У време све учесталијих прича о потреби обнове села коју као по правиллу прате стална деаграризација руралних подручја и назаустављив одлазак младих у градове, потребно је поставити питање улоге и значаја месних заједница у креирању и вођењу развојне и одрживе политике на селима, односно питање могућности стварања или још боље речено обнове комунитарног система који би спуштањем нивоа одлучивања и одговорности на ниво ближи грађанима као корисницима услуга, једини могао да допринесе остварењу вечитог политичког идеала: максималног добра за максимални број људи.

Ово питање на значају добија самом чињеницом да су током последњих деценија, пратећи ток опште централизације, али не и (по многима никада довршене или пак правилно обављене) децентрализације Србије, месне заједнице изгублие готово све своје надлежности и имовину што се нарочито негативно одразило на сеоске средине којима су управо месне заједнице биле и остале прва и неретко једина веза са широм друштвеном политичком заједницом.

Преко својих месних заједница становништво руралних подручја које, рецимо и то, чини значајан део свеукупног становништва у Срему, добија могућност сталне комуникације са самоуправама чији су део, односно омогућавају самоуправама да правилно сагледају проблеме и потребе села. Па ипак, питање је да ли и у коликој мери месне заједнице на селима данас могу да „натерају“ самоуправе да њиховим захтевима изађу у сусрет, односно да ли и у којој мери могу самостално да обаве оне послове које самоуправне администрације сматрају мање значајним или пак не налазе време и новац да им се посвете. У томе се заправо и огледају реална моћ и утицај месних заједница данас.

Тапкање у месту

Док су у годинама у којима се успех мерио степеном остварења „социјалистичког идеала“, месне заједнице као „самоуправни органи“ имале могућност да воде рачуна о свеукупном друштвеном животу на селу и делегатским системом уведеним 1974. постале и политички заступљене у својим срединама, данас је њихова улога, према тврдњама Саше Јефтића, председника Савета Месне заједнице Јазак, стриктно формална. Оне сматра Јефтић који је, одбивши могућност ангажовања кроз политичке партије ипак успео да постане председник Савета, у потпуности зависе од виших нивоа власти, а пре свих од локалних самоуправа чији су део.

– Оно што нама недостаје јесте правилно устројен систем. Ми који водимо месне заједнице на селима иако знамо да се ту ради о потреби мењања закона, за шта општине и градови ипак нису надлежни, сматрамо да је овакав систем неодржив, тим пре што се глас села или уопште не чује или се чује слабо. То нарочито важи за она села која воде људи који нису део било које већине која управља градовима или општинама. Некада, месне заједнице имале су чак обавезу да воде рачуна о младима и деци, култури, образовању, што је неретко значило и могућност лимитираних улагања у одржавање школских зграда, о здравству, а постојало је и обавеза доношења плана рада Месне заједнице што је, сматрам, било нарочито важно управо за пољопривреду.

За тако нешто постојали су, истини на вољу и бољи услови. Радници су имали више пара, па су самодоприноси били јачи, сељаштво је чинило већину на селу па је и пољопривреда стајала боље. Данас, ми смо принуђени да молимо или да преговарамо са локалним самоуправама, зависи како се ко котира, да нам се пружи неки динар да обавимо макар оне најосновније комуналне послове. Тако се само тапка у месту и не може се очекивати да ће нам бити боље, тврди Јефтић и додаје: – Нема тог Дома културе, нема те амбуланте или било чега што ми сами можемо да средимо. Месним заједницама су руке везане и оне су установе које, ако могу, најчешће решавају она најтежа социјална питања. Тиме се наша одговорност повећала, а нико нас ништа не пита.

Жила куцавица локалне самоуправе

Да су месне заједнице биле и те како значајне за живот села, сматра и Милан Алексић, први човек Агенције за рурални развој Пећинаца, Огарац, члан Савета Месне заједнице и више пута председник села познатог по најстаријој очуваној кући у Срему. У рад Месне заједнице Огар, Алексић је укључен већ готово три деценије и за то време, како истиче, доста тога се променило. У односу на времена у којима су савети давали значајан допринос развоју села и планирању пољопривреде, захваљујући општој кризи у друштву, ови некадашњи самоуправни органи данас су прерасли у експозитуре локланих самоуправа. То, сматра Алексић, има и своје мане и своје предности, а највећа међу њима је чињеница да савремене месне заједнице немају своју имовину и средства којима би могле да унапреде живот на селима.

– Председник Месне заједнице био је у правом смислу кмет, а бити на челу села био је једнако важно као и бити председник Општине. Локално становништво водило је рачуна о пољима, путевима, а могу вам рећи да се Савет доста питао и када се разматрала могућност да својевремено постанем директор сеоске задруге. Ако председник Савета рецимо види да село није очишћено, да је снег закрчио саобраћај и ако вам каже да то уредите, није било могућности да се то не учини, објашњава Алексић и додаје: – У оно време месне заједнице имале су своју имовину, своја средства, око 60 посто новца од продаје плацева је ишло Месној заједници, плаћала се пашарина и тако даље. Данас тога више нема и истина је да су многа села чији челници нису део већине у самоуправи запуштена. Политика је, мислим, узела правише маха у тој сфери и то је оно што не ваља и што треба мењати.

Могућности укључивања Месне заједнице у пољопривредне послове, истиче Милан Алексић, огледао се пре свега кроз контролу рада сеоских задруга. Оне, тврди Алексић, нису могле да одређују задругама шта да раде, али су водиле рачуна да се не сеју исте културе, да се од прскања заштите пашњаци и друго.

– Водила се брига и о образовању, преко улагања у одржавање школа, куће за учитеља, а имале су могућност и да провере стурчност самог учитеља. Што се тиче здравства, биле су задужене за амбуланте и то се радило у складу са могућностима, објашњава Алекисћ и додаје: – Месна заједница је ипак и данас жила куцавица локалних самоуправа и ја мислим да се то никада неће променити. Питање је колико се њихов статус може поправити, али се оне сигурно не могу укидати, нити ће то, верујем, бити урађено. Без њих, чак и овако развлашћених, да се тако изразим, нема живота на нашим селима – чак ни онолико колико га има данас када је у тренду одлазак у градове.

Поплаве избациле истину на површину

Да Месне заједнице немају више готово никакве надлежности, према речима Васа Дамњановића председника Савета Месне заједнице Босут, најбоље су показале прошлогодишње поплаве. Иако председник села, Дамњановић, како напомиње, није имао могућност да било коме изда наређење, па се тако одбрана села у којем је у једном моменту било чак пет кризних штабова, свела на добру вољу његових мештана и волонтера који су долазили са стране.

– Поплава је на површину избацила истину да су месне заједнице данас више него развлашћене. Не само да више немају своју имовину, него немају ни могућност да нареде да се обави посао који би био на корист свим мештанима села. Некада смо имали цивилну заштиту, па је шеф Месне заједнице могао да изда команду и да не размишља да ли ће нешто бити обављено или не. Са друге стране, било је и више самодоприноса, а не треба занемарити ни чињеницу да су савети имали могућност да се са задругама на својој територији договарају око пољопривредних послова.

Свега тога више нема, а за то су криви они који су, сматрајући да је систем јаких месних заједница „остатак комунизма“ настојали да по сваку цену систем централизују, објашњава Дамњановић и додаје да додатни проблем свакодневном раду савета праве непредвиђене ситуације: – Рецимо, услед обилних падавина у Босуту имамо две непроходне улице чија санација је под знаком питања јер у плану који смо поднели локалној самоуправи нисмо предвидели „све“ ванредне околности. Искрено, питање је ко уопште и може да предвиди „све“ што ће му се у току године дешавати, а како немамо своја средства и зависимо од локалне администрације, морамо да чекамо да се створе услови да се санација обави.

Упоредо са опадањем реалне моћи месних заједница, истиче Дамњановић, растао је утицај политичких партија које често не могу да направе јасну границу између онога што је интерес села и онога што је интерес или потреба политичких организација којима припадају.

– Некада смо имали делегатски систем и није се могло десити да неко село остане без свог представника. Ви данас имате села која у митровачком парламенту и власти имају неколико представника, а са друге стране имате рецимо један Кузмин који нема свој глас. Ко је близу ватри, тај се и огреје, каже наш народ, мада ни то није увек баш тако. Ми смо се од неког ко је имао могућност да заиста креира живот на селу, претворили у социјалну установу која неретко мора да решава и ствари за које није надлежна. Све је више људи који тешко живе и који нам се јављају. Колико можемо, ми помажемо, упућејмо их на адресе надлежне за њихов проблем, ако треба и возимо до Митровице, све у циљу да помогнемо онолико колико је у нашој моћи. То што се све свело на топлу реч и по коју заједничку акцију за оне најугроженије, није наша кривица, него оних који мисле да месне заједнице нису ништа осим сервиса локалне самоуправе и основна бирачка база, јасан је Дамњановић.

Нема повратка на старо

Међу онима који сматрају да месне заједнице још увек имају значајну улогу у животу села је и Владимир Настовић, начелник митровачке Управе за пољопривреду и члан Савета Месне заједнице Манђелос. Настовић сматра да су надлежности које су месне заједнице у прошлости махом самостално обављале биле нераскидиво везане за чињеницу да је било и више новца који је такав вид независности у раду могао да осигура. Промене које су наступиле крајем прошлог века нужно су, сматра начелник, условиле и промене на пољу рада савета.

– Ја сам рођени Манђелошанин па добро памтим и она времена у којима су месне заједнице имале значајног удела у животу села. Такође, грешио бих ако бих рекао да је данас њихова улога занемарена. Она истина, није на нивоу од пре неколико деценија, али и данас се без месних заједница не може, тим пре што је то први ниво власти преко којег мештани села могу да кажу шта их тишти, да формулишу своје захтеве или да просто изнесу своје виђење како би село требало да функционише, објашњава Настовић и додаје: – Враћања на старо нема и то треба да буде јасно. Ево ми у Манђелосу градимо комплетну нову зграду Месне заједнице и искерно очекујемо да ће са новом зградом доћи и ново, боље време за наше село.

Нема више самодоприноса, имовине у власништву месних заједница, а нема више ни интересовања за бављење селом као што је некада било. У таквим околностима, сматрам, највише што може и треба да се учини јесте успостављање стабилнијих контаката између села и локалне самоуправе, као и повећање прихода селима од стране локалне администрације. Сеоско становништво чини велики део житеља Града Сремска Митровица, а са друге стране то су махом произвођачи којима се у времену које долази мора омогућити да узму више удела не само у обликовању живота својих села него и самоуправа на чијој су територији. Свима је јасно да је централизација надлежности која је довела до тога да самоуправе готово све држе у својим рукама била нужна, а када је већ тако, онда у оквиру постојећег система који једини данас може да осигура опстанак села треба тражити најпогодније решење, а то је равномерна расподела пре свега новчаних средстава како сеоска насеља не би била запостављена ни од урбаних, али ни међусобно. Да би то могли да остваримо, морамо да знамо потребе сеоског становништва, а за то су нам неопходне месне заједнице. Тиме се круг затвара и још једном потврђује сталност њиховог значаја.

Питање враћања значаја месним заједницама, сматра и Милан Алексић, суштински је везано за свеопшти економски напредак. У времену када је економија била рентабилнија, давање већих надлежности саветима било је и пожељно и могуће. Данас, како месне заједнице више нису у стању да воде рачуна о пољопривреди, односно комуналним пословима, те обавезе је нужно морала преузети локална самоуправа.

– Идеја да се државно земљиште у једној катастарској општини врати месним заједницама више је него добра. Међутим поставља се питање реалне могућности да се таква идеја оствари. Тренутно то није, а чини ми се да неће ни бити оствариво. Сходно томе, једина ствар која може да се уради јесте да се у свом раду на терену локалне самоуправе максимално ослоне на месне заједнице, а поготово сеоске, јер само ослушкивањем потреба и проблема мештана села може се креирати правилна локална политика. Ми се тога обично сетимо када наиђемо на неке проблеме, али такав рад требао би да буде свакодневан. Тако ће се сва села чути што је јако важно и у времена благостања, а посебно сада када је тешко, објашњава Милан Алексић.

Попут Настовића и Алексића и Саша Јефтић је сигуран да је решење статуса месних заједница у сеоским срединама потребно потражити унутар већ постојећег система.

– Данас су сеоске месне заједнице остављене по страни. Не мислим да људи у градовима живе много боље, јер овде се и не ради о томе, него о шанси. У градовима се све некако боље види и јаче чује. Ту су они који воде самоуправе и увек је важније да се управо тамо среди шта се може, а селима како буде. Кад погледате рецимо саобраћајнице, тешко ћете наћи у градовима толико лоше колико су на селима. Градови су близу, ми смо далеко и зато морамо бити гласнији да би се наш глас уопште и чуо. Што се тиче унапређења нашег статуса, предлагао сам и сада то чиним, да председника Савета бира скупштинска већина, да ти људи даље стварају своје савете и да по аутоматизму буду део општинског Већа, али да се законски обавезују да ће водити рачуна искључиво о селима из којих долазе. Мада сам свестан мањаковсти овакве идеје, мислим да је то једини начин да се глас села чује. Ми немамо своју имовину, немамо своје приходе, једном речи – немамо ништа и када већ зависимо од локалне самоуправе, онда би нам барем било корисно да се наш глас чује, закључује разговор Јефтић.

С. Лапчевић

(Сремске новине)

Ознаке: Месне Заједнице, Сремске новине, Стево Лапчевић