Прочитај ми чланак
Гледајући њихову слику где у авиону поздрављају наш народ са три раширена прста десне руке, заиста сам био пријатно изненађен знајући уједно да ће бити негативних реаговања на овај поздрав. Таква реаговања су делом злонамерно усмерена и на критику наше Војске.
Иако сам раније писао на тему Карактеристична поздрављања код нашег народа, ево неких садржаја на ту тему, како би она била јаснија нашим читаоцима, те да на тим основама оцењују поздрав наших гардиста. Њима пожелимо срећу и успешан наступ на тој величанственој Паради победе.
Дакле, карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.
Љубљење у образ по три пута се најчешће чини у следећим приликама и то када се драге особе дуже време нису виделе, и приликом честитања некоме за нешто вредно, успешно и лепо у животу. Осново и најчешће разумевање значења оваквог поздрављања и честитања у хришћанском смислу представља међусобно прославање Тројства, посвећујући сваком по један пољубац: Оцу, Сину и Светом Духу.
Међутим, поред наведеног објашњења, постоји и друго по духу веома слично али мање познато значење које у себи ниси поруке, лепоту, дух и завете националне части. Оно гласи:
„Када се дуже времена нису видели,
Срби се љубе три пута.
Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.
Срби се љубе три пута:
у име живота,
у име смрти,
и у име части.“
Наиме, треба имати у виду да се код многих народа ОБРАЗ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао. Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека.
Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт.
Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.
Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за ранији поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Међутим, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од предачких давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама.
С тим у вези, ваља знати да је по старима вишебожачким, односно веровањима наших предака свет у религијском смислу дељен у три сфере и то: Горњи свет, свет богова који се називао „ПРАВ“, јер од богова иде ПРАВДА, други свет је онај видљиви, природни свет који се звао „ЈАВ“ (отуд појам „јава“ у смислу оног што видимо), и трећи свет, свет мртвих који се звао „НАВ“.
Ондашњи поздрав наших предака је био са три раширена прста десне руке подигнуте у вис. Њихова значења су следећа: први прст је значио да мисао буде ЧИСТА, други прст да реч буде ИСТИНИТА, а трећи да дела буду ДОБРА. Са таквим поздравом се истицала жеља за смислом живота уз благослов света богова од којих иде ПРАВДА. Од славних предака иде ПРЕДАЊЕ и Правда, и наравно истина (јер други прст је кажипрст, најважнији прст обе наше руке који како је наведено представљао истиниту реч, односно ИСТИНУ). Тај кажипрст показује правац, и смер куда ићи и шта чинити, позива на одговорност, опомиње, али и прети, те на крају пресуђује као прст на обарачу.
Са друге стране, један од врховних богова горњег света био Бог Световид, а код нас Срба Бог Вид – херојски родоначелник нашег народа. Као соларно божанство, имао је три посвећења. Био је бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Његови митски представници у Српству су Југовићи и Милош Обилић. Славио се великим светковинама у онај дан лета који је најдужи дан у години. Тај дан, односно датум, је дакле Видов-Дан. Додуше, код нас је Видовдан ипак више познат и везан за Косовску битку која се, што није случајно, управо догодила на овај највећи народни и ратнички празник и светковину старе српске вере.
Крст је као религијски симбол био познат пре појаве хришћанства. Уколико би хтели да са прстима руке представимо крст, онда се то једноставно чини са три раширена прста (палацем, кажипрстом и средњим прстом). Дакле, они симболишу управо крст, а подигнути у вис, могу и асоцирати на свечани поздрав посвећен свету богова из предачке вере или једном од врховних богова Богу Виду, али и Христу Богу наше вере, и шта ту има спорно. Морали би имати у виду да су број три и број десет у симболичном па и култном смислу најважнији бројеви. Број три се јасно представља са три раширене прста, а не никако са три састављена. Они могу у јесу симбол јединста, али то не значи да су три раширена прста симбол разједињености како нам неки тумаче.
Неопходно је напоменути да је видовдански јуначки култ био веома јак у време Косовске битке. Видовдански култ се у одређеном степену сачувао и интензивирао уочи Првог српског устанка 1804. године. Да споменемо да је Карађорђе захтевао да му се народне вође са три подигнута (а не састављена) прста и заклетву, уз присуство попа, три пута закуну на верност.
Пред Први, култ Видовдана се јављао и за време дизања Другог српског устанка. Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело Паје Јовановића рађено 1892. године, на њој су ЈАСНО И ИЗВАНРЕДНО приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који заједно са попом имају подигнута три састављена прста – позади њих је црква брвнара. С друге стране, на десној половини слике виде устаници сви са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст свето дрво бога Перуна из старе вере (Био је бог грома и небеских сила, реда и поретка ствари, односно правде). Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који у истом циљу народног ослобођења исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом Милош Обилић као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа сзтаре вере, него представник хришћанског светог ратника.
Уз споменуту слику, треба истаћи и слику Винсетна Канцлера посвећену Дизању другог српског устанка рађену 1893. године, на којој се сви присутни заклињу на верност са три раширене прста десне руке.
Оно што би се морало имати у виду је следће. Дан наше Војске Србије је прослављен уједно кад је и свечано у Такову обележена двестота годишњица Другог српског устанка под Миошем Обреновићем. И тим поводом, вредело би се подсетити на обе наведене слике где се управо тај поздрав јасно види у уметничким делима рађеним са краја 19. века, када није било ни говора о неким усташким поздравима из Другог светског рата, односно пола века касније. Зато је лепо да су наши гардисти управо на прославу обележавања двестоте годишњице овог устанка и Дана Војске Србије, препознали тај најранији култни, предачки и заветни поздрав код Срба, који је и поред споравања издржао векове до данашњих дана. Тај поздрав је толико препознатљив и јединствен да постаје наш национални бренд како би се то у савременом смислу рекло. Постао је посебно упечатњив код наших спортиста приликом остварења победа. Ђоковић је ту изразит пример.
Оно што се мора навести је такође следећа чињеница. Наиме,сведоци смо слика и снимака где се и усташе заклињу са три раширене прста, али је ту основа друга и мотиви фашистички. Медђутим, када су схватили да је то исконски поздрав који води ка српском предачком корену, никада више тај поздрав нису користили.
Уједно ваља напоменути још један податак, а односи се на оригиналну фотографију са Марковог трга у Загребу када се народ у великој маси окупио да види, чује и поздрави краља Александра по објављивању прогласа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. На тој слици се види да народ у високом проценту (око 60%) поздравља краља и тај чин са три подигнута и раширена прста десне руке. Уколико неко сматра да су то Хрвати а не Срби (што ипак нема основа), те да се налазе и друге слике Хрвата где се и они заклињу или поздрављају са три раширена прста, онда се мора имати у виду да су Хрвати пореклом Словени, или су у највећем броју покатоличени Срби. (Руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године написао је о својој посети Загребу и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“.) Тако је делом и њима овај поздрав остао као траг претходних поколења, односно наших заједничких предака. Уосталом, данашњи Хрвати су око 70 посто бивши Срби.
Следећи пример је такође евидентан, мада је био редак у Краљевско српској војсци. Тако се на слици на којој је приказано полагање заклетве официра београдског гарнизона (где су били присутни принц Ђорђе са министром војним Зечевићем), у првом реду у централном делу, види један од официра који се не заклиње као већина са три састављена, већ са три раширена прста десне руке.
Из свега наведеног, подигнута десна рука благо према небу са три раширена прста је изванредан спој исконског поздрава предачком горњем свету „Прав“, свету богова, потом поздрав Богу Виду херојском родоначелнику српског народа с једне, и Христу, односно Светом Тројству и „Небесној Србији“ с друге стране.
Срби се у принципу међусобно никада овако не поздрављају, или ако се то и чини, онда је то веома ретко. Овај поздрав се најчешће јавља када су људи на неком значајном скупу, спортским сусретима, митингу и слављу или при другом прикладном, значајном и свечаном поводу, и када се жели на препознатљив начин исказати понос и вера у снагу и трајање нашег народа. Подсетимо се само да смо тај поздрав веома често видели код наших спортиста, посебно златних кошаркаша на европским и светским првенствима, затим код народа и војске Републике Српске Крајине и Републике Српске, али и наших војника током и након агресије НАТО на СРЈ. Поред тога, видимо га све чешће и на бројним спортским манифестацијама, другим прославама и значајним догађајима, па чак и код појединих наших политичара и јавних личности када на тај начин јавно изражавају своју радост и подршку у прикладним приликама.
Коначно, иако се овај поздрав приписује СПО и често оспорава као наш јасно препознатљив национални поздрав, некако постаје све уверљивије да он заиста јесте управо ово друго.
Уз споменуто српско љубљење у образ три пута, овај карактеристичан поздрав је само део наших изворних, предачких, историјских, заветних и моралних симбола части, те је као такав данас веома јасно препознатљив, јединствен и афирмативан српски национални бренд ма како га неки оспоравали.
Аутор: др Раде С. Н. Рајић
За Ћирилизовано: пензионисани пуковник авијације Милорад Ђошић – пилот
Опрема: Србин.инфо
