Прочитај ми чланак
Немци су за време Великог отаџбинског рата називали Тувинце “Der Schwarze Tod” – “Црна смрт”. Тувинци су усправно стајали пред смрћу чак и при очигледној надмоћи противника, заробљенике нису имали.
“То је наш рат!”
Тувинска народа република је постала део Совјетског Савеза већ за време рата, 17. августа 1944. године. Летом 1941. године Тува је била “де-јуре” самостална држава. Августа 1921. отуда су били прогнани белогардејски одреди Колчака и Унгерна. Главни град републике је постао бивши Белоцарск, који је преименован у Кизил (Црвени град). Совјетска војска је била повучена из Туве до 1923. године, али је СССР наставио да помаже Туви колико је могао, не угрожавајући при томе њену независност.
Сматра се да је војну подршку СССР-у прва пружила Велика Британија, али то није тачно. Тува је објавила рат Немачкој и њеним савезницима 22. јуна 1941. године, 11 часова раније до историјске изјаве Черчила на радију. У Туви је одмах почела мобилизација и република је изјавила да је спремна да пошаље своју армију на фронт. Тридесет осам хиљада тувинских арата (арат – сељак, народ) су у писму Јосифу Стаљину изјавили:
“Ми смо заједно. То је и наш рат”.
У вези са објавом рата Туве Немачкој постоји и историјска легенда, да када је Хитлер сазнао о томе, да му је то било забавно и да чак није покушао да нађе ту републику на карти. Али прешао се.
Све за фронт!
Одмах после почетка рата Тува је предала Москви златне резерве (око 30 милиона рубаља) и сво ископано злато (10-11 милиона рубаља годишње).
Тувинци су стварно доживели рат као свој. О томе сведочи обим помоћи који је не тако богата република послала фронту.
Од јуна 1941. до октобра 1944. Тува је доставила за потребе Црвене армије 50000 војних коња и 750000 комада стоке. Свака тувинска породица је дала за фронт од 10 до 100 комада стоке. Тувинци су у директном смислу те речи поставили Црвену армију на скије, пославши на фронт 52000 пари. Председник владе Туве Сарик-Донгак Чимба је написао у свом дневнику:
“Исекли смо сву брезову шуму поред Кизила”.
Осим тога, Тувинци су послали 12000 полу-бунди, 19000 пари рукавица, 16000 пари ваљенки (специјалне чизме које не пропуштају воду и које се обувају на већ постојећу обућу), 70000 тона овчје коже, 400 тона меса, растопљеног бутера и брашна, коњска кола, санке, запреге и другу робу, чије је општа вредност била око 66,5 милиона рубаља.
По оценама совјетских експерата изложеним, на пример, у књизи “СССР и иностране државе од 1941-1945 године”, укупне доставке Монголије и Туве СССР-у у периоду 1941-1942 године су биле само за 35% мање него општи обим западне савезничке помоћи у истом периоду, а то значи САД, Канада, Велика Британија, Аустралија, Јужноафрички савез и Нови Зеланд заједно.
“Црна смрт”
Први тувински добровољци (око 200 људи) ступили су у редове Црвене армије у мају 1943. године. После кратке обуке, били су распоређени у 25-ти тенковски пук (од фебруара 1944. године он је био у саставу 52-ге армије Другог украјинског фронта). Тај пук се борио на територији Украјине, Молдавије, Румуније, Мађарске и Чехословачке.
У септембру 1943. године другу групу добровољаца-кавалериста (206 људи) распоредили су после обуке у Владимирској области у састав 8-ме кавалеријске дивизије.
Кавалеријска дивизија је учествовала у упадима у позадину противника на западну Украјине. После битке под Дуражном у јануару 1944. године, Немци су почели да зову Тувинце “Der Schwarze Tod” – “Црна смрт”.
Заробљени немачки официр Г. Ремке је за време испитивања рекао да су војници под његовом командом “подсвесно гледали на те варваре (Тувинце) као на Атилине пукове” и да су изгубили сваку способност за борбу.
Овде треба рећи да су први тувински добровољци представљали типично национални део популације и да били су одевени у народну ношњу и да су носили талисмане. Тек почетком 1944. године совјетска команда је замолила тувинске војнике да пошаљу своје “предмете будистичког и шаманског култа” у отаџбину.
Тувинци су се храбо борили. Команда 8-ме гардијске кавалеријске дивизије је писала тувинској влади:
“…при очигледној надмоћи противника, Тувинци су усправно стајали пред смрћу. Тако су у борбама под селом Сурмиче, десет митраљезаца на челу са командиром одељења Донгур-Кизилом и противтенковска јединица на челу са Дажи-Сереном погинули, али се нису повукли ни за корак, борећи се до последњег метка. Више од сто тела непријатељских војника је било избројано пред малом храбром групом, која је погинула херојском смрћу. Они су погинули, али тамо где су стајали синови ваше отаџбине, непријатељ није прошао”.
Ескадрон тувинских добровољаца је ослободио 80 украјинских насеља.
Тувински хероји
Од 80000 становника републике Туве у Великом отаџбинском рату учествовало је око 8000 људи.
Шездесет седам војника и командира су били награђени ордењем и медаљама СССР-а. Двадесетак њих су постали каваљери ордена Славе, а око 5500 војника су били награђени другим ордењем и медаљама Совјетског Савеза и Републике Туве.
Два Тувинца су добили звање Хероја Совјетског Савеза – Чомушку Чургуј-оол и Тјулјуш Кечил-оол.
Тувинска ескадрила
Тувинци нису само материјално помагали фронту и храбро се борили у тенковским и кавалеријским дивизијама, већ су и обезбедили Црвеној армији монтажу 10 авиона Як-7Б. 16. марта 1943. године на подмосковском аеродрому “Чкаловски”, делегација Туве свечано је предала авионе у састав 133-ћег ловачког авионског пука ВВС РККА.
Авиони су били предани командиру 3-ће авионске ловачке ескадриле Новикову заједно са посадама. На сваком је било написано белом бојом “Од тувинског народа”.
На жалост до краја рата није се сачувао ниједан авион “тувинске ескадриле”. Од двадесет војника 133-ћег авионског ловачког пука, који су улазили у састав ловаца ЯК-7Б, рат је преживело само троје.
Алексеј Рудевич
Превео: Горан Тешић
(Евроазијски комуникациони центар)
