Прочитај ми чланак

ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ: Србин Србину је…

0

nenad-ilic

У разговору са старијим сином, за ручком, непланирано смо се дотакли неких озбиљних тема. Зашто су партизани у Београду побили скоро све оне који су могли да воде државу? Зашто је Београд био град са највише пријава полицији у време немачке окупације? Како смо после рата и Јасеновца могли да правимо заједничку државу са Хрватима?

Ако се у праштању другима може уочити дубок хришћански корен са проблематичним прилагођењем суровој историји, како објаснити тако грозно и сурово понашање Срба једних према другима? Пробао сам да се снађем са старинском, нимало сентименталном „педагогијом камена за купус“. Стави му тег на главу – ако нешто вреди испашће одлично, ако не вреди – није боље ни заслужио. Али то није покривало све аспекте проблема. Онда сам се уозбиљио и позвао се на нашу тешки историју, историју угрожене заједнице. Последице су да постоји код сваког дубински страх да неће бити довољно за све ни хране, ни пара, ни среће, ни славе, ни лепоте, ни јунаштва. Ако други нешто мало више има, као да од мене узима. И зато га пријавим Немцима, партизанима, коме год стигнем, а ако нема никог – сам га саплетем кад год могу.

Е, то већ звучи близу истини, али крије страховит хришћански промашај – то сам већ наставио сам да размишљам. Промашај наше цркве која није успела да нас научи да су нам потребни различити дарови других као и другима наши, а да кад се уклопе ти дарови доносе бољитак свим припадницима заједнице.

Никад није касно за поправни. Можда још увек имамо шансе да то научимо, а да наша теологија буде коначно од користи. Црква да нас научи како да уклопимо различите дарове и уместо губитничке постанемо победничка заједница. Ако постанемо заједница различитих дарова и јарких индивидуалности по моделу праве црквене заједнице као Христовог тела, већ смо победили. Сами себе. А то је и највећа победа. Остало ће ићи лакше.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)