Начин на који грађани Немачке, Јапана, Уједињеног Краљевства, Сједињених Држава и Француске бирају своје народне посланике драматично се разликује од начина на који ми то радимо.

Народна скупштина Републике Србије је једнодомни парламент у коме седи 250 народних посланика, који се бирају на сваке четири године, осим ако не дође до превременог распуштања парламента.

Грађани не гласају за појединце, за “име и презиме”, већ гласају за изборне листе, а читава земља је једна изборна јединица. Број посланика који листа освоји на националном нивоу зависи од процента гласова на изборима.

Да ли је овај систем добар или лош, није на нама да кажемо. Међутим, можемо да укажемо да доводи до тога да грађани Србије не знају ко их заступа у парламенту, пошто их номинално заступају сви док их практично не заступа нико, пошто никога не могу да позову на одговорност због онога што је чинио или није чинио.

Једини избор који житељ наше републике има после четири године јесте да промени странку којој ће дати глас, што се не дешава често, а и када се деси представља сужавање броја опција.

Како своје представнике у парламенту бирају најуспешније земље на свету? Погледајмо.

НЕМАЧКА

Парламент је дводоман. Чланове Бундестага (доњег дома) бира директно народ, док чланове Бундесрата (горњег) бирају владе покрајина. Доњи дом је моћнији од горњег пошто им треба дозвола само за законе који се баве приходима које деле савезна и покрајинске владе. У случају спора, одбор за помирење покушава да нађе компромис.

Како се бирају чланови Бундестага? Немци свој систем називају мешаном пропорционалном репрезентацијом. Постоји 598 посланика; од тога, 299 се бирају на нивоу изборних дистриката од којих сваки даје по једног члана парламента, а побеђује онај кандидат који у првом кругу има највише гласова, без обзира да ли има више од 50 одсто.

Немачки народ дакле гласа за човека, за име и презиме, и тачно зна ко га представља у законодавном телу и кога за четири године може да награди или казни за рад или нерад.

Остатак посланика се бира на исти начин на који се то ради и код нас. Према томе, грађани Савезне Републике Немачке када излазе на изборе гласају и за појединачног кандидата у свом изборном дистрикту, као и за партијску листу.

Партија мора да пређе цензус од пет одсто као изборна листа, или да освоји барем три директна места у скупштини да би као изборна листа добила свој део посланика.

У случају да нека партија има више гласова као листа него што су њени кандидати узели директних места, онда им се то надокнађује. Ако партија узме више директних места него као изборна листа, имају праву да задрже та места. Зато је рецимо сазив Бундестага изабран 2009. године имао 622 посланика.

ФРАНЦУСКА

Парламент је дводоман. Горњи дом је Сенат, док је доњи дом Народна скупштина. Заседају у различитим здањима, али када се повремено скупе у Версају ради ревидирања и амендирања устава, таква седница се назива Конгрес француског Парламента.

Сенатори се бирају индиректно од стране изабраних чиновника и представљају, као и у већини земаља, територијалне јединице републике и грађана који живе ван матице. До 2004. године горњи дом је имао 321 члана који су се бирали на деветогодишње мандате, али је тада мандат скраћен на шест година док се број сенатора повећао на 348, у складу са растом броја становника.

Трећина сенатора се бирала на сваке три године, слично као и у Америци (о чему ћемо касније), али је 2004. године извршена и ту промена, тако да се сада половина бира на сваке три године.

Сенаторе бира око 150.000 чиновника (“великих електора”), међу којима су регионални и департмански већници, градоначелници, градски већници великих градова и чланови Народне скупштине. Због специфичног начина избора електора, Сенат се сматра уточиштем политичких конзервативаца.

Народна скупштина је моћнији дом парламента. Има 577 посланика (дéпутéс, у буквалном преводу: посланици, као и код нас) које бира народ директно и чији мандати трају пет година (иако председник може да распусти парламент на сваких годину дана).

Читава земља је подељена на изборне дистрикте који отприлике имају по 100.000 становника, тако да грађани гласају за име и презиме, човека који их представља у законодавном телу и кога могу да позову на одговорност када за то дође време.

За разлику од Немачке, где онај ко једноставно освоји највише гласова иде у посланичке клупе, у Француској постоји други круг за случај да ниједан кандидат није освојио просту већину (50 одсто плус један глас уз одзив од барем 25 одсто).

Занимљиво у вези са Француском је што су на једним изборима средином осамдесетих година покушали са изборним системом који ми имамо, али га је сазив Народне скупштине изабран на тај начин одмах и моментално вратио на стари, односно овај који и сада користе: од нашег модела су побегли као ђаво од крста.

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

Парламент Уједињеног Краљевства Велике Британија и Северне Ирске је дводоман: Дом лордова је горњи, док је Дом комуна доњи (погрешно се мисли да енглески назив “Хоусе оф Цоммонс” значи Дом обичних људи, односно да представља трећи сталеж). Челник парламента је монарх, у овом тренутку краљица Елизабета ИИ. Оба дома заседају у Вестминстерској палати.

Пођимо од Дома лордова, који има 792 места. Ово није демократски изабран дом, и заправо је једини овог типа којим ћемо се данас бавити, пошто у њему седе људи именовани од стране монарха. Постоје две класе, Духовни лордови и Темпорални лордови. Ових првих има 26 и своје позиције држе у врлини функције коју обављају у Енглеској цркви.

Остатак чине ови потоњи. Већина тих Темпоралних лордова су именовани од стране монарха по савету премијера или на предлог Одбора за именовање Дома лордова. Остатак су наследне позиције намењене аристократији; првобитно су сви имали наследна места, али је временом тај број смањиван, па их сада има само 92.

Дом лордова, премда редовно проверава и исправља све законе које је донео Дом комуна, не може да спречи да нешто постане законски акт, осим у врло малом броју случајева када може да одложи његово активирање и да натера доњи дом да још једном размисли.

На тај начин они прате рад изабраних парламентараца, као независно тело, старајући се да се одржи политичка стабилност и да не прође ништа што би ту стабилност и систем могли да уруше. Све до 2009. године Дом лордова је такође био и врховно судско тело британског система, када је успостављен посебни Врховни суд. Чланови Дома лордова такође могу служити и као министри без губитка позиције у парламенту.

Дом комуна је од народа изабрани део парламента који има 650 чланова, који се називају и званично чланови парламента (Мемберс оф парлиамент, МП). Представљају као и у свим нормалним демократским системима изборни дистрикт у коме су се кандидовали, дистрикт у коме грађани гласају за име и презиме, човека кога могу да позову на одговорност због онога што је радио или није радио.

Победник на изборима у свакој изборних јединици је онај који освоји највише гласова, без обзира да ли има 50 одсто плус један глас; другим речима, исто као и у Немачкој. Мандати им трају пет година, или док парламент не буде распуштен.

Као што смо рекли, чланова парламента има 650, што значи да толико има и изборних дистриката. Од тога, 533 је у Енглеској, 59 у Шкотској, 40 у Велсу и 18 у Северној Ирској. Да не буде забуне, то колико ће изборних јединица бити из сваког појединачног дела УК зависи искључиво од броја становника. Да Шкотска има највише житеља, имала би највише посланика, с обзиром да сваки представља отприлике по око 70.000 грађана.

Човек који жели да се кандидује за члана парламента у некој конкретној изборној јединице не мора на њој и да живи; довољно је да скупи потписе 10 гласача из те изборне јединице и да плати 500 фунти депозита, који му се врате ако освоји барем пет одсто подршке на гласању. Такође, кандидат не сме да буде малолетан, не сме да буде члан Дома лордова, затвореник и умно поремећена особа.

По конвенцији, избори се увек одржавају четвртком; верује се да је то установљено јер је то пијачни дан, па је некада већина људи била у градовима где се гласало. Британци данас оштро бране ову традицију коју би Европска унија да промени у корист недеље.

По конвенцији, премијер и министри у Влади морају бити уједно и чланови парламента, и остају то све време трајања свог мандата. Кажемо да је тако по конвенцији; не постоји закон који тако нешто налаже, али се подразумева. Чак и када у владу уђе неко ко није у парламенту, на крају у њему заврши.

Занимљиво, и институција шефа Даунинг стрита је чиста конвенција: не постоји никакав закон којим је успостављен. Тако монарх именује премијера, али се подразумева да је то особа која има подршку у парламенту, односно да долази из странке која има већину у Дому комуна.

ЈАПАН

Национална скупштина Јапана је дводомни парламент који се састоји од горњег Саветничног дома и доњег Представничког. Чланови оба дома се бирају паралелно од стране грађанства.

Саветнички дом чине 242 посланика који се бирају од стране грађана и којима мандат траје шест година. На сваке три године бира их се половина; од тог 121 члана који се бира, 73 су изабрани од стране становника 47 префектуралних изборних јединица, док су 48 изабрани пропорционалним путем са целом земљом као изборном јединицом.

Представнички дом има 480 чланова којима мандат траје четири године. Њих 300 се бирају као заступници својих изборних дистриката, дакле, грађани гласају за име и презиме, док се 180 бира путем партијских или коалиционих листа; према томе, људи када изађу на изборе дају глас заокруживањем и појединца који ће их представљати и партијске листе чију политику подржавају; не морамо да напомињемо да много људи гласа за појединца из једне странке и листу неке друге.

Ово је готово идентично као и у Немачкој; једина разлика је у томе што исход избора по дистриктима није увезан са листама, па нема надокнађивања посланичких места као у Бундестагу.

СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ

Конгрес Сједињених Држава је дводоман. Сенат је горњи дом, док је Представнички дом доњи. Сенат има 100 чланова којима мандат траје шест година, а свака држава бира по два сенатора који заступају интересе те појединачне савезне државе. Избори за горњи дом се одржавају на сваке три године, када се једна трећина сенатора мења, у складу са истеком њиховог мандата.

Представнички дом има по закону тачно 435 чланова (конгресмена) који се бирају на сваке две године од стране грађана изборних дистриката на које је читава земља подељена; идеално, на почетку је замишљено да заступају интересе 30.000 људи, и како је број становника растао растао је и број конгресмена, све док 1911. године није постао закуцан законом на садашњи број.

Калифорнија даје 53 конгресмена, јер је најмногољуднија држава у Америци, док постоји седам држава које дају само једног, попут Аљаске и Монтане. Савезне државе које дају више од једног конгресмена су задужене да нацртају границе изборних дистриката.

Победник на изборима је онај који на територији свог дистрикта има највише гласова, не нужно 50 одсто плус један.

ЗАКЉУЧАК

Готово све најразвијеније и условно речено најбоље земље на свету за живот имају идентичан или сличан начин избора парламентарних заступника као земље које смо у овом тексту описали. Истина је да све земље које смо горе описали имају дводомне парламенте, али наш фокус је све време био на начину избора доњих домова, који одговарају нашој Народној скупштини.

Симптоматично је што у Републици Србији нико не позива на реформу нашег модела, који се нигде није показао као практичан и успешан, како код нас, тако ни у свету.

Свим највећим партијама тренутни изборни систем свакако одговара, пошто не морају да се брину о томе да у сваком потенцијалном изборном дистрикту имају најбољег могућег кандидата, већ једноставно поднесу листу кандидата која касније може да се мења по нахођењу, и све снаге у кампањи могу да концентришу на лидера који је често и кандидат за председника владе.

Грађанима би вероватно више одговарао систем у коме знају кога да позову на одговорност; систем у коме би се народни посланици одговорније понашали према својим гласачима и боље заступали њихове интересе, јер би морали да мисле и о свом реизбору. У питању је систем у којем би представници народа били принуђени да се свим силама боре за добробит људи које представљају, посебно ако долазе из неразвијених средина.

(telegraf.rs – В. В.)