Тајанствени симболи у српској престоници о којима се готово ништа не зна

1. Несуђени масонски храм

Званично, масони као удружење људи чији је циљ опште добро настали су почетком 18. века у Енглеској. Масони за себе кажу да нису никакви завереници нити тајни владари света, како их у Србији често представљају. Поричу да је њихова организација тајна и тврде да је најприближнији опис масонерије „хуманитарна организација која функционише на дискретан начин“.

Званично, масони као удружење људи чији је циљ опште добро настали су почетком 18. века у Енглеској. Своје деловање симболично пореде с градњом Соломоновог храма, па симболе и звања преузимају из зидарског еснафа. Отуда и слободни зидари као други назив за њих.

Бог, велики архитекта

Бога називају „великим архитектом свих светова“, међусобно се ословљавају са „брате“, а чланови једне организације, ложе, на почетку су ученици, кад овладају одређеним знањима – постају помоћници, док најстарији имају звање мајстора. Ложом руководи велики мајстор. У масонским ритуалима користи се зидарски алат: шестар, лењир, угломер и висак…

Током састанка масона на источној страни храма, на издигнутом подијуму, седе старешине које управљају обредом. Остали масони – сви имају „зидарске“ кецеље – распоређени су дуж зидова просторије, чији је под у црно-белим квадратима. На та поља у току обреда постављају се три стуба, која симболизују снагу, мудрост и лепоту. У центру храма је говорница, са које се чланови обраћају ложи. Она је застрта плавим платном, а на њој су увек Свето писмо, шестар и угломер.

Историја масона у Србији

Историја масона у Србији је дуга и почиње током Првог српског устанка: истакнути чланови ове организације били су Карађорђев дипломата Петар Ичко, али и турски Мустафа-паша, у народу познат као „српска мајка“. Познати масони касније су били и Петар I Карађорђевић, Ђорђе Вајферт, Бранислав Нушић … Рачуна се да у Србији данас има 2.500 слободних зидара. Они иступају јавно, али ритуале и храмове и даље чувају од јавности.

У периоду између два светска рата, у намери да се представе јавности и супротставе пропаганди својих противника, који су их проглашавали за „заверенике“, масони у Београду сазидали су на Калемегдану зграду за свој храм. Грађевина има стубове, који симболишу храм, затим симболе двојности природе – Јакин и Боаз, те пет степеника, који симболично представљају број корака који чланови помоћничког степена направе кад улазе у храм. Здање је још између два светска рата требало да постане масонски музеј, али Велика ложа га је поклонила тадашњој управи града Београда.

У њему је данас галерија Природњачког музеја.

2. Пирамида у срцу града

Овај знак вуче корене из египатске митологије, има га и у будизму, а и у хришћанству.

Један од најупадљивијих масонских симбола је такозвано свевидеће око – цртеж отвореног ока, најчешће у троуглу с врхом окренутим нагоре. Овај знак вуче корене из египатске митологије, има га и у будизму, а и у хришћанству, у којем симболише Свето Тројство. Може се видети у неким нашим црквама – у старој цркви у Тополи, поред Карађорђевог конака, у Манасији, као и у Николајевској цркви у Новом Саду.

Тринаест редова

На полеђини великог печата САД, званичног амблема ове државе, чију предњу страну чини државни грб, налази се зарубљена пирамида на чијем је врху „свевидеће око“. Пирамида има тринаест редова, који симболизују тринаест држава које су 1782, кад је изглед печата усвојен, чиниле САД, а око на њеном врху представља Бога, који брине о њима. На врху грба је натпис „Аннуит Цоептис“ („Он одобрава наш подухват“), а у подножју  „Novus ordo seclorum („Нови поредак у векове“). Исти симбол, незавршену пирамиду од тринаест редова цигли са „свевидећим оком“ на врху, користе и масони. У њиховом тумачењу оно симболизује управљање „великог архитекте свих светова“ делима људи, као и владавину масонерије над неуким и простим светом.

Званична историографија САД одбија сваку везу између њихових симбола и масонерије, и тврди да је реч о случајној подударности. У свету, међутим, има научника који тврде да су САД основали управо масони и да је то „прва масонска држава на свету“… Зоран Љ. Николић, публициста чијој књизи „Масонски симболи у Београду“ дугујемо доста података објављених у овом тексту, за масоне у Србији каже:

„Одани својој традицији, која очигледно дуго постоји у српској престоници, не скривају своје симболе на невешт начин, већ их чак отворено пласирају у самом срцу града, али тако да неупућени ‚од дрвећа не виде шуму‘…“

Наводно споменик науци

Тако је 1995. године у самом центру Београда, у Кнез Михаиловој улици, испред зграде Српске академије науке и уметности, постављена бронзана пирамида на којој су обележене координате града, надморска висина, стране света и сила Земљине теже.

Формално објашњење градских власти било је да је реч о споменику науци, а повод за постављање нађен је у изложби „Свет мерења“, која је тада одржана у Галерији САНУ.

Ипак, њен врх, одсечен од „тела“, којем недостаје само „свевидеће око“, заиста је чини потпуно истоветном као што је она на новчаници од једног долара, па се не може сматрати ничим другим до јасним масонским потписом и упечатљивим симболом слободних зидара.

Исте те године, иначе, скоро идентична пирамида постављена је у центру Загреба, овог пута као споменик у част 900 година од оснивања Загребачке бискупије.

Исти симбол, незавршену пирамиду од тринаест редова цигли са „свевидећим оком“ на врху, користе и масони

3. Масонски споменик на Авали

У овом здању је 1. децембра 1918. одржан историјски састанак којем је председавао краљ Александар Карађорђевић

Београд је између два светска рата, а посебно у време краља Александра, био важна тачка на масонској карти Европе. У њему је 1926. године одржан конгрес свих најважнијих ложа слободних зидара. Покровитељ конгреса био је моћни београдски индустријалац Ђорђе Вајферт, чији је лик данас на новчаници од 1.000 динара. На овом скупу учествовали су и масони Велике ложе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца „Југославија“, што је занимљиво ако се зна да је тако названа пуних десет година пре него што је Александар 1929. тако назвао своју краљевину!

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

Пре само неколико дана, тачније 9. априла, Француз Данијел Келер, који се сматра једним од најмоћнијих масона на свету, у Београду је одржао предавање о придруживању Србије ЕУ. Говорећи о настанку Југославије, дипломатски је рекао: „Не могу да искључим да је међу ујединитељима и оснивачима Југославије било много браће“, при чему треба имати на уму да се масони међу собом ословљавају са „брате“. Случајно или не, Келер је предавање одржао у згради на Теразијама број 1, где је 1. децембра 1918. проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар, који је био потписник документа о уједињењу, све до 1922, кад је извршена реконструкција његовог двора оштећеног у бомбардовању, живео је у тој згради!

Финансијери масони

Краљу ујединитељу дугујемо и Споменик незнаном јунаку на Авали, саграђен у традицији масонских храмова. Стваран је по нацртима Ивана Мештровића, такође масона, од 1934. до 1938. године. Вајар је за узор имао гробницу краља Маузолеја, по којој се сви такви монументи данас зову маузолеји, у Халикамасу, данашњем Бодруму. Он је, међутим, аутор и другог симбола Београда – споменика Победник на Калемегдану. Овај кип рађен је по угледу на Александријски светионик. И светионик и маузолеј сматрају се светским чудима…

Осим што су и њихов финансијер (краљ Александар) и њихов аутор (Мештровић) били масони и што следе традицију слободног зидарства, карактер масонског потписа даје им чињеница да је црни Споменик незнаном јунаку прецизно окренут ка белом Победнику. Другим речима, поглед посматрача који стоји испред предњег дела авалског споменика пада право на споменик на Калемегданској тврђави.

Слични споменици незнаним херојима постоје и у другим европским метрополама, али тамо су обично у центру града. Неки аутори сматрају да је у Србији изабрана баш Авала зато што има облик пирамиде, а да би подсећала на масонски симбол, кажу они, требало је одсећи јој врх – срушити средњовековни град Жрнов, који се налазио на њој.

Како год – постоје фотографије на којима је забележен почетак радова: краљ Александар изводи први ударац сребрним чекићем – основним масонским симболом.

4. Загонетни симболина Занатском дому

Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. године доминирају другачији украси.

Удружење занатлија у Београду је 1911. године одлучило да сазида репрезентативни Занатски дом и ту усели све занатске установе, а већ наредне године купило је леп плац на углу данашњих улица Хиландарске и Светогорске. Власник плаца била је породица Кујунџић. Њен родоначелник био је Милан Кујунџић Абердар, песник, државник и добротвор, а један од изданака др Војислав, који се у историју Београда уписао као заговорник спаљивања уместо сахрањивања у земљу и оснивач друштва крематиста „Огањ“.

На плацу који су продали занатлијама налазила се кафана „Код два бела голуба“, па су Кујунџићи у купопродајни уговор ставили клаузулу да се фигуре ових птица нађу на фасади новог здања… Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. и трајала две године, међутим, доминирају другачији украси.

Изнад лепог и упадљивог кружног улаза у зграду налазе се снажне и складне фигуре мајстора и калфе испред којих стоји наковањ. Испред њих су алатке – клешта и маказе, а у позадини је точак Тада, па су неки историчари уметности и архитектуре ову композицију сматрали симболом занатства. На централном делу наковња, међутим, налази се шестар, што је типичан масонски симбол, и он међу осталим алаткама заузима централно место. А и поменути точак је више масонски симбол савршенства него уобичајени знак напретка!

Кафана и биоскоп

По отварању, у Занатском дому смештене су канцеларије, а радили су и кафана, ресторан и биоскоп „Авала“. Осим тога, располагао је хотелским собама, у којима смештај није био скуп, па су ту, између осталих, боравили глумац Павле Богатинчевић и песник Рака Драинац. Према неким записима, и Тито је ту држао илегалне састанке. Иначе, на првом спрату била је „камена сала“, веома лепа и богато уређена.

Две године после Другог светског рата Занатски дом на коришћење добија Радио Београд и његова унутрашњост адаптирана је за потребе радио-станице. Хотелске собе и канцеларије претворене су у редакцијски простор и у њих су се уселили новинари, у ресторан у приземљу смештени су музички и драмски студио, а у некадашњем биоскопу и данас је велики музички студио.

Програм из масонске зграде

Иначе, Радио Београд је почео с редовним емитовањем још 1924. године, као девета радио-станица у Европи. Сигнал за препознавање представљало је неколико првих тактова песме „Милкина кућа на крају, око њене куће пси лају“, а њеним емитовањем се и завршавао програм. То је била порука неким суседним земљама с којима односи нису били баш најбољи…

Случајно или не, програм је емитован из зграде у Кнез Михаиловој 42, која је јасно обележена масонским симболима.

5. Тајна на нашим личним картама

Највише контроверзи изазвао је лик жене с бакљом у руци као холограм на предњој страни, јер је подсећао на Кип слободе

Тачно пре осам година, средином априла 2008, обелодањено је како ће изгледати нове личне карте грађана Србије. Највише контроверзи изазвао је лик жене с бакљом у руци као холограм на предњој страни, јер је неодољиво подсећао на Кип слободе у њујоршкој луци. У јавности се подигао талас протеста због овог „увоза симбола“, па су званичници морали да образложе своју одлуку.

Њихово објашњење свело се на то да је на личној карти домаћи а не амерички симбол, да је реч о цртежу скулптуре која се налази на крову зграде Владе Србије у Немањиној 11.

Намерне случајности

Да су у објашњавању ишли даље, морали би да признају да сличност између ових фигура, београдске и њујоршке, није случајна – обе су „масонски потпис“. Али, док се за Кип слободе, тачније за скулптуру „Слобода осветљава свет“ зна да су је француски масони 1886. године поклонили браћи у новој држави, иницијатор постављања наше жене с бакљом, рад вајара Ђорђа Јовановића – непознат је. Али њено постојање није чудно…

Исте, 1926. године, кад је почела и њена градња – првобитно је била намењена Министарству финансија – у Палмотићевој број 2 отпочело је зидање Министарства пошта. Масонски симболи на њој су бројни и нимало скривени. Врх зграде, у своје време највише у овом делу града, украшен је наизменично троугловима и висковима, а цела ограда састоји се од испреплетених симбола – шестара, виска и троугла. Ако се сетимо да је 1926. у Београду био одржан конгрес свих најважнијих масонских ложа, онда ово истицање масонских симбола на зградама министарстава финансија и пошта нимало не чуди…

Буржоаска фасада

Зграду у Палмотићевој улици пројектовао је Момир Коруновић, али његовим успешнијим делом сматра се зграда Палате поште број 2 (данас је то Пошта број 6) код Железничке станице, чија је градња почела две године касније. У немачком бомбардовању 1941. и савезничком 1944. њена фасада је знатно оштећена, а нове власти после рата нису хтеле да је обнове, јер су је сматрале „буржоаском“ и „китњастом“. Тако смо добили ружну и безличну зграду која траје до данашњих дана.

Записи и фотографије, међутим, сведоче да је ова Коруновићева палата у своје време била искићена масонским симболима. Историчари уметности данас тврде да је Коруновић „инспирацију црпио из српско-византијског градитељског наслеђа“ и да је „трагао за коренима националног градитељског стила“, па испада да су овде најраспрострањеније алатке биле шестар и угломер и да су Шумадинци били све математичар до математичара…

6. Дамјан Бранковић,човек који је све знао

Богат и утицајан на међуратној политичкој сцени, ангажовао је архитекту Драгишу Брашована.

У самом срцу Београда, само неколико десетина метара од Славије према Храму Светог Саве, налази се један од најпознатијих масонских споменика. Реч је о породичној згради Дамјана Бранковића, подигнутој 1928, у време кад су масони интензивно зидали по српској престоници. Бранковић, богат и утицајан на међуратној политичкој сцени, ангажовао је архитекту Драгишу Брашована, коме Београд дугује захвалност за зграду БИГЗ, Дом ваздухопловства у Земуну, „Руског цара“…

Сунчеви зраци

Сунчеви зраци обасјавају силуете две жене, од којих је једној на рамену сова, симбол сталне будности, а другој у руци огледало, које представља интроспекцију, самоспознају.

На згради се налази још много медаљона и минијатурних фигура које се симболички односе на масонерију, односно на ученичке стадијуме у духовном стасавању слободног зидара. Фигуре представљају духовно стасавање, индивидуацију, која је по правилу мукотрпан, захтеван пут. Тако доминирају силуете малишана који делују здепасто, односно снажно, али још су несигурни у своје знање. Зато су често приказивани у раскораку или с благо раширеним ногама, што је представља њихову нестабилност, односно чињеницу да немају довољно самопоуздања.

Такође, битна је карактеристика да сви имају погнут поглед.

Шестар и троугао

Наравно, као и на свим другим масонским зградама у Београду, и на врху куће Дамјана Бранковића доминирају уплетен шестар и троугао, као круна која оличава његову припадност слободнозидарском реду.“

Дамјан Бранковић је то себи могао да дозволи…

Овај Војвођанин постао један од највећих београдских индустријалаца. Био је власник Београдског друштва, удружења за транспорт и трговину, с веома добрим везама у Немачкој. Истовремено, заступао је бродарско друштво „Севернонемачки Лојд“ и велике произвођаче оружја „Круп“ и „Маузер“. Као масон и оснивач ложе „Шумадија“, био је веома добро обавештен о политичким кретањима у Европи.

Тако је, између осталог, сазнао да се спрема Први светски рат: „Мени је у поверењу саопштено у Берлину да је рат против Србије одлучен у Конопишту између Вилхелма и Франца Фердинанда у јануару 1914. године, неколико месеци пре Принциповог атентата. Ову вест саопштио ми је као заступник Крупове фабрике њен директор др Милон. Он ми је, између осталог, рекао да је Немачка дала Аустрији слободне руке у акцији против Србије, да изабере и узрок и време кад ће је напасти. Ја сам то саопштио и нашој слободнозидарској ложи и влади (Пашићу)…“

Бранковић је умро после Другог светског рата у Београду, у дубокој старости.

7. Масони свуда око нас

Зграде које су тада подизане у центру града, на најскупљим локацијама, сведоче о динамичном развоју престонице

Раздобље између два светска рата, јасно је из до сада казаног, било је време привредног процвата, али и процвата масонерије код нас. Зграде које су тада подизане у центру града, на најскупљим локацијама, сведоче о динамичном развоју престонице, али и снази и утицају слободних зидара, припадника политичког, пословног и финансијског врха, који се нису устручавали да покажу своје масонско опредељење.

Цептерова галерија

У Кнез Михаиловој број 42 подигнута је палата Прве хрватске штедионице, по нацртима архитекте Диониса Сунка, аутора знаменитог загребачког хотела „Еспланада“. Ово здање због лепоте своје фасаде, али и унутрашњости, остало је непревазиђено до данас. Компанија „Цептер“ тамо је сместила своју галерију.

И њу краси скулпторска композиција која веома личи на ону са зграде Занатског дома: мајстор и шегрт. Разлика је само у узрасту овог другог: у Кнез Михаиловој улици он је млађи, готово дете, и симболизује масона који је тек ступио у организацију. Потковица у његовој руци симбол је среће што се нашао у окриљу добре и моћне браће.

За ову зграду везане су и две приче о злату, невезане за пословање Штедионице. Приликом копања темеља, наиме, пронађен је ћуп с римским златницима. Постоји запис да их је било 15, али не и каква је била њихова даља судбина. Приликом једног од каснијих реновирања, у тајној просторији иза једног зида који су срушили, радници су пронашли златне полуге…

Зграде у Змај Јовиној

„Масонских потписа“ у центру града има још… У Нушићевој 22-24, на углу с Улицом мајке Јевросиме, стоји вишеспратница на чијем је врху рељефни приказ укрштених шестара и троугла. У Васиној, на бројевима 14 и 16, на рељефу главне фасаде шестар у руци држи атлетски развијен мушкарац. На првом спрату овог здања живео је Абдуселам Џумхур, војни муфтија, отац сликара и писца Зуке Џумхура… Ту су и зграде у Улици Змај Јовиној 20 и у Улици краља Петра 16. Ову другу пројектовао је Виктор Давид Азријел, члан ложе „Србија“, заједно с Мошом Пијадом. Улаз јој је украсио снажним стубовима налик онима који се налазе на улазу у масонски храм и носе имена „Јакин“ и „Боас“.

Масони се својих симбола нису одрицали ни после смрти. Бранислав Нушић за живота је одлучио да буде сахрањен испод пирамиде. Знатижељницима је, у свом хумористичком духу, објашњавао да ће такав споменик спречити оне који ће хтети да му се „пос… на гроб“.

Извор: Курир.рс – Момчило Петровић

Ознаке: Београд, масони, српска историја, српска масонерија