Прочитај ми чланак

ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: У свету у коме живи српска власт Срби не живе

0

selfi

Процедуре се не смеју кршити нити прескакати карике у ланцу одлучивања. А поготово не зарад врло вероватног сакупљања медијских поена

Није ми уопште драго што морам да кварим ову (пост)празничну атмосферу. Али, видећи како се власт опасно уљуљкује и заплиће у пауковој мрежи сопствене пропаганде, не могу а да – макар сизифовски – не скренем пажњу на неколико појава које су последњих недеља доживеле забрињавајућу ескалацију.

Полуистина је често гора од лажи и може да има опасније последице. Колико пута смо у последње време из уста премијера чули да је буџетски дефицит много мањи него што је планирано, да су фискални приходи много већи и да му је „просто непријатно” колико су показатељи повољни? А колико пута сте, насупрот томе, чули да је у периоду јануар-фебруар 2015. године, индустријска производња у Србији мања 3,1 одсто него у истом периоду прошле године? (А у односу на просек из 2014. године у паду је 6,3 процента, саопштио је Републички завод за статистику.) Истовремено, јавни дуг је порастао на 25 милијарди евра, односно 75 одсто процењеног БДП-а, са реалном перспективом да до краја године догура до око 80 одсто.

vukadinovicCB
О АУТОРУ

Ђорђе Вукадиновић је дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду 1987.
Од 1990. године ради на Филозофском факултету у Београду на предметима Увод у теорију друштва и Филозофија политике.
Бави се темама из класичне и савремене немачке филозофије, филозофије историје и политике, као и актуелном политичком публицистиком.
У више наврата члан управе Српског филозофског друштва и учествовао у уређивању стручних часописа и публикација од националног и интернационалног значаја.
Објављује аналитичке чланке по домаћој и међународној периодици.
Стални је колумниста Политике и НИН-а, политички коментатор РТС, као и више страних ТВ станица.
Оснивач је и главни уредник часописа Нова српска политичка мисао.

Неки од наведених параметара ће се можда и поправити. Неки можда покварити. Али тешко да ће се изменити више него очигледна склоност власти да стварност шминка и кривотвори. И та тенденција је потенцијално много већи проблем чак и од ових неповољних економских показатеља.

Уопште, српска власт неодољиво асоцира на тешко оболелог пацијента који пати од фаталне системске болести, а при том се непрестано теши и храбри тиме што му је, на пример, крвни притисак нормалан, а холестерол у реду.

Да, знам. Дављеник се и за сламку хвата. Али овде је, бојим се, у питању нешто горе од тога. Јер да је реч само о обичном оптимизму – он чак може бити позитиван и мобилишући. Но, плашим се да је овде у питању нека врста масовне аутохипнозе, која повремено прелази у масовну халуцинацију. Са све колективним игнорисањем реалности и елементарних чињеница.

Другим речима, плашим се да актуелна власт озбиљно почиње да верује како је угрожена са свих страна, како јој – а пре свега њеном првом човеку – сви раде о глави, од странаца, до малобројне опозиције и медијских критичара. А у таквој перцепцији онда не чуди да се према опозицији могу користити сва средства и брутално кршити њихова демократска, а неретко и људска права. И то је мој најосновнији и истовремено најмучнији утисак из скупштинске дебате о пројекту „Београд на води”. Још више ме брине готово тотална равнодушност јавности према – најблаже речено, недемократској – атмосфери која је током те дебате у скупштини владала.

Свима се могу десити лапсуси и омашке. Али актуелној власти такве ствари су више правило него изузетак. Па се тако, у непуна 24 часа, са те стране могло чути не само да се у Дубаију налази „највиша зграда у Европи”, него и да се министар војни „телепромтује”, а шеф посланичке групе СНС-а свом премијеру „диви ментално и физички”.

Ја се не слажем с правцем владајуће политике (ако се ту уопште може говорити о неком правцу). Али чак и да је правац савршен, остаје проблем (не)компетентности кадрова са којима се та политика води.

Па чак и они који би, евентуално, могли обављати неки посао, непогрешиво су распоређени на погрешан начин. Рецимо, ма шта ко мислио о његовим стручним референцама, нико не може порећи да је Небојша Стефановић био врло добар, коректан, стрпљив и пристојан председавајући парламента. У сваком случају, нипошто није био гори од претходника, а вероватно је од многих био толерантнији и бољи. И уместо да га остави ту где је био и где је већ стекао одређено искуство, Вучић га је, као једног од малобројних сарадника у које има поверење, прошле године пребацио у МУП, да би на тај начин он (Вучић) контролисао процесе у овом осетљивом ресору. А онда је он (Стефановић) преко потребан, а недостајући ауторитет морао, поред осталог, скупљати и личним учешћем у медијско-пропагандној акцији потере за киднапованом бебом.

Није на министру полиције да лично јури отмичаре детета. Баш као што, по истом принципу, није на министру Лончару да, истога дана, на Сурчину „лично организује медицински прихват бебе из Новог Пазара”. Наравно, хеликоптер је могао и не пасти – баш као што је, с друге стране, и Нешина „џемс-бондовска” потера за отмичарима могла завршити трагично. Поента је да се – без баш преке потребе –процедуре не смеју кршити и не смеју се прескакати карике у ланцу одлучивања. А поготово не зарад врло вероватног сакупљања медијских поена. О чему је, кад се све сабере и одузме, овде ипак највероватније била реч.

(Политика)