остаје нејасно по ком основу се Барт нашао прозваним, јер аутор нити је спомињао именом и презименом било ког припадника „Вермахта“ или било које друге нацистичке војне јединице, осим ако је дотичном рођеном, како сам пише 1937. године у Футогу отац или било који други члан фамилије био припадних окупационих снага (што отвара ново-старо питање издаје коју су над својом отаџбином Југославијом учинили Фолксдојчери), овај инжењер уз тврдњу да ето нема „намеру да оправда злочине немачке војске“, сасвим „инжењерски“ постарао се да објасни „логику“ по којој свака окупациона војска има право да на окупираној територији заводи ред, па самим тим и да „кажњава отпор њених грађана смртном казном“.
Ограничавајући се искључиво на пример Панчева (како се у тексту на који овај Шваба наводно реплицира спомињу и други српски градови, ово својеврсно сужавање теме постаје прилично спорно и нејасно, осим ако Барт није крвно или на неки други начин преко своје породице повезан за Панчево), Барт не само да заборавља да „логиком“ објасни стрељање цивила и ђака у Крагујевцу (да не идемо даље јер бисмо тако дошли до НДХ као немачке творевине и злочина усташа на које је највећи број окупаторских војника и официра гледао благонаклоно, а у некима чак и активно суделовао), него запоставља и истину према којој сам атак његове тренутне домовине на Краљевину Југославију чије су границе биле међународно признате (чак и од саме Немачке) представља повреду Међународног права.
Такође, Барт заборавља и чињеницу да су Немци и њихови сателити Други светски рат ипак изгубили, те да Савезници „Нову Европу“ и њен правни систем никада нису признавали. Према томе, и сваки евентуални напад на окупатора, ма где он био и ма о ком се народу радило, није ништа друго него покушај да се кроз освајање слободе обнови нарушени Међународни поредак.
Можда би господин Барт то могао да разуме да су којим случајем Немци подигли устанак против оних који су његову тренутну отаџбину ипак окупирали 1945. године? Можда би и о теми о којој се ипак усудио да говори причао другачије да су рецимо представници окупационих трупа у оновременој Немачкој по улицама немачких градова убијали по истој логици коју у случају Србије брани, немачку децу, жене, старце, да су их клали, секли им главе тестерама, вешали их, убијали „Швабосеком“, топили у сапуне, изгладњивали, сатирали маљевима, спаљивали у пећима и стрељали стотину за једног. Све су то Немци и њихови савезници чинили где год су од 1939. до 1945. спроводили Бартову логику пацификовања окупираног становништва.
Но, да наставимо… Трудећи се да нам до краја објасни своју „логику“, Барт упркос тврдњама свог сународника Јозефа Франка да је напад на немачке војнике од стране Срба на старом Православном гробљу ствар још увек само „наводна“ и никада до краја разјашњена (http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemac-otkriva-tajne-pancevackog-masakra.lt.html), сматра да је на конту тога немачка окупациона војска (дакле она војска која не припада ни народу у којем је, ни земљи на којој је, војска која је прекршивши Међународно право уништила једну суверену државу и на њеној територији створила неколико држава које су се у друштву истих тих Немаца утркивале која ће брже и боље да сатире српски народ) имала сво право да силом одговори на силу.
Лица која су током априла побијена у Панчеву и чија је смрт документована, тврди Барт, управо су они који су овај још увек спорни и недоказани напад извршила. Оно што Барт ипак није ни покушао да објасни јесте ко је, како, на основу чега и где утврдио да се ради о лицима одговорним за напад на немачке војнике, који Суд их је судио, ко је тај Суд чинио и који судија је пресуду потписао. Свега тога нема, а не може га ни бити јер се у случају Панчева, како то тврди и Јозеф Франк није ни радило о кажњавању одговорних него о класичној одмазди над невиним становништвом, чему су, додали би, Немци били врло склони (а што можда најбоље сведочи масовни злочин у Крагујевцу).
Оно што, чини се, није спорно, јесте да су у данима који су претходили одмазди, погинула два немачка војника, баш као што су непосредно пред улазак Немаца у Панчево, Фолксдојчери који су се, издавши своју домовину Југославију ставили на расположење окупаторским трупама (и каснији чинили злодела као део СС јединице „Принц Еуген), покушали да разоружају припаднике Осмог пука. Један Шваба је том приликом погинуо, а осморо је након пресуде преког суда стрељано. У случају од окупатора стрељаних и обешених Срба, суда и пресуде који би доказали њихову кривицу није било.
Не трудећи се да прибави преко потребне доказе, занемарујући чињеницу да ниједном стрељаном или обешеном (међу којима је било и стараца) кривица никада није доказана, запостављајући логику 100 за једног, не бавећи се Крагујевцем, Краљевом и другим стратиштима које је изложба која га је „погодила“ представљала јавности, Стефан Барт тек у завршном делу свог „одговора“ износи прави смисао свог обраћања.
Не боле њега побијени Срби, не мари он ни за недостатак суда, њега не занима истина. Његов једини императив је да логиком нацистичких војника објасни страдања Подуванвских Шваба током последње ратне године и касније. Међутим, поставља се питање: ако се труди да оправда злочине Фолксдојчера и осталих над Србима, којом логиком и са којим моралним правом настоји да одбрани доказане и недоказане злочине партизана над Подунавским Шавабама? Истина је једна или није истина. Она се примењује на све или никако.
Мада, овде ипак имамо посла са немачко-нацистичком логиком, а она је, сложићемо се, постављена онако како највише одговара онима који се иза ње крију међу којима су како је својевремено писао и лист „Печат“ Андреас Милер из немачког градића Ројтлингена, који је рођен и живео све до 1944. године у сремскомитровачком селу Чалма, када се као активни припадник СС- а и полазник немачке Гимназије „Адолф Хитлер“ у Руми преко Мађарске, заједно са осталим оружаним формацијама Трећег Рајха повлачио пред југословенском војском и Црвеном армијом за Немачку, Егон Хелерман из Салзбурга, рођени Румљанин, који је за време Другог светског рата радио као истакнути обавештајни официр Вермахта у Београду, лично задужен за организовање обезбеђења супруге Хајнирха Химлера приликом њене посете престоници, веза са појединим четничким одредима, ислеђивач бројних ухапшених припадника покрета отпора у тадашњој Југославији, међу којима и Мустафе Голубића, као и поједини представници српског народа, међу којима и Јовица Стевић који је за своју сарадњу са некадашњим припадницима оружаних формација Трећег Рајха добио и орден од страна Амбасаде Републике Аустрије.
Милоје Булатовић
