Pročitaj mi članak
У Галерији Факултета ликовних уметности, у петак 03. априла, отвара се докторска изложба слика Мирјане Ђошић која ће трајати до 14.03.2015.
У свом уметничком докторском раду Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког истраживања, уметница Мирјана Ђошић уводи нас у свој свет огледала и кроз своја дела пушта нас да у тај свет завиримо. Полазећи од аутопортрета као почетне тачке у раду, долази до крупно кадрираних делова лица, представљених на неочекивани предимензионирани начин, поигравајући се притом материјом и материјалом. У Мирјаниним сликама можемо осетити фину разлику у структури мушког и женског лица, мушких усана оштих бркова или нежних женских усана које љубе.
Огледање у њеним сликама добија другу димензију и не појављује се нужно у виду аутопортрета, већ више у форми неке врсте огледала у којима налазимо и пејзаже градова као праве разгледнице.
Поред традиционалне сликарске технике уље на платну, Мирјана свој уметнички израз употпуњује увођењем колажа, као и оловке и пастела, а некада и намерно оставља делове слике недосликаним, користећи и то као још једну врсту свог оруђа. Обједињавањем свих ових ликовних елемената, који су уткани у ткиво платна великих формата, добијамо визуелно препознатљиву форму њене слике богатог и топлог колорита. У стрпљивом уметничком процесу, кроз поигравање људским лицем, служећи се рефлексијом ока, наочара или огледала, уметница представља свет који нас окружује онако како га она осећа и види.
Уметност је отворен процес стварања и никада се са сигурношћу не може предвидети његов даљи ток. Небројени су путеви који доводе до преклапања и варирања различитих техника које ће уметник употребити у свом даљем раду. Управо ова неизвесност у процесу стварања представља Мирјанин највећи изазов.
НОВАЦ УМЕТНОСТ НЕ МОЖЕ ДА КУПИ: Сликам ради слике и то ме радује
(Интервју објављен 22. септембар 2014)
Сликарка Мирјана Ђошић у светлу уметности и раљама кризе.
– Наши млади уметници и уметници уопште много боље пролазе било где у свету него овде. Мислим да ми много тога не знамо у вези Косова и Метохије или нам много тога не говоре и плашим се да су многе ствари одлучене и да ми као мали људи на то не можемо да утичемо, каже Ђошићева.
Талентована, веома образована и марљива сликарка, професорка сликарства Перо Арт Центра, Мирјана Ђошић, пример је како млад човек може да се снађе и да живи од свог рада, упркос малим могућностима за запошљавање, посебно уметника, код нас у Србији.
Један сасвим случајан сусрет искористили смо за кратак разговор о њеном стваралаштву, тешкоћама кризе, о томе како размишља о косовском проблему, амбицијама и плановима за будућност.
О СЛИКАРКИ
Мирјана Ђошић је завршила Факултет ликовних уметности 2005. године у Београду, одсек сликарство у класи професорке Анђелке Бојовић.
Код истог професора је 2009. Године уписала последипломске студије.
Добитница је Прве награде за истакнути допринос у савременом сликарству, поводом Ревијалне изложбе Србије одржане у Уметничком павиљону Цвијета Зузорић у Београду 2012. Године.
Излагала је самостално и на групним изложбама у Београду, Новом Саду, Нишу, Вршцу, Крагујевцу, Чачку, Инђији, Трстенику…
Као млад уметник, стваралац и професор постигли сте пуно. Сликате, излажете, предајете и налазите се на докторским студијама Факултета ликовних уметности у Београду. Шта Вас радује, а шта разочарава у сфери уметности и културном миљеу?
-Морам да кажем да ја у самом раду, односно у стварању слике, налазим задовољство, иако се сваки уметник нада да ће његова дела видети и други људи, сликам ради слике и то ме радује. Оно што ме увек разочарава јесте јако лош положај, пре свега, младих уметника за које заправо нема места у уметничком свету Србије. Наши млади уметници и уметници уопште много боље пролазе било где у свету него овде.
Колико је важно радити посао који се воли и колико та љубав може да компензира финансијске потешкоће са којима смо данас суочени?
-Мислим да је у сваком случају много лакше и лепше радити посао који волите и зато могу да кажем да имам пуно среће. Новац јесте веома битан јер нам омогућава егзистенцију, али ипак мислим да се не могу све ствари купити новцем.
Највише волим када дођем на час, када подучавам децу или одрасле људе, ђаци сликају, ја им помажем својим сугестијама или директно, али се смејемо и на том часу се фантастично проведем. Никад није досадно. Новац то не може да купи.
Да ли су ваша очекивања од професионалног бављења сликарством испуњена?
-Имала сам доста групних и самосталних изложби, више од многих, мање од неких, и све у Србији. Моја очекивања су само донекле испуњена и веома бих волела да излажем у иностранству, па могу рећи да је то мој следећи циљ на коме вредно радим.
Ваша омиљена техника је и декупаж, па нам реците нешто о томе и да ли је то данас неки тренд?
-Моја омиљена техника је колаж, односно колаж и комбиноане технике, тиме се сада доста бавим. Декупажом сам се бавила извесно време и сада умем да посаветујем пријатеље или да им помогнем у вези ове технике. Декупаж је декоративна техника, веома популарна и код нас. Користећи салвете, декупаж папир, лепак, акрилне боје и друго, старим предметима можете дати нови живот. Настала је у 19. Веку у Енглеској, али су је релативно скоро поново открили па се проширила Европом и стигла и до нас.
-Како као млад човек гледате на све оно што се дешава на Косову и Метохији, опстанак је тежак, а повратка скоро и да нема?
-Моје мишљење је да је све што се дешавало на Косову и Метохији, последица лоше политике која је вођена дуги низ година и да се све могло избећи паметним планирањем. Питам се колико тога сада заправо може да се учини.
Мислим да ми много тога не знамо у вези Косова и Метохије или нам много тога не говоре и плашим се да су многе ствари одлучене и да ми као мали људи на то не можемо да утичемо.
А како размишљају млади из Ваше генерације?
-Колико је мени познато став млађих људи сличан је мом.
Где налазите инспирацију за рад?
-Предмет мог истраживања су наочаре на хиљаду начина, као и делови лица, пре свега усне. Наочаре на лицу и одраз у њима. Наочаре саме, постављене у неки простор и опет одраз. Очи које наочаре скривају. Усне. Усне постављене у пољубац. Овај циклус слика бави се оком и наочарима које ставља у службу огледала. У њима се у исто време огледа призор који се посматра а некад и особа која све то фотографише. Ова тема одлично се уклапа у моја ранија истраживања и представља неку врсту његовог наставка.
Какве су вам амбиције и планови?
О плановима сам нешто рекла, тичу се излагања у иностранству, затим да докторирам у року. Оно на чему исто веома вредно радим јесте школа сликања у „Перо Арт Центру“ око које се трудим да буде још боља.
Извор: Србин.инфо, jedinstvo.rs – Славица Ђукић
Наслов: Србин.инфо
