Није ништа ново да се Србија налази у изузетно тешкој ситуацији и то практично у свим сферама, од државотворне, економске, социјалне, културне, безбедоносне…

Стање у земљи се стално погоршава, заправо све више постоји и све очитији јаз између оне слике која постоји у медијима и које, попут «камених фаца» презентују широј јавности дежурне власти (које се по потреби смењују партијски и кадровски, али у принципу остају исте, дакле под контролом англоамеричког нама најненаклоњенијег дела међународног фактора и у мањој мери и немачког), медијска сфера, аналитичари и експерти, дакле онај део политичке и друштвене (компрадорске) елите, на и при власти.

Иза свих њих, дакле као укупни управник Србије стоји страни фактор, и то од оних сила које су нам најмање наклоњене, и због тога се наша земља, народ и друштво, без већих трзавица и креће трасираном и планираном рутом наше потпуне деструкције. Форма те деструкције је уоквирена системом «куване жабе», дакле у јавности се убијање Србије изводи суптилно, са пригушивачем, уиграним методама, укључујући и иновације које се испробавају управо на нашем тлу, а интензитет примене, убрзавање и евентуално успоравање се одвија превасходно у односу на отпор на који се ту и тамо фрагментарно наилази у виду опозиционих странака, синдиката, патриотских и других организација (неподобних), истакнутих појединаца, али и догађаја у окружењу, међународних кретања.

Кључне успехе страни фактор који надгледа «кување жабе» је већ постигао у потпуном овладавању медија, одражвању танког слоја компрадорске друштвене елите, која се систематски поставља на најважнија институционална места без обзира на резултате избора, најзад поред контоле подобне групације политичких странака жутог порекла (различите фракције Демократске странеке, од Пајтићеве, Тадићеве, ЛДП), и за њих тог успеха да се политички врх садашњих владајућих странака, супротно стремљењима члаанства и бирача, усмери у своје атлантистичке геополитичке интересе и упрегне у даље извршавање процеса «кувања жабе», односно сатирања Србије по свим најважнијим параметрима.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Становништво је плански доведено до угрожавања егзистенцијалног опстанка, развлашћено антисоцијалним Законом о раду, циљаном аполитизацијом и контролом медија, те на тај начин потпуно удаљено од политичких збивања са погрешном спознајом (сви политичари и странке су исти окренимо се својој егзистенцији и интересима) и дебилизације и скретања пажње у јавној сфери.

Промене у спољном окружењу су видљиве, и то даје додатну наду и амбијент за промену постојеће постоктобарске погубне концепције у Србији.

Главни проблем за мекоокупациони систем у Србији је што он доноси само погубне последице за широке маса становништва и да што се делотворније примењује, све је више јасније сваким даном да треба за постојеће стање тражити алтеранативу. Односно потребан је уз то и неки од облика организованог и групног деловања, јер појединац против овако организованог и надгледаног система нема никакве шансе (сем ретко угледних и истакнутих појединаца својом улогом у друштву, али су у највећем сви савесни и они «ван система удаљени и маргинализовани од медија и могућности утицаја). У том правцу евиденти су напори појединих струковних синдиакта, попут просвете, адвоката, појединих колектива и др.

Ипак главни носиоци потенцијалних промена, односно у сваком случају изузетно важни у вишепартијском систему су опозиционе странке. Патриотске опозиционе странке које су сада листом све ванпарламентарне, су пре свега Патриотски блок, који чине за сада ДСС, Двери, интелектуалци и низ мањих покрета и организација, потом СРС, затим новоформиране странке Српски отаџбински фронт и Српска народна странка, као и неке друге, потенцијално и Трећа Србија.

Утиска сам да су ве ове странке и покрети у лаганом узазу, али да због пре свега финансијских, организационих, медијских и других разлога нису искористиле у највећем до сада слабости режима и «жуте, парламентарне опозиције».

ДСС се стабилизовао, његова нова лидерка је у сваком случају у ових готово пола године успела не само да стабилизује странку, већ и да је извесно ојача. Формирање патриотског блока је добра и права замисао, само је питање како остварити ову идеју, да ли је тренутак можда договор уочи самих расписаних избора или већ сада. Извесна синергија постоји, постављени постулати од 5 јануара, њих десет су прави, и било би добро када би се Патриотски блок проширио. Изесне слабости ДСС остају, пре свега у медијском потискивању, што је проблем и читаве патриотске опозиције.

Са друге стране на неким важним функцијама у странци су остали људи који нису искрено прихватили храбру одлуку новог вођства странке, коју подржава и чланство, али и шири део (потиснуте) српске јавности, да је једини исправан пут у предворју пакла у којем се налази Србија, активно прављење алтернативе постојећем стању. То је узвишени циљ, који одступа од ситног политичког рачуна, утилитаризма и краткорочне трговине, то је циљ, који ће остати уписан у историји као ретке светле тачке ове генерације политичара не прихватања ситних личних и страначких, слојних добитака, бакшиша да се жмури пред очигледним планираним извршавањем растакања наше отаџбине и друштва по свим најважнијим шавовима. Санда Рашковић-Ивић и њени најближи сарадници, уз сагласност највећег дела чланства и функционера промовишу и прави демократски систем унутрашњи, који оправдава и сам назив странке, а који је дуго био запарложен протеклих година.

По природи ствари то ће временом довести до таквог развоја ситуације, да ће се све више правих људи налазити на правим местима, и у странци, али и у укупном боју за бољу Србију, тачније сада већ само за пуки опстанак Србије и нашег народа (толико је вода дошла до грла). Мислим да је добро што се ДСС не укључује у препуцавање са СРС и што је ту дошло до мира, то је врло потребно патриотској опозицији, као и самој Србији. Пар, можда не више, функционера на високим функцијама у ДСС је због сопственог утилитаризма и необазирања и на крупна политичка и друштвена питања која стоје у првом реду опредељења за постојећу политику странке, спремно да колаборира са режимом и постојећим стањем у земљи. Они располажу са одређеним средствима и утицајем, потенцијалном лакомошћу на ситне добитке још по неког од утицајнијих функционера и малог дела чланства, али то неће по мени моћи бити дужег трајања и утицаја, али успорава деловање ДСС и делом читавог Патриотског блока и патриотске опозиције. Наговештена спремност ДСС да напусти дељење власти у Београду, силно би подигло углед странке и читаве патриотске опозиције.

Двери су самостално извеле скуп испред «Блерове Владе», што је храбар и само делимично успео подухват. Због медијске блокаде на овај скуп се одазвао само мали део људи који нису симпатизери Двери, а због истог (медијске блокаде до сада не виђених размера), ни скуп није добио адекватну пажњу у јавности. Ипак ово је успео скуп, јер су Двери показале да могу да изведу протест испред Владе и самосталним снагама, да окупе неколико хиљада својих чланова и симпатизера са адекватним страначким и патриотским фолклором, и да за део јавности који прати друштвене портале и медије покажу спремност на протестовање и окупљање, шетњу, по свим уџбеницима демократског и плуралног деловања, без икаквог инцидента. Што је веома важно Двери настављају са ДСС и Патриотским блоком серију трибина и наступа, где је посебно био упечатљив онај од 24 марта у Косовској Митровици, на којем је учествовао између осталог и СРС.

Интелектуалци који чине самосталан субјекат у оквиру синергије Патриотског блока, имају одређену енергију, и неки од њих, попут Косте Чавошког, Ђорђа Вукадиновића, Мила Ломпара, Бранка Павловића и др, имају ентузијазам и прилично квалитетан наступ на заједничким трибинама и наступима ПБ. Међутим, замерио бих интелектуалцима у ПБ да нису довољно спремни били до сада и опредељени на ширење своје групације, дакле на стални пријем и увлачење нових угледних људи у своје редове, којих у Србији има на стотине. Морају се у постојећој тешкој ситуацији у којој се налази земља, одбацити личне сујете, клановско удруживање, и све подредити обавези према Србији и народу, а то је удруживање и повезивање што крупнијих снага и стварање, разрађивање квалитетне, што квалитетније програмске алтернативе постојећем стању.

Мањи покрети и удружења која су приступила Патриотском блоку, више доприносе у укупној синергији окупљања и деловања, него што индивидуално имају снаге, па свакако треба поздравити одлуку о што већем ширењу Патриотског блока, или чак прављењу уочи самих избора када сазру за то потупно услови, што шире Патриотске опозиције, где би ушли у њу и субјекти који су тренутно самостални на сцени, попут СОФ, народњака, или чак и самих радикала.

Српска радикална странка је доласком Шешеља препорођена што је и логично и било за очекивати. Нема сумње да СРС припада својим програмом и критиком режима патриотској опозицији. Такође начелно се можемо сложити да СРС претендује на слојеве и бираче који се не подударају у највећем са оним на које пледира Патриотски блок, или СОФ, народњаци, Трећа Србија…. Веома је важно да врх СРС, а посебно Шешељ не улазе у критику остале патриотске опозиције и обрнуто. Такође прилично је нејасно зашто је протеклих месеци ошттрица напада била ка председнику Николићу, а не толико и према Влади и премијеру. Чини се да Шешељ последњих пар месеци нивелише политику странке и јавне наступе у овом правцу, односно да изостају алузије и критике патритоске опозиције, и да критика режима добија своје адекватне адресе, јер руку на срце, уз сву одговорност Томислава Николића за постојеће стање, он је геополитички далеко мање окренут нама најненаклоњенијим силама, и његов стварни утицај на Владу је врло мали. Уколико се буде инсистирало на одвођењу Шешеља у Хаг, СРС би могао да рачуна на симаптије целокупне патриотске опозиције. Заједнички наступ патриотске опозиције у Косовсој Митровици 24 марта има шире значење и охрабрује, јер постоје циљеви који остварују заједничко деловање макар и по само неким питањима.

Српски отаџбински фронт је одржо иницијалну скупштину крајем јануара, а оснивачку средином марта. Одржана је до сада серија трибина пре свега по Војводини, а сада и у Шумадији, формиран градски одбор Београда, покрајински одбор и остала тела странке. Судећи по посети трибинама, две скупштине и другим телима интересовање у јавности постоји, и стално и убрзано расте број чланова и симпатизера. Међутим, велики проблем, чак акутније изражен него код других патриотских странака је финансијски проблем, без којег макар минималног решавања ни једна странка не може да функционише, и то ће бити главни изазов за СОФ у најближој перспективи. Спремност СОФ на удруживање и сарадњу са осталим патриотским странкама и покретима се базира на програмској сличности као и на окренутости потреби промене постојећег неиздрживог стања у којем се налази Постоктобарска Србија.

Српска народњачка странка, је конституисала своја тела, и приступа организацији инфраструктуре. По програмским одређењима, као и према саопштењима у јавности ради се о странци без сумње патриотске опозиције, мада није искључено, да ће странка Ненада Поповића из неких разлога бити у калкулацији према режиму, јер до сада није показала ентузијазам за преговоре са осталим патриотским странкама опозиционим, иако није ни негирала такву могућност. Јасно је да ова странка има далеко више средстава од рецимо СОФ, Двери, као и већине других сличних странака и покрета.

Трећа Србија се налази у ситуацији да врши власт у Новом Саду, али по својим начелним ставовима је знатно ближа патриотској опозицији него актуленој власти. Да ли ће се Трећа Србија укључити у деловање патриотске опозиције на републичком нивоу, остаје да видимо, а постојећи учинак владајуће коалиције у Србији, је управо мотивише да се дистанцира од свега тога и приђе патриотској опозицији, мада неке препреке у том правцу постоје, од ривалства са Дверима, до наговештаја неких (корупционих?!, оправданих?) афера у вршењу власти у Новом Саду.

Суштина страног владајућег фактора у Србији је да и даље прикрива катастрофалне последице, и за будуће генерације учинка концепције Постоктобарске, а када је то толико несносно, као што је то сада, или у периоду након Сабље током 2003, или рецимо 2012, да се потруди да власт добију други играчи истог газде и тако у круг, ако ишта дотле остане од земље и нашег народа. Тако и сада се потискују вести из Косовске Митровица и северног Косова, где је сада и врапцима јасно, да је деценију и по овај српски етнички и историјски простор живео у каквом-таквом миру, док нису својим потезима опеваним и у Викиликсу Тадић (Цветковић и Стефановић) донели власт Приштине и на те просторе, а постојећа власт СНС-СПС учврстила. Својевремено нам је саветник Тадића Небојша Крстић говорио у Утиску недеље да је споразум за север Косова «..добар само да не буде више немира, и да деца живе мирно..».

Напротив, управо су ови споразуми Цветковићеве, Дачићеве и Вучићеве Владе, довели до значајног погоршавања ситуације и на северу, наравно на српску штету. Сада уместо насипа на мосту на Ибру, уместо српске полиције, судства, имамо мешовито, односно по центру одлучивања више албанско. Глупости које смо чули поводом рушењу насипа на мосту рецимо «да би становништво могло слободно да се креће» заправо у пракси значи да албански насилници иду у српску етничку средину на север да је узнемиравају и протерују, као што су то претходно учинили са остатком Косова и Метохије на чутање управо оног дела међународне јавности, који је и покровитељ ових Бриселских преговора.

Hаравно починиоци насиља над Србима ни сада нису пронађени, као што је то било и толико пута раније, заправо хапсе се и јуре Срби попут Оливера Ивановића и других без јасне кривице. Како је уопште дошло до тога да уместо макар аутономије за четири општине севера које чине и етничку, и историјску, и географску целину, по решењима у Бриселу, буду фузионисане и Срби постали бројчана мањина за основни суд који је јужној Митровици, ако је све до сада функционисало самостално српско судство на северу.

(Па зашто је дао оставку на место градоначелника Митровице Крстимир Пантић функционер СНС након избора у Митровици, а тада су наједном «пронађене» Ћурувлијине убице, да би се о томе спиновало пар дана и др.)

Слично томе види се чак, и поред све пропаганде да је постојећи макроекономски модел катастрофа за целу земљу и привреду, поред тога што посебно погађа широке слојеве становништва, да банкарски пословни сектор прелази готово у апсолутном саставу у стране руке, да се презадуженост за само три године и поред свог самохвалисања у медијима, заправо повећала за 50% у односу на читав дуг који смо стицали од Тита, преко осамдесетих, деведесетих, и читавом постоктобарском периоду, дакле за само три године.

Стиче се утисак да и у постојећим структурама власти постоје групације, странке које би радо ухватиле кривину и дистанцирале се постепено од ње и све одговорности које ћемо постепено сагледавати, укључујући и плански аполитизоване и дезиформисане широке масе становништва. То се односи на Николића, вероватно Вулина и још неке, који су руку на срце били нешто даље од центара одлучивања у овом периоду, и имају по неки алиби свог држања по појединим питањима. Све зависи од патриотске опозиције, интелектуалаца, дела до сада још неангажоване друштвене елите.

Ако се патриотска опозиција најзад како-тако организује и заиста и поред све медијске блокаде понуди једну широким слојевима становништва препознатљиву и до краја разрађену алтернативу постојећем стању, неки будући алтернативни ток дешавања је могућ и остварљив. То би са једне стране утицало и на власти да ублаже постојећу политику вођења земље, а са друге стране пружило јасну и све уочљивију алтернативу широким масама становништва, које се што због сопствене егзистенције, што због општих и заједничких проблема све више буде из сна.

Иако је највећи адут патриотске опозиције слабост и неумитан пад утицаја актуелне власт пред неизоставним сагледавањем стварности од стране грађана (упркос медијској и осталој блокади), а највећи адут садашњој власти то што се од странаца као алтернатива подводи жута екипа, и што је патриотска опозиција финансијски сиромашна, удаљена од медија и међусобно прилично некооперативна, пред налетима будућих догађаја осиромашене и социјално напаћене земље, нешто се мора преломити и понудити негде креативан излаз и периспектива за Србију.

Нама је јасно да та перспектива мора бити креирана, или макар једним њеним делом од патриотске опозиције, да би уопште било неке алтернативе за земљу и њену будућност. То је јасно и нама најненаклоњенијем делу страног фактора који на жалост господари Србијом на различите начине, и њему је у интересу да и следећу власт на територији наше земље чине њихови плави и (или) црвени, уз наравно за њих незаменљиви део компрадорске елите који у свакој од ових опција наставља да контролише институције система и полаже рачуне директно својим, а нама страним газдама.

У том правцу ако желимо да за следећи Ускрс уопште имамо српско становништво на северу Косова, уколико уопште желимо да задржимо нешто од наше привреде, па и да је потом подигнемо као што су то чинили наши преци, уколио уопште желимо да за неки следећи Ускрс зауставимо деполулацију земље (што природним што механичким негативним прираштајем), ако уопште у време информатичке револуције имамо бар неки слободан медиј у односу на нама најненаклоњеније стране силе да би смо уместо слушања ботова имали некакву међусобну комуникацију, дакле ако уопште желимо да имамо неку поруку за свог живота и бивствовања и неки позитиван траг деловања, морамо да пронађемо и остваримо алтернативу садашњем стању и тамним перспективама које из њега произилазе.

Једно је неспорно сви смо ми смртни, као што је сваки човек смртан, нуди нам се могућност да не будемо поништени за свога живота и да оставимо неки позитиван траг свог постојања и предамо штафету егзистенције и следећим генерацијама. У том правцу начинимо макар само такав напор да свако од нас помисли шта може да уради да се постојеће стање и оцртавани сценарио не оствари и шта може да понуди као алтернативу. Ако то учини макар половина нас у Србији, а патритотска опозиција сузбије своје сујете и подстакне креативност и јасну алтернативу постојећем безнађу, нада за неки будући сретнији Ускрс сигурно постоји и има шансе да се оствари.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: анализа, Драган Петровић, патриотска опозиција, патриотске странке