У арсеналу борбених дејстава САД-а против земаља које не желе да живе по њиховом диктату, појавила се једна новост: хибридни рат. Данас се он спроводи против Русије. О какваој „зверки“ је овде реч?

Ако пажљиво погледате, ту нема ничег новог. Једноставно, амерички стратези су скупили од раније познате методе за смену режима који не одговара Америци: економске, политичке, културне, информационе, виртуелне, војне… Амерички лидери не крију своје циљеве у односима са Русијом: потпуни колапс Русије, или смена Путиновог режима, тврди дописник Таблоида из Москве Виктор Хлистун.

Крива без кривице

Као и сваки рат, и хибридни не може да почне без неког узрока, без конкретног повода. Узроци, као и раније, били су и остали економски интереси. Шта су, на пример, САД оставиле на Блиском Истоку? Наравно, нафту! Јасно као дан. Како да је се домогну? Наравно, Садам Хусеин им је неће тек тако дати, неће понудити Американце да се послуже резервама „црног злата“. Шта радити? И то је јасно: убити Садама Хусеина. Ако је раније можда било једноставно организовати свргавање владара и убиство, данас је то мало теже: постоји светска јавност, а у њеним очима треба изгледати чист. Ту се убацује проверено пропагандно оружје – лаж. Од ње су, у суштини, почињали готово сви ратови.

У случају Ирака овај метод је дао стопостотне резутате. Уочи инвазије, званична позиција САД била је да Ирак нарушава спровођење резолуције Савета безбедности УН 1441, те да производи оружје за масовно уништење. Ирачка куповина алуминијумских цеви била је узета као доказ за то да развијају производњу обогаћивања уранијума, који се, као што је познато, користи за производњу нуклеарног оружја. Уз то, САД и њен сателит Велика Британија, изјавили су да Садам Хусеин има и хемијско оружје. Значи, неопходно је разоружати Ирак путем силе. САД и Велика Британија планирале су да спроведу у Савету безбедности гласање о резолуцији коју су припремили, али су одустасли од тога јер су Русија, Кина и Француска најавиле да ће ставити вето на изгласавање било какве резолуције која садржи ултиматум и дозвољава употребу силне против Ирака. И, без обзира на то што Савет безбедности УН није дао сагласност за бомбардовање, они су бомбардовали…

Нећу разматрати друге лажи и измишљотине америчких пропагандиста (другачије се и не могу назвати), који су водили ка крвопролићу. Срби знају са колико лажи су засипани пред бомбардовање. А Ирак, Србију и друге земље у којима су дејствовали „прљави Јенкији“ помињем само зато што данас, управо од глобалне лажи, почиње фронтални и напад без преседана на Русију. Специфичност хибридног рата против ње састоји се још и у томе што Американци желе да, фигуративно говорећи, искористе туђе напоре за своје циљеве, тојест да привуку што више земаља за сламање земље или смену лидера Русије. Американци желе да Русију начине кривом за све смртне грехе, чак и ако кривица не постоји.

Агресор број један

Ово нисам чуо од Руса већ, ако се добро сећам, од једног западног новинара. Он је рекао: ако некога од припадника америчке војске или политичара заболи желудац, он ће за то да окриви Русију и Путина лично. Било би смешно, да није тужно: директно окривљавање, а посебно ако је изречено одмах после неког догађаја, даје добре резултате. На крају крајева, људи који су неко време лишени објективних информација, примају лаж као истину и у њу верују. Просветљење наступа касније, а када оно наступи, појављује се и нова лаж, још богохулнија и арогантнија. И, томе нема краја. Набројаћу само најпознатије лажи изречене против Русије у последње време.

Иако још није откривено ко је оборио малезијски боинг 777 у коме је погинуло више од 300 путника, у главама грађана западних земаља, а посебно Американаца, поводом овог догађаја нема сумњи – авион је оборен руским ракетама које су лансирали побуњеници из непризнате Доњецке Републике. Какви су докази за то? Зашто доказивати, ако тако тврде медији и званичници преко океана?! А потребно је тако мало да би се открио прави кривац. Питати сведоке који су видели трагедију на небу, поразговарати са украјинским пилотом који је у то време био у ваздуху (њега су открили руски новинари) и диспечерима украјинских војно-ваздушних снага, на крају и објавити снимке са америчког сателита који се у тренутку пада авиона налазио у орбити на месту са кога је имао поглед на тај предео. Али, нико то не ради: САД су већ „нашле“ кривца.

Као што је познато, пре годину дана, мирни протести у Кијеву, на Мајдану независности, претворили су се у крваву борбу нациста са полицијом, захваљујући провокацији коју су припремили и спровели снајперисти. У критичном тренутку, они су почели да пуцају са кровова по грађанима који су протестовали и по полицији. Убијено је стотинак људи. Затим су радикални елементи упали у зграде владе, председнички дворац, председник је побегао, дошло је до државног удара. И! До данас није откривено ко су били ти невидљиви снајперисти, одакле су се створили?

Ево како је то приказао садашњи председник Украјине, Петар Порошенко. Он је изјавио, као да поуздано зна, да је групом снајпериста руководио саветник руског председника, Владислав Сурков. То је изјавио приликом сусрета са родбином људи који су погинули на Мајдану. Некако сам убеђен да Порошенко није сам смислио такву лаж, да су му амерички „луткари“, односно западни ментори наложили да тако каже. Имам само једно питање: зар ће нормалан човек поверовати у то да је Путинов саветник… чак ми је непријатно да о томе пишем, колико мирише на лаж та информација. Али, не каже се џабе: да би се у лаж поверовало, она мора да буде најневероватнија. Где ли су само сакрили чињенице из другог плана? На пример, снајперску пушку коју су нашли у пртљажнику аутомобила једног од организатора и вођа тзв. Евромајдана?!

А ево и једног реторичког питања: зашто је после немира на Мајдану неко марљиво исекао сво дрвеће које су погодили снајперски меци?! Да није због тога што би се по њима могло одредити одакле је пуцано, из каквог оружја, итд.

Још једна дезинформација: у Донбасу, на страни побуњеника, ратују регуларне руске војне снаге. Госпођа Викторија Нуланд, званични представник Стејт департмента САД (иста она дама која је делила колачиће и бомбоне протестантима на Мајдану) избројала је „хиљаде и хиљаде“ руских војника на истоку Украјине.

Командант копнених снага САД у Европи, генерал Бен Хоџес, био је још конкретнији. Сасвим озбиљно је изјавио да побуњенике у Донбасу помажу руски војни инструктори, техничари за систем наоружања и борбене јединице. По оценама америчких специјалаца, Русија је у Донбас послала 12.000 војника. Али, не постоји ниједна фотографија, ни Нуланд, ни Хоџес не наводе конкретно ниједну руску јединицу. Нешто размишљам: ако би 12.000 руских војника ратовало у Донбасу, већ одавно би ставили тачку на прљаву казнену операцију кијевских власти против непокорних житеља Новорусије. Узгред, представници украјинске војске не верују у то да ратују са руском армијом, иако се о томе на сав глас говори и пише и на Западу и у САД. Тако је начелник генералштаба Украјине Виктор Муженко изјавио да оружане снаге Украјине (ОСУ) не воде борбена дејства против руске војске.

Циљ лажне информације је очигледна: од Русије се прави АГРЕСОР. Да би убедили у то западне партнере и грађане европских земаља, генерал Бен Хоџес износи (јасно, да би их заплашио) још неколико бројки. Према његовим речима, зараћеним странама у Донбасу треба додати скоро 29000 војника стационираних на Криму и 50000 војника који се налазе на руској територији, у близини границе са Украјином.

Примера лажи је много, али јасно је да без реваншистичких тежњи лик агресора није потпун. И сада се САД и Запад срећу са следећим проблемом: како зауставити Русе ако они, освојивши цео југоисток Украјине, крену на Придњестровље, а затим окупирају Молдавију и покрену армију на Европу. Сасвим озбиљно разматрају ово питање.

Пролећно погоршање

Сви знају из историје да Русија никада сама није напала друге земље, а да се у Европи бранила од окупатора или је помагала братским земљама да заштите своју слободу. Чини ми се да би то требало да знају и у америчкој војсци. Не мислим на војнике, већ на официре. У сваком случају, амерички генерали би требало да разумеју шта су пропагандне претње, а где је претња стварна. Али, изгледа да сами произвођачи лажи верују у своје лажи. Друкчије не могу да се објасне позиви да се „убијају Руси“, како је на тв станици Фоx Неwс изјавио генерал-мајор Роберт Скејлс. Он је уверен да у Донбасу ратују руски војници и да их треба убијати како би се помогло Украјини. На тај начин „чак ни руски медији не би могли да сакрију чињеницу да се руски војници враћају у домовину у сандуцима“.

Наравно, напади генерала могли би да се подведу под пролећно погоршање стања неуравнотежених, психички не сасвим здравих људи, када не би било неколико околности. Прво, Роберт Скејлс је ратовао у Вјетнаму и добро познаје руске инструкторе. Од тада се није стишала његова мржња према Русији. (Подсетићу вас да је и ватрени мрзитељ Русије, сентатор Аризоне Џон Сидни Меккејн, такође ратовао у Вјетнаму и његов авион је оборио руски пилот.) Друго, генрал-мајор Скејлс спада у оне агитаторе који у медијима штите интересе Пентагона. Има их око 70. Односно, генрал-мајор није старац који је сишао с ума, већ специјалаац потпуно одговоран за своје речи. Мада, никад се не зна!

Да ли је могуће објаснити пролећним погоршањем стања изјаву главнокомандујућег војске САД у региону Тихог океана, генерала Винсента Брукса дату Ројтерсу поводом руских војних бомбардера који допуњуавају гориво у рејону вијетнамске луке Камран. Генрал то сматра „провокацијом“ јер се ти налети дешавају у близини острва Гуам где се налази велика америчка војна база. Американци су озбиљно уплашени, а службеник министарства спољних послова, истина анонимно, каже: „Позвали смо вијетнамске власти да гарантују да Русија убудуће не може да приђе ували у којој се налази лука Камран како би остварила активности које би могле да повећају напетост у региону.“

Ови Американци имају невероватну логику: амерички авиони не стварају никакву напетост у региону, а руски је као стварају. Мени ово личи на манифестацију тзв. вијетнамског синдрома, страха од Руса. Али, Американци ће морати да се помире са чињеницом да ће Русија и Вијетнам градити у Камрану заједничку војно-техничку базу. Тамо ће гориво допуњавати не само војни авиони, већ и руске подморнице.

Да ли вам на пролећно погоршање стања личи и хитно размештање тенкова у Летонији? У марту су у Ригу, на америчком броду који носи име „Слобода“, стигли тенкови Абрамс и оклопна возила. Велики број, прича се око 3000 комада. (Толика количина технике налази се и у Украјини.) Ево како за тв овај догађај коментарише генерал-мајор војске САД, Џон О’Конор, који прати искрцавање и размештање тенкова:

„Армија САД даће Летонији сву потребну подршку, са земље, из ваздуха или са мора, стварајући тако јединствени фронт против руске агресије.“

Ако погледате фотографије, лако ћете приметити да тенкови изгледају необично за литвански пејзаж: нису обојени маскирном зеленом бојом, већ бојом песка (жутом). Највероватније су ови тенкови пребачени са Блиског Истока или Африке и нису стигли да их префарбају. Питање се само намеће: чему таква журба? И уопште, зашто су одједном, у марту, САД интензивирале офанзиву (на свим фронтовима) против Русије? Није ваљда да је цео Стејт департмент, владу, председника итд. ухватило „пролећно помрачење“.

Од Минска до Кијева

Разлог изненадног повећања притиска на Русију је једноставан. Издвајам два главна момента.

Први: америчка политика притиска на Русију и Путина не даје опипљиве резултате. Све више европских лидера почиње да схвата да без Русије не може да се реши мноштво битних политичких и економских проблема. Многи посебно страхују од офанзиве радикалног и агресивног ислама на европски континент. Европски политичари почињу да схватају да САД траже агресора на погрешном месту, да Русија уопште није непријатељ и агресор. А то значи да изолација Русије, чему стреме Американци, нема никаквог смисла. Штавише, изолација Русије, на пример, путем економских санкција, наноси огромне губитке Европљанима.

Педантни аналитичари су избројали да је током пола године санкција према Русији, ЕУ изгубила између 25 и 30 милијарди долара. Губитак Украјине износи више од 40 милијарди долара. Руски губитак је и већи, али не толико да би се њена економија потпуно урушила, иако Обама због нечега сматра да је руска економија, због утицаја санкција, на самрти. На последњем заседању ЕУ, одједном се испоставило да седам земаља не жели да продужава санкције према Русији, како то тражи САД. Без консензуса неће бити ни санкција. Ето зашто Американци хитно пребацују тенкове и оклопне транспортере на границе са Русијом. Ето зашто Украјина добија, додуше иза кулиса, тешко наоружање из Авганистана, Пољске и других источноевропских земаља. Рат на истоку Украјине потребан је само САД, а никако није потребан ни Европи, ни Русији.

Друго: свима је јасно, уосталом чак и Барак Обама се није уздржао и признао је, да су Стејт департмент и ЦИА помогли Украјинцима да изврше „револуцију на Мајдану“, односно да изврше државни удар. САД није остала по страни ни у подстицању рата против Новорусије. Важно је приметити да је управо по саветима америчких стратега и уз помоћ америчких специјалних служби (цео спрат зграде Службе безбедности Украјине – СБУ – уступљен је службеницима ЦИА) почела тзв. антитерористичка операција (АТО). У суштини, АТО је рат против свих житеља источних области, Доњецке и Луганске. Управо против житеља, а не само против сепаратиста. Како друкчије објаснити да је од првог дана коришћено тешко наоружање (тенкови, авиони, хеликоптери, ракетни системи…). По мом мишљењу, против сепаратиста се не бори на такав начин. Али, није ствар у томе.

Грађански рат на истоку Украјине направио је огромне невоље за Русију. За америчке јастребове, то је мелем за душу. И одједном, Путин тражи да се у септембру у Минску прихвати његов план за мирно регулисање конфликта. Истина, тај план се није допао украјинској војсци и јединицама Националне (читај нацистичке) гарде Украјине, али како каже руска пословица, сваки почетак је тежак, после је све лакше. У фебруару је руски лидер успео да за решење проблема привуче руководство Немачке и Француске; Ангела Меркел и Франоса Оланд су чак долетели у Москву тим поводом. Закључак преговора „нормандијске четворке“ (Порошенка, Путина, Меркелове и Оланда) у Минску, који су трајали 16 сати, био је документ у коме је по тачкама назначено шта треба да се уради и када, како би се дошло до мира. И шта се десило?

Од 15. фебруара гранатирање градова Новорусије је умногоме смањено, тешко наоружање је повучено у дубину територије, мирни грађани су почели слободније да дишу. До мира је још далеко, ипак он је могућ, иако у далекој и магловитој будућности. За САД то је „нож под грлом“. Они су се толико трудили да распирују огањ рата, а оно… Наравно, амерички јастребови чупају себи косу. Отуда и позиви на убиства Руса, изоловање агресора итд.

Углађени људи

Овде би се могла ставити тачка, али ипак желим на крају да кажем неколико речи о Криму. Управо од приче о томе како се полуострво Крим вратило Русији, Таблоид је и почео серију текстова о украјинској кризи. Прошло је равно годину дана од тада. Отворено говорећи, догодило се нешто неочекивано: на телевизији је емитован документарни филм „Крим. Повратак кући“. Надам се да ће и гледаоци у Србији бити у прилици да га виде. Издвојићу овом приликом две-три епизоде које су ме и лично погодиле, иако је цео филм за мене био – откровење.

Филм је заснован на разговору са Владимиром Путином. Он тако изненађујуће отворено говори, и тако је храбар и уверен у исправност својих дела. Председник Русије одговара на најнепријатнија и најнезгоднија питања мог колеге, новинара Андреја Кондрашова. Између осталог, говори и о реакцији Запада и САД на враћање Крима, које они сматрају окупацијом, о санкцијама итд.

А ево и једне епизоде: на аеродром у Симферопољ, односно на писту, долази група грађана да не би дозволили слетање авионима из Кијева, са војницима, тачније са казненим одредима за растурање митинга против режима, односно хунте која је преузела власт. Људи су наоружани. Чиме? Нећете веровати: дршкама од лопата, штаповима за ходање. Часна реч. И пред ту „наоружану“ масу стају специјалци СБУ са аутоматима на готовс. Чује се репетирање, сваког тренутка ће почети паљба. И одједном, на писту, са укљученим фаровима, стижу три војна возила. Из њих излазе, у пуној опреми, припадници руске морнарице. Они ћутећи стају између протестаната и бораца СБУ. Специјалци СБУ се тихо удаљавају и јављају Кијеву да је аеродром блокиран, авиони се окрећу у ваздуху. Без иједног испаљеног метка. Већ следећег дана становници Крима руске војнике ће назвати најучтивијим људима у униформама. Касније, Запад и САД признају да такву операцију нису очекивали.

И још једна епизода. Када је на Криму почело разоружавање 22 хиљаде украјинских војника, ка обали је кренуо амерички разарач „Доналд Кук“ наоружан томахавк ракетама. И опет се на обали појављује, изненада и неочекивано, јединствени (у свету таквог још нема) ракетни систем „Бастион“. И, шта се дешава? Чим су Американци на својим локаторима уочили сигнал о томе да је „Бастион“ спреман за дејствовање по циљу, разарач се тако нагло окренуо, да су морнари попадали по палуби. Бродови, тачније војни брод, отпловио је ка Босфору. А изнад њега, у ниском лету, вероватно да би им пожелео срећан пут, пролетео је борбени авион СУ 24. После тога, нико на Западу и у САД није више сумњао у то да Русија никоме неће дозволити да је вређа.

(Виктор Хлистун / Таблоид)

Ознаке: Виктор Хлистун, геополитика, Русија, САД, Украјина, хладни рат