Прочитај ми чланак
Тежимо ка развоју цивилизованог друштва, демократији, тежимо да будемо успешна, проевропска држава, балканска Америка и тако даље. Желимо да развијемо привреду, економију и будемо лидер на Балкану подижући стандарде на европске нивое. Уводимо законе који се примењују у најразвијенијим европским земљама. То су тренутни приоритети наше државе, а колико су исправни?
Политика коју води наша држава тренутно је европски орјентисана ка нашим непријатељима, али и то ће се ускоро променити. Нама је једини спас преорјентисање ка нашим оријенталним вековним пријатељима. Мада ништа нама не вреди ни од ког орјентисања док пре тога не урадимо нешто на плану свести код људи јер смо морално дубоко посрнули.
Још има примера, иако се ми хвалимо незаосталошћу у 21 веку, где људи седе на трави у центру града јер немају где друго, а ни новца да би сели у неку услужну радњу. Излазећи из библиотеке пре пар дана видела сам како старији човек седи на трави и једе. Док у библиотеци стоје столице, неупотрбљене, он седи на земљи. Те столице се вероватно користе само када се одржава скуп ,,важних“ људи. Нажалост, не да се нико није сетио да му изнесе једну, него су сви одмах помислили да је човек болестан. Док одређене групе људи поседују непојмљиве количине новца и материјалног богатства и при том се тиме хвале, одређени људи немају ни основне услове за живот. Свакодневно се спекулише о крађама, убиствима, трачевима, естрадним уметницима, а о овим људи скоро нико не говори. А и када се нађе неки добротвор који им помогне то се стави на јавни разглас, као да је урадио не знам шта, а не нешто најнормалније. Чега се мудар стиди, тим се луд поноси, каже српска пословица. Не знам како неке људе није срамота да говоре о стварима које поседују, неки чак и о томе да су међу 100 најбогатијих људи у европи а знају да постоје људи који немају ни три оброка дневно. Док већина људи размишља о основној егзистенцији, распреда се прича о ,,Београду на води“, о Дизниленду и одећи чије су цене непојмљиве за наше стандарде.
Читам вест: Свима је мука од рупа на путевима. Прво ми је пала на памет она фраза: Нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке. Пало ми је на памет шта би ти људи дали да су имали барем стоти део од онога што ми имамо. Још каже ,,мука“. Па, свакоме би требало да буде мука од „рупа“ у знању и од незнања, пре свега. Ове рупе треба крпити. Доста мањи проблем су рупе на путевима.
Један пример моралног посрнућа је неодговоран однос према деци без родитељског старања. Свакодневно се може видети немарност и себичност људи. У Кнез Михаиловој улици сам видела дечака који лежи на картону и тресе се због хладноће. Замислите да крајем децембра лежите на картону у танком дуксу. Мени је било хладно у јакни, а замислите њему. Људи су непрестано пролазили, нико се чак није ни осврнуо на њега јер су били заузети коришћењем мобилних телефона у већини случајева или журбом да би стигли да обиђу све радње и одаберу ,,неопходне“ ствари које ће купити.
Морам да се осврнем на скупоцене мобилне телефоне којима стварно не видим намену. Можда сам заостала или ограничена, па не видим сврху коришћења њих у толико великом броју, али не разумем. Могу да разумем одређене људе којима је потребан јер пружа предности због брзине интернета и других услуга, па је пословним људима потребан, али претерују сви са њима. Помоћу њих никако не можемо бити паметнији. Можемо их имати на стотине, ништа не вреди. Хајде некако да разумем да смо развијена држава, са високим БДП-ом, па некако, а овако?! Дно дна, пролазе поред детета које се смрзава на картону, куцајући по екрану осетљивом на додир који кошта 30, 40 хиљада, жене већином изливених ноктију или како год се то назива, са одећом на себи која кошта много више него што је овај дечак имао од почетка живота и при том не осећају нимало гриже савести.
Непрестано се питам како могу. Похлепа колико год била болест, лудило, толико је и Божија казна. Зашто су нам материјалне ствари најважније, како нам оне могу помоћи да се интелектуално развијемо? Мада, кога је брига за интелектуално и духовно развијање? Битно је да други виде слику цивилизованог, нешизофреног друштва, а не дивљака са ,,зарђалим кашикама“ какву смо слали 90-их, како еврофанатици причају. Свест људи мора да се промени, моћници који желе да глуме Бога полако постижу своје циљеве, јер им сами то омогућавамо оваквим понашањем. Морамо да престанемо да глумимо марионете у луткарским представама. Не смемо да посрћемо за том улогом због похлепе и страха.
У аутобусима и на улицама се најбоље може видети стање у друштву и држави. Доста људи не зна за реч ,,срамота“, свест код деце није развијена, па чак не мисле ни да је срамота што седе у аутобусу док старији и болесни људи поред њих стоје. Не може се само ићи ка промени свести код људи јер у већини случајева ту уопште нема свести, мора се кренути од нуле.
Срећом не постоје само овакви примери, неморалних људи, који потврђују да је човек потрошна роба. Постоје примери људи са патријахалним, духовним вредностима. Поред оних који уопште немају развијену свест, постоје и другачији, нажалост малобројни људи, који ће вам рећи пријатно док једете, што је данас сасвим неуобичајено. Постоје дивни људи који ће вам рећи добар дан када вас сретну на улици чак иако вас не познају, који ће вам рећи хвала, изволите, довиђења. Највећи проблем је што је све мање таквих људи.
Не смемо дозволити да већина надвлада, морамо се борити убеђењима подносећи ако треба и ,,жртву“ због тога. Тиме ћемо помоћи и њима да не буду више у заблуди, јер они јадни, заслепљени, испраних мозгова још мисли да су у праву, демократе. Демократија се изгледа поштује само у оваквим случајевима у друштву.
Мислим да се пре свега мора радити на увођењу заборављених речи које су се неговале за време Немањића и пре 200 година, а то су свест и морал. Шта ће нама ЕУ, шта ће нама луксузни аутомобили? Зашто тежимо ка летовању на Азурној обали, а не да имамо новца да поделимо другима и заједно одемо у неку нашу бању? Или, пак, зашто не тежимо ка уједињењу свих Срба, па онда да идемо заједно на српско море?
Треба бар мало, за почетак, да се угледамо на претке који су животе дали бранећи отаџбину, треба да кренемо Савиним путем, Исусовим путем, путем нашег патријарха Павла. Треба да се угледамо на проф. др Војислава Шешеља, који све што ради, ради због општег интереса. Он је један од малобројних политичара који се залаже за уздизање моралне свести друштва. Пре политичара, он је човек који се залаже за знање.
Док су остали људи у Србији ишли на летовања, зимовања, уживали у луксузу, он је чак и у притвору у Хагу доказивао да човек све може ако жели и ако се бори за то. Личним примером показао је да ништа није немогуће само је битна вера. Док би већина клонула духом, он је сваки дан користио да би учио, није дозволио ниједан дан да му прође узалудно. Верујем да он ужива док ради чак много више од ових европејаца рођених у ,,свили и кадифи“. Он је човек који окупља људе и брине о нашим националним интересима. Човек који се није продао и подлегао искушењима разних сотона. Док се други хвале својим новцем, он се хвали својим знањем и надмоћи над овим истим моћницима који желе да нас униште, јер је морално изнад њих и то нико не може оспорити колико год покушавао.
Морамо постати свесни да ћемо побољшањем општих интереса побољшати личне. Војислав Шешељ је један међу малобројним који је свестан овога. Такву свест ми треба да достигнемо, а тек после да размишљамо о побољшању стандарда.
Морамо да будемо свесни да увек постоји само једна истина, а више верзија лажи. Тако да не може бити неко папагај зато што заступа исту истину, пре је папагај неко ко је недоследног понашања и ко говори само оно шта од њега неко тражи. Узимајући храну од газде папагај говори шта се од њега захтева, када промени газду, због хране ће поново понављати било шта.
Људи морају постати свесни да смо сви ми браћа и сестре, били православци, католици, муслимани, атеисти или будисти, да морамо да помажемо једни другима, да се удружимо и заједно боримо против мрачних сила које желе да овладају светом. Морамо да верујемо само Божијем суду и Његовој правди.
(Србин.инфо – Јелена Весковић)
