Прочитај ми чланак

КО ЈЕ ГЕНЕРАЛ ШОЈГУ КОЈЕГ МНОГИ ВИДЕ као Путиновог маршала Кутузова или генерала Жукова?

0

sergej šojgu putin ruska vojska

У Москви су уверени како се Оружане снаге Руске Федерације могу носити са свим изазовима и да реформа руске војске тече по плану.

Међутим, ситуација у којој се руска војска налазила до 2012. године није уливала посебну наду у њену ефикасност. Онда долази 2013. година у којој је Русија окончала другу велику масовну војну вежбу, највећу још од времена Совјетског Савеза (или трећу, рачунајући ону поморску у марту исте године), што је током целе 2014. и почетком ове године постала уобичајена пракса у Оружаним снагама Руске Федерације. Ти се маневри могу да посматрају као рутинске војне вежбе које проводе све војске света, међутим начин на који оне започињу и како их се води говори нешто сасвим друго јер њима се жели поручити да се Русија пробудила и цео свет то треба имати на уму.

Значајно је било када је Владимир Путин у марту 2013. на повратку са службеног пута из авиона и усред ноћи заповедио споменуте велике поморске вежбе у Црном мору. Провеђење тих вежби је задобила велики публицитет, а у средишту НАТО алијансе су остали увређени „јер их се према договору две страна Путин није их правовремено обавестио о њиховом покретању „. Нема сумње да су ти потези били све само не хир руског председника, а масовност ових честих и изненадних маневара још више брину све оне којима је најдражи период Руске Федерације био онај у време владавине Бориса Јељцина.

Занимљива је динамика којом се у протекле две године спроводе војне вежбе у Русији. На пример, у раним јутарњим сатима 13. јула 2013. је започела изненадна војна вежба коју је, након што је дан раније руски председник одржао састанак с новим министром одбране генералом Сергејом Шојгуом,. Заповест се односила на борбене јединице распоређене на истоку земље и то су биле највеће војне вежбе у пост-совјетској ери. Према речима руског министра одбране:

„13. јула 2013. у један сат ноћу је командант Источне војне области, адмирал Константин Сиденко, отворио тајни документ Врховне команде у којем су стајале упутства за његове снаге“.

Министарство одбране је касније известило како је Сиденков задатак био“ да мобилише преко 80 000 војника са преко 1000 тенкова и оклопних возила, 130 борбених авиона и хеликоптера и 70 ратних бродова руске ратне морнарице“. Само три дана након што су започеле вежбе, 16. јула, службени извори министарства одбране наводе „како је у маневрима учествовало 160 000 војника“. Истога дана је новинарима осигурана проматрачка место на Сахалину с којега ће пратити долазак председника Путина, који је тог дана у друштву генерала Шојгуа и команданта Врховне команде, генерала Валерија Герасимова, пратио извршење своје заповести од пре три дана.

Војне вежбе су обухватиле све оружане формације „Источне војне области“, као и део јединица које припадају „Централној војној области“ којом заповеда Николај Васиљевич Богдановски, а министарство одбране је на својој службеној страници 16. јула 2013. издало следеће саопштење:

„Коначни број јединица које су учествовале у инспекцији оперативне борбене спремности је преко 160 000 војника“.

Током војних вежби новинари су редовно извештавали о ономе што се догађа на терену, држећи се при том информација које им је давало Министарство одбране. Сврха ових маневара је била „координирати армије, дивизије и све борбене компоненте Источне војне области са циљем да се оне доведу у стање пуне борбене приправности“. У рапорту генерала Герасимова министру одбране наведене су све компоненте оружаних снага, о каквој је техници и оружју реч и која је сврха војних вежби. Међутим, о каквом год оружју говорили и каква год био задатак ових маневара, чињеница је да је Владимир Путин у новом председничком мандату одлучио имати функционалну и координисану војску и то не само у одбрамбеном смислу, на што указује присуство моторизираних бригада и десантних јединица које су се увјежбавале и за „окупацију непријатељске територије“.

Војни аналитичари тврде како су ове вежбе биле за очекивати, што се видело из њихове масовности, припреме за логистичку подршку и непрегледних конвоја који су, пре свега железницом, прелазили велике удаљености, као и због обустава дозвола за годишњи одмор војном особљу и тестова мобилности. Све ово указује да је стратешко планирање унапред спроведено до у најситније детаље.

Ове беспрекорне војне вежбе су се могле посматрати у контексту „Беле књиге руске одбране“ коју је руско Министарство одбране издало 2012., међутим, ако узмемо у обзир све наведено и имајући у виду јединице, технику и људство, као и начин на који руски председник издаје заповести такорећи у „пет до 12“, може се са сигурношћу тврдити да је Москва одлучила да ствари неће препуштати случају. Треба бити искрен па рећи да се то можда најбоље видело на Криму, када је цео државни врх до краја фебруара 2014. пратио спортска догађања на Зимским олимпијским играма и изгледало је да ће преврат у Кијеву проћи у сенци победа и пораза са спортских борилишта у Сочију . Након завршетка спортских манифестација је, како се испоставило касијее по договори с тајне седнице Савета за националну безбедност Руске Федерације, ствар у руке преузео министар одбране, генерал Сергеј Шојгу. Но, ко је Путинов генерал, који за разлику од својих колега у седишту НАТО савеза, готово никада не прети и не коментарише актуелну политичку ситуацију у земљи и свету?

sergej-sojgu-rusija-nece-napasti-ukrajinu-1395347995-465777

Сергеј Шојгу – Генерал који је руску војску подигао из пепела

Како би био сасвим сигуран у борбену спремност у сваком делу земље иу сваком тренутку, руски председник Владимир Путин је одмах по преузимању председничке дужности 2012. године проценио како му на месту министра одбране треба човек као што је генерал Сергеј Шојгу и он је у новембру исте године са места министра за ванредне ситуације преузео ресор Министарства одбране. Одлука да замени Анатолија Сердјукова код председника Путина је постала коначна након што се утврдила неефикасност појединих делова оружаних снага, њихова неефикасност за време терористичких напада у Татарстану и Дагестану 2012., лоша професионалност неких од високих званичника, као и због чињенице да је реформа оружаних снага бившег министра била предметом сталних препирки у Државној Думи, али и унутар саме владајуће странке, јер се није довољно пажње посветило модернизацији и информатичком усавршавању оружаних снага.

Информатичка компонента унутар оружаних снага је као део од посебног приоритета наглашавана још од 2008., али се до 2012. дошло само до теоретског дела. тј. није се учинило ништа више од објаве брошуре „концептуалног приступа руских оружаних снага информатичком простору“. Кап која је прелила чашу је био случај корупције у компанији за пружање услуга руској војсци, Оборонсервице, а клупко корупције се одмотавало равно до бившег министра одбране Сердјукова. Не чекајући резултате истраге, Путин је за једно од најважнијих министарстава одабрао човека за којег је био уверен да ће бити на висини повереног му задатке.

Сергеј Шојгу је рођен у Чадану (аутономна република Тува) 1955. и од оца припадника туванске мањине и мајке Рускиње је наследио евроазијски менталитет и културу. За време Совјетског Савеза је вршио разне функције у инфраструктурном сектору, а истовремено је служио Црвеној армији у којој је стекао чина генерала армије. Након распада СССР-а његово искуство у логистици и организационе способности су му омогућили да увек буде у близини политичког врха новостворене Руске Федерације, а због тога је добио место министра за ванредне ситуације на којем је остао 21 годину, све до преузимања Министарства одбране.

У руском је народу је познат као гувернер Московске области, раније члан Комунистичке партије Совјетског Савеза, а касније у редовима Уједињене Русије, а омиљен је (што је многима на западу непојмљиво) „јер има чврсту руку – добро дозирану и никад претерану“, као и због способности да добро управља најтежим ситуацијама. Руски медији 14 новембар 2012. наводе како су с генералом Шојгуом у министарство дошли и генерал-пуковник Валериј Герасимов, тада командант Централне војне области, који је преузео место команданта Врховне команде, те генерал Аркадиј Башин, који је с места команданта Западне војне области преузео функцију заменика министра одбране и генерал-пуковник Олег Остапенко, који је остао на дужности ратног ваздухопловства и свемирске одбране.

Ове промене нису побудиле велики интерес на Западу, али су са задовољством примљене у Русији и земљама чланицама групе БРИКС и земљама које ће касније с Русијом склопити низ споразума о војној сарадњи. Међу првима који му је честитао био је лидер руских комуниста, Геннадиј Зјуганов, који је за време владавине Димитрија Медведева у Думи био жестоки критичар смењеног министра Анатолија Сердјукова.

Одмах по преузимању дужности министра одбране Шојгу је заређао низ дипломатских сусрета од стратешког значаја. Већ 21. новембра 2012. се за време посете Владимира Путина Пекингу генерал Сергеј Шојгу сусрео с првим човеком кинеских оружаних снага, Ксу Килиангом. Шојгу и Ксу Килианг су се сложили како осим обавеза које произилазе из чланства у Шангајској организацији за сарадњу (СЦО), Русија и Кина имају низ додатних заједничких интереса, те како између те двије земље влада узајамно поверење. Након посете Кини је у Москву 14. децембра 2012. допутовала бразилска висока војна делегација и тада су Сергеј Шојгу и тадашњи бразилски министар одбране, Шелшо Аморим, потписали уговор о војној сарадњи према којем Бразил у Руској Федерацији види најбољег партнера за куповину оружја и размену војне технологије. Договор о сарадњи између Русије и Бразила је формално потврдила и руска влада, када је заменик руског премијера Димитриј Рогозин званично најавио „почетак дугорочне војне сарадње између Москве и Бразилије“.

30. јануара 2013. Шојгу лети у Астану, главни град Казахстана, како би се сусрео с председником Нурсултаном Назарбајевим, а циљ посете је јачање партнерства у оквиру Организације о колективној безбедности (ОДКБ), тадашње Царинске уније између Русије, Белорусије и Казахстана и Шангајске организације, а разговарало се и о наслеђу у војном сектору из времена Совјетског Савеза. Назарбајев је тада био јасан и изјавио „како је Русија била и бити ће један од најважнијих савезника Казахстана и позвао министре одбране двеју земаља да појачају сарадњу у оквиру ОДКБ, а посебно у сектору војне технологије. Шојгу је тада најавио пројекат коме је циљ стварање зоне заједничке противваздушне одбране Русије и Казахстана, а којега ће да усаврши у следећих седам година. Тог дана су званичници Руске Федерације и Казахстана потписали више од 60 докумената о војној и војно-техничкој сарадњи.

Војна дипломатија руског министра одбране се наставља. Одмах након свргавања египатског председника из редова Муслиманског братства, Мохамеда Мурсија, генерал Сергеј Шојгу јача односе са Египтом. С бившим генералом и актуелним египатским председником, Абделом Фатахом Ал-Сисијем, сарадњу између египатске и руске војске одлучио је да подигне готово на ниво на којој је била пре почетка ’70 -их, када је тадашњи египатски председник Анвар Ел-Садат прекинуо све односе са Совјетским Савезом и приклонио се Сједињеним Државама.

Посебну важност руско Министарство одбране је у протекле две и по године посветило и Латинској Америци, а генерал Шојгу је посетио готово све земље традиционалне савезнице Совјетског Савеза, а касније и Русије. У фебруару ове године споразуме о војно-техничкој сарадњи потписује с Никарагвом и Кубом , а нешто раније је са министром одбране Венецуеле, Владимиром Падрино Лопез, договорио заједничке војне вежбе јединица руске противваздушне одбране и венецуеланске војске.

Sergej-Sojgu

Сарадња Русије са земљама Латинске Америке у области одбране ће помоћи Москви да се ефикасније успостави противтежу ширењу НАТО савеза у источној Европи, пише Спутник.

У Вашингтону сматрају како ће војна сарадња између Русије и земаља Средње Америке угрозити америчко вођство и поткопа утицај Сједињених Држава у целој хемисфери коју традиционално сматрају својим „двориштем“.

„Војна сарадња између Русије и латиноамеричких земаља, посебно Никарагве, могла би поткопати вођство Вашингтона у западној хемисфери“, каже Тим Џонсон, стручњак за Латинску Америку, за McClatchy DC News.

„Будући да су САД присутне у земљама које се граниче са Русијом, Москва би могла направити исто у нашој регији“, рекао је Царлос Ривера Бианцхини, председник Фондације за мир и демократију из Сан Јосеа (Костарика).

На сличан начин размишља и Џереми Бајндер, који за Business Insider наводи да командант америчких снага у Јужној и Средњој Америци, генерал Џон Кели, тврди „да Русија покушава да поткопа америчко вођство и утицати на америчке интересе у западној хемисфери па је Пентагон посебно је забринут због растуће руске војне присутности у Јужној Америци“.

Осим тога, генерал Сергеј Шојгу ове године у јануару потписао споразум о војној сарадњи са Ираном, а Military Times наводи „како Москва и Техеран желе развити дугорочне и вишеструки војне односе“, те како споразум укључује јачање сарадње у борби против тероризма, размену војног особља, поморску сарадњу која укључује обострано коришћење ратних лука“.

Ирански министар одбране Хусеин Дехкан је позвао на већу сарадњу јер је то начин супротстављања америчким амбицијама у региону.

„Иран и Русија су у стању да се суочи са експанзионистичке интервенцијом и похлепом Сједињених Држава кроз сарадњу, синергију и активирање стратешких потенцијалних капацитета. Између осталог, као две суседне земље Иран и Русија имају заједничке ставове о политичким, регионалним и глобалним питањима“, рекао је Дехгхан.

Иранска државна телевизија је известила „како су се Иран и Русија договорили о испуњавању обавеза о испоруци руских противракетних система иранској војсци“, не наводећи појединости о којем је моделу реч (изворни S-300, S-300VM/Antey-2500 или неки други) .

Јачање партнерства са земљама бившег Совјетског Савеза из Организације уговора о колективној безбедности (ОДБК), са групом БРИКС, сарадња са земљама Шангајске организације за сарадњу (СЦО) с којима се Русија заједно супротставља терористичкој претњи на Кавказу и на својим јужним границама, сарадња са Латинском Америком, Ираном, Египтом и бројним другим земљама, потом модернизација и јачање борбене готовости према најсавременијим критеријумима унапређења ратне морнарице и свих осталих компоненти оружаних снага, као и спровођење у дело (не само теоретски) информатичке одбране; и на крају честе и масовне изненадне војне вежбе које укључују на стотине хиљада војника и сву расположиву ратну технику, бројни су показатељи промена у оружаним снагама Руске Федерације те нема сумње како је одабир Сергеја Шојгуа био пун погодак, јер се његовим именовањем прекинуло са дугогодишњом праксом која је руској војсци стварала низ потешкоћа.

Коначно, спровођење оперативног плана враћања полуострва Крим у састав Руске Федерације, такорећи „без испаљеног метка“, најбоља је потврда компетенције руског министра одбране, док су с друге стране корупција и непрофесионалност разорили многе војске настале распадом бившег Совјетског Савеза. Иста судбина је претила и руској војсци, али је помним одабиром наследника смењеног руског министра одбране Анатолија Сердјукова председник Владимир Путин успео да избегне најцрњи сценарио. Истина, још је рано прогнозирати хоће ли генерал Сергеј Шојгу остати упамћен као маршал Кутузов или генерал Жуков, иако било би добро да не дође до сличних околности по којима су остала упамћена ова двојица, али се мора признати да је до сада успешно извршио све постављене задатке.

Извор: altermainstreaminfo.com