Прочитај ми чланак

Дражин унук: Усташе бране Србима да рехабилитују Чичу!

0

draza-u-dragacevu-1943-1

Унук Драгољуба Михаиловића за наш портал отворено говори о тортури комунизма над његовим дедом и породицом, као и о томе када ће Срби и Србија сазнати где је покопан Чича

Унук генерала Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Михаиловића,Војислав за Телеграф.рс први пут потпуно отворено говори о свом деди, које приче му је причала бака Јелица о ђенералу Дражи, као и када ће Срби коначно сазнати где је Чичин гроб, али и о разлозима због чега се поново политички активирао и пришао странци Ненада Поповића!

Процес рехабилитације Драгољуба Драже Михаиловића ушао је у девету годину и та битка за истину и правду бије се у Вишем суду у Београду, а на последњем рочишту најављено је изрицање пресуде за 14. мај.

Хоће ли Срби коначно исправити историјску неправду и колике су шансе да ђенерал Дража коначно буде рехабилитован и из историјских уџбеника буде избачен као слуга фашиста и квислинг, а да у исте буде уписан као херој и антифашиста причали смо са јединим његовим наследником и унуком Војиславом Михаиловићем.

 

Дражин унук за наш портал разбија све лажне слике које су годинама комунисти стварали о његовом деди и како каже свој живот је посветио борби за истину, која је “преко потребна Србима, Србији и читавом региону”.

– Године 2006. ја сам поднео захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића, као једини ко је то законски могао и да уради. Дао сам сагласност да Равногорски покрети воде даље тај поступак. Заиста, морам да кажем да је од самог почетка тог процеса било јасно да то неће бити суђење, већ политичка одлука. После првог рочишта, када сам од судије чуо да СУБНОР има статус умешача / посматрача и да ће моћи медијиски да утиче на сам процес, нисам више желео да учествујем у том циркусу, а све време сам гајио и и даље гајим наду да ће доћи до извесног притиска споља, како би права истина о Југословенској војсци у отаџбини коначно изаћи на видело и да се донесе преко потребна рехабилитација. Ипак, оно што видимо, да је на делу једна опструкција суђења, стално се неким правним заврзламама отеже суђење и доношење пресуде – у даху изговара Војислав Михаиловић.

draza-u-dragacevu-1943

– Рехабилитација подразумева, не само улажење у чињенично стање, већ и то да ли је судски поступак против генерала Михаиловића био монтиран или не. У истом том поступку је например рехабилитован Слободан Јовановић, а сада толико година после ми треба да утврдимо да ли је поступак био монтиран када је у питању Дража иако се ради о истом процесу и суђењу. То је заиста чудно. Чини ми се да и птице на грани знају да се ту радило о монтираном процесу, само то још увек наш суд није сазнао.

Хоће ли бити храбрости да се коначно донесе та “политичка одлука” и да се рехабилитује Дража?

– Више нисам сигуран па да могу сто одсто да тврдим да се та политичка одлука само налази у Србији. Знате, окружење је такво да још увек и Хрвати и друге суседне земље имају своје интересе у овом процесу. У прилог ове моје тезе говори и чињеница да је додељивање оредена мојој тетки, а ћерки Драгољуба Михаиловића који јој је доделио Труман 1946. године, а због борбе против антифашизма, који јој те године није био додељен, а све због притисака из Хрватске. Она је одликована тек након распада земље и пада комунизма и то у потпуној медијској тишини, такође због притисака из Загреба. Ни данас се ништа није променило, јер је и даље тај притисак из Загреба веома јак, а то можемо видети да је на последњим рочиштима рехабилитације било више новинара из Хрватске него из Србије.

Због чега су Хрвати толико заинтересовани за процес рехабилитације Драгољуба Михаиловића?

– Све је то зато што је Хрватска веома загрејана да се та симетрија између усташа и четника која је лажно направљена након Другог светског рата никако не поруши. Њима је у циљу да та лаж остане, јер би рехабилитацијом Драже и писањем истините историје на видело изашла чињеница да је Србија имала два антифашистичка покрета, а да су усташе били злочинци и квислинзи. Исто тако би се утврдило да је Драгољуб Михаиловић био први герилац у Европи који је нацистичкој Немачкој пружио отпор.

Зар се Хрватска заиста толико боји ових ствари?

– Хрвати се боје да ће усташки покрет и НДХ остати огољени и на страни убица и злочина. Они су у бившој Југославији чинили све да скрену пажњу са својих злодела. Треба имати на уму да је усташе 1943. године Јосип Броз Тито примио у партизане. Тако су они преко тих кадрова и стекли велики утицај у СФРЈ и своју црну историју су исувише добро опрали. Сва убиства и покоље који су чинили Хрвати они су представили као дело мањих група, које су присутне у свим народима и ту су се увек позивали и правили паралеле са четницима Драже Михаиловића. Сада се налазе у злу. Јер рехабилитацијом Драгољуба Михаиловића писала би се нова историја у којој би усташе били једини и стварни злочинци и сарадници нацистичке Немачке. У време комунизма у Југославији није се смело рећи да си Србин нити да славу славиш, све се то радило кријући, док су све остале нације своју националну припадност без икаквих проблема истицали и гајили.

Да ли је неко из Загреба на Вас директно вршио притисак?

– Не, на мене није нико вршио притисак, али он се види и не може се сакрити. Ови хрватски медији о којима сам говорио су један вид притиска и контроле рада српског суда.

Да ли ће икада бити политичке храбрости у Србији да се ђенерал Дража рехабилитује?

– Време сазрева. Једноставно је… Ово ће питање све мање значити у односима држава бивше Југославије. Зато мислим да ће и Европа појачати притисак да се утврде комунистички злочини, нарочито просле Другог светског рата. Треба имати на уму да је то један од услова и за улазак Србије у ЕУ. Тако да сам оптимиста.

 

Зашто процес рехабилитације има толико противника и зашто се сви толико боје?

– Делује бенигно, али што се тиче властодржаца то није. Знате када кажем властодржци ту не мислим само на Владу, већ на читав апарат који броји више од 50.000 људи, а који су запослени у државној управи и локалној самоуправи. Они се боје да ће рехабилитацијом Драже изгубити све своје привилегије које годинама имају, а многи су своје позиције у власти наследили од својих породица и ту су деценијама. Једноставно боје се тог ветра промена и грчевито се боре да се данашње стане одржи што дуже.

Нисте могли да упамтите деду, па сте о њему сазнавали само из прича, шта Вам је причао о Драгољубу Михаиловићу Ваш отац?

– Ја сам 5 година рођен после убиства мога деде и морам признати да је мој отац релативно мало причао о политици, али нам је итекако причао о свом оцу, као једном предратном официру који је имао велики углед међу Србима. Причао нам је да је Дража био војни аташе у Прагу, професор на војној академији, да је имао свог посилног као и сви велики и важнији официри у то доба. Његов покојни брат и он су играли активно фудбал. Дража је имао први аутомобил шевролет у Београду. Тако неке анегдоте нам је отац причао.

 

Kо Вам је још причао приче о деди?

– Мој покојни брат и ја смо много више сазнали о деди од баке Јелице / Дражине жене. Она је као учитељица имала такта и начина да нама представи ту причу. Бака нас је увек учила да лажи о Драгољубу не могу вечно да опстану и увек је говорила о нашем деди да је био јунак с којим можемо да се поносимо. Она нас је тако например учила и да Тито никада не би могао да уђе у Београд и Србију да није било тенкова из Русије који су из Румуније пришли у помоћ комунистима и да су чак и пред сам крај рата комунистичке снаге у Србији биле у веома малом броју.

Да ли је успела бака Јелица да сачува неке од личних предмета Драже и остави их Вам?

– Јесте. Имам доста Дражиних фотографија, Глишићеву карикатуру када је деда полагао за мајорски чин. Имам једну сребрну кутију за дуван, а скоро сам добио и његову сабљу од свог једног рођака. Читава имовина је била некако расута, јер је за време рата бака у више наврата била у логору на Бањици, док је деда био у шуми.

 

Да ли је Драгољуб Михаиловић заиста био благ човек, како многи то данас причају?

– То је једна лаж. Знам да многи причају да је он био много добар и да је био више за патријарха него за официра. Он је био један јунак који своје чинове није добијао учењем, већ у боју. У Првом светском рату био је поручник и рањен је у боју са Аустроугарима. Такође он је доста пута знао да се супростави старешинама што га је коштало напредовања у војној каријери. Дража је 1939. године по казни био премештен у Марибор баш из разлога јер се посвађао са старешинама. Kонкретно тада се супроставио генералу Недићу око концепције одбрамбеног рата Југославије, што се касније показало да је деда био у праву. Јер је он још тада видео да ће Хрвати издати Југославију. О Дражи као храбром човеку кружи прича и из Дома гарде, где су официри проводили своје слободно време и у ком су се често одржавали балови, а када је он изазвао једног официра на двобој који му је задиркивао пријатеља. Тако да, далеко од тога да је он био мекан. То је још само једна у низу лажи коју су пласирали комунисти.

Да ли је Југословенска војска у отаџбини сарађивала са Немцима?

– Није. Било је спорадичних случајева, као и у свим другим војскама. Например Kоста Пећанац јесте ушао у сарадњу са окупаторима, али управо због тога су га тројке ђенерала Драже и убиле, како не би обрукао читаву војску.

 

Kако сте живели у комунистичком систему након Другог светског рата, а као унук Драгољуба Михаиловића и чији је отац био на Голом отоку?

– Тетка, ујак и отац су ми били на Голом отоку. Тетка је тада имала 21. годину, била је најбољи студент медицине и право је питање шта је она то политички могла да уради против тадашње власти. То је тада био један репресивни систем. Ја сам одрастао у самом центру Београда у улици Мајке Јевросиме, код Скупштине Србије. До 60-тих година у Југославији је било доста мучно, где су ме чудно гледали од учитељице до људи из комшилука. После 60-тих тај притисак попушта и све сам се лакше уклапао. Од мог неког 6 разреда основне школе више нико није обраћао пажњу на то ко сам ја. Неки моји најбољи другари нису ни знали ко ми је деда.

Шта је са причом да су Вам најужи чланови породице били у партизанима?

– То је јако сумњива прича, тетка и отац су бежали од Немаца и скривали се по Београду, чак их је једном приликом од хапшења Гестапоа спасила бака Јелица која им је дојавила да Немци долазе по њих из бањичког логора. Они су са Дражом преко годину дана били у његовом штабу код Kосијерића. Ипак, 1944. године су ухваћени од стране комуниста и уцењени. Затим су их као живе мете послали на Сремски фронт, а тетка је имала читав рафал у бутини од рана задобијених тамо.

 

Kако сте се осећали када сте морали да учите из књига о деди да је био злочинац и сарадник окупатора?

– Те стране сам прескако, али и наставници ме никада те лекције нису испитивали.

Да ли ће Србија икада сазнати где је Дражин гроб?

– Ја верујем да хоће и мислим да је ипак остало неког трага. Ипак, све више излазе тезе да су се комунисти толико плашили да оставе и те остатке трагова и да су својим очевидцима толико запретили породицом. Тако ти исти људи који су имали нека сазнања о гробу ни на самрти нису смели да кажу где је Дража закопан. Kао на примеру Милоша Минића, који митрополиту Амфилохију Радовићу није хтео да каже ништа о Дражином гробу. Митрополит ми је тада рекао да када му је видео очи све му је било јасно. “То је звер“, рекао ми је тада Амфилохије. Има неких који мисле да су остаци Драже на више места потапани у живи креч. То све говори да су се комунисти бојали и од мртвог Драже, јер су знали да су Срби чврсто за њега везани.

 

У каквим сте односима са престолонаследником Александром II Kарађорђевићем?

– Ми смо у добрим односима. Увек када се видимо срдачно попричамо, али морам да кажем, да ми се чини да постоје ту између нас неки људи који праве шумове на вези. Ја сам био чест гост на његовој слави, међутим ођедном сам скинут с листе званица, па сам после дужег временског периода опет враћен на списак. Тако да не знам шта да мислим.

Да ли сте о рехабилитацији Драгољуба Михаиловића икада разговарали с премијером Србије Александром Вучићем?

– Нисмо никада причали о томе, али познајући њега мислим да би зарад добросуседских односа рекао да још није време да се ово уради. Мора се имати на уму да ово није дневно политичка ствар. Знате, ми, који смо у процесу за рехабилитацију Драже Михаиловића, нисмо ушли у читав тај процес водећи се размишљањем да ли је моменат или није, већ искључиво сматрамо да је то једна стратегијска ствар, која треба сутра заиста да нас доведе до историјског помирења, јер нема потребе да се унуци и праунуци једних и других данас сукобљавају.

 

Да ли су процес рехабилитације подржали представници било које власти у Србији од 2006. године?

– Испричаћу вам једну занимљиву причу. Председник Српске народне одбране из Чикага Славко Пановић ми је пренео да се бивши председник Србије Борис Тадић задесио на једном скупу Равногораца који су емигрирали после Другог светског рата у Америку и то баш 17. јула, на дан када је стрељан Дража. Славко је тада устао и рекао свима да је ред да се помоле у част ђенерала, што је без речи урадио и Тадић. Ипак, само неколико дана касније председник Србије је у састанку са тадашњим председником Хрватске Ивом Јосиповићем изговорио да је Југословенска војска у отаџбини била квинслишка.

Поново сте у политици, после дужег времена, учланили сте се у странку Ненада Поповића, шта вас је натерало на такав потез?

– Једноставно, када сам добио тај позив и упознао се с програмом нисам могао да издржим, а да се не прикључим Српској народној партији. Ненад Поповић је присвојио све најбоље из програма ДСС-а коју је красила државотворна политика и још све тачке додатно унапредио. Окупио је људе који ће тај програм да спроведу и да га стално надограђују. Странке десног центра у Европи се углавном зову народњачке странке али у Србији тај назив има пежоративно значење па смо се онда одлучили да то буде народна партија. Видите, ово је странка која заступа већински народ и то тако што не угрожава друге, што је нормално, јер ако већинска нација нема већа права како ће се онда изборити и остварити та иста права за мањинске нације. СНП заступа и већинску веру једне нације поштујући вере других. Трећи стуб програма је породица, која је основни стуб сваког друштва. Четврта ствар је тржишно одговорна привреда без које нема јаке економске државе. То су неке ствари које су ме привукле.

 

Где видите СНП након следећих избора?

– Свака партија жели да уђе у власт, да би део свог програма могла да примени. Ми би били пресрећни да пређемо цензус, за почетак. Увек је то лакше урадити када се удружите с неким. СНП је тренутно базирана да се среди инфраструктура партије, да још више ојача. Интересовање за странку је огромно и велики је прилив младих људи који су заинтересовани да нам приђу, што нас све јако радује. Све то када средимо онда ћемо размишљати о даљим корацима, да ли ћемо се с неким удружити или не.

– СНП има велику подршку дијаспоре, а њу већ уважавају у свету. Тако су наши чланови били скоро у Стејт департменту, где смо добили пуну подршку. У Чикагу нас је примио владика Лонгин а наш народ нам је дао подршку за наше намере које планирамо да спроведемо у Србији. Морам да кажем да политика војне неутралности коју ми заговарамо све више добија подршку, а с друге стране ми смо евроскептици јер не верујемо у резултате које је до сада постигла ЕУ и нисмо уверени да ће она у оваквом облику да опстане док Србија дође на ред да постане чланица. Мислимо да би требали да се окренемо ка Русији и да у блиским економским односима са њом повратимо јаку привреду.

 

Шта за СНП значи што је на њеном челу Ненад Поповић?

– То је најважнија ствар. Ова странка у својим редовима има људе који нису укаљани, а прави пример је њен лидер Ненад Поповић који је своју каријеру направио ван Србије и за његово име се никада није везивала ниједна афера нити мрља. Ја бих волео да допринесем овој странци и помогнем њему да партија узрасте и да постане важан фактор у Србији.

 

Извор: Телеграф