У Србији се у просеку годишње превремено роди више од 4.000 беба. Малишани који су прерано стигли на овај свет сваког минута се боре да победе смрт. Сваки њихов уздах је драгоцен, а сваки грам који добију је благослов, кажу нам родитељи, који су заједно са својим бебама водили битку за живот.

Маријани је у 26. недељи трудноће највећа преокупација била како ће се беба звати. Кобног новембра 2011. ни слутила није да судбина може сурово да се поигра и да ће због јаких болова завршити у болници.

– Одмах су ме сместили у салу за порођај. Не могу да вам опишем ту панику. До тог тренутка је све било у реду, а онда се све преокренуло. Само сам желела да беба буде добро – почиње своју потресну исповест за „Ало!“ мама Маријана, која се породила 14 недеља пре термина.

Беба, нажалост, није била добро. Дечак је рођен са 1.070 грама и хитно је санитетом пребачен у Институт за неонатологију. Маријани лекари нису дали ни да види свог сина, само су га однели са реченицом: „Жив је“.

Маријана је морала да остане у породилишту. Бабице су доносиле здраве бебе мајкама на подој, а њена беба се на другом крају града борила за живот. Први одлазак у Институт, каже, никада неће заборавити.

– Супруг и ја смо ушли у замрачену просторију, где су светлели само инкубатори. Пиште машине, свуда су цевчице, игле и бебе, мале као жабице које се боре за живот – описује Маријана.

Тада је први пут угледала свог сина. За три дана изгубио је скоро 300 грама и био је врло лоше. Уместо њега, дисали су апарати. Сав модар од иглица кроз које су му давали лекове, склопљених очица, дугачак једва 30 центиметара, мали херој се борио да преживи.

– Мислила сам да ћу се срушити. Био је толико мали и беспомоћан. Плакала сам, бесна што га боду, што је на апаратима. Доктори су објашњавали да су му неразвијена плућа, да је стање критично… Хтела сам да дрекнем да умукну, да отворим онај инкубатор и одведем свог сина кући – објашњава наша саговорница.

Срећом, разум је превладао. Беба је добила име Виктор. Уследили су месеци борбе. Енергију која им је била потребна да издрже све што им је живот наметнуо она и супруг прикупљали су и од других родитеља.

– Упознали смо родитеље малог Стефана, који је стигао на институт недуго након Виктора. Имао је 1.400 грама и у односу на Викија деловао је велики, али је био исто тако беспомоћан – каже Маријана.

Није прошао дан да две мајке једна другу нису храбриле и брисале сузе.

– Немаш куд, можеш само да се надаш најбољем. Молиш се за своје дете, али и за све бебе које су ту. Било је беба које су биле много горе и од Стефана и од Виктора, па су се брзо опорављале и одлазиле кући, а нас две смо чекале чудо – каже нам Стефанова мама Марија.

Чуда су се, кажу наше саговорнице, догађала свакодневно. Сваки грам које су Стефан и Виктор „нагурали“ су славили. Најмања назнака опоравка доносила је бескрајну радост, а свака криза нову трауму. Прелазак на полуинтензивну негу након четири дуга месеца за обе је био празник. Тада су своје бебе могле да држе у рукама, да их пољубе, нахране и помазе. Виктор је недуго потом отпуштен на кућно лечење, док је Стефан наставио да се бори са бројним компликацијама због превременог рођења.

– Викторов опоравак нам је давао снагу. Мислили смо да је питање дана када ће два другара из инкубатора заједно да се возе у колицима у парку. Борба је била непрестана, као и компликације. Неколико пута су ми лекари отворено рекли да моје дете неће преживети ноћ, а онда би ме Стефан ујутру дочекао насмејан – каже Марија.

Ипак, живот зна да буде суров. Након дуге борбе од 17 месеци, Стефан је изгубио битку за живот.

– Битка је била сурова и наш бебан се уморио. Тихо нас је напустио, срце му је стало у сну… До последњег тренутка је био храбриша и наш понос. Сваки минут који је провео са нама и сваки осмех који нам је подарио је благослов – наводи породица малог Стефана, која ће заувек морати да се бори са овим трагичним губитком.

Трогодишњи Виктор га није заборавио. Сваки пут када обиђе Стефанове родитеље, ручицом упери у фотографију на зиду и шапне: „Мој друг Стефан“.

Рађају се бебе од свега 500 грама

Најнезрелија беба која је дошла у Институт за неонатологију у Београду имала је 23 гестационе недеље.

– Њено лечење је било веома изазовно, али успешно. То је данас дечак предшколског узраста, који је у међувремену добио и сестру – рекли су нам у Институту.

Кажу да није реткост да приме и бебу тешку свега 500 грама и да је успешно излече.

– Са поносом можемо да истакнемо да је постигнут значајан успех у овом домену. Преживљавање беба са тежином на рођењу испод 1.000 грама је од 2010. године до сада порасло са 20 одсто на више од 60 одсто – кажу у Институту.

Родитељи донатори

Највећу радост и сатисфакцију запослени у Институту доживе када их посете родитељи и малишани који су ту лечени.

– То су за нас најлепши тренуци који потврђују вредност и смисао ове веома захтевне професије. Често нам шаљу писма и слике које ми чувамо, а многе од њих су истакнуте на видним местима у Институту. Није реткост да управо родитељи лечених беба буду и донатори или организатори одређених акција – рекла нам је др Катарина Лазић.

(Ало.рс)

Ознаке: Institut za neonatologiju, ljudske priče, natalitet, porodica, prevremeno rođene bebe, srpska deca