Тог хладног јесењег дана, Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и пружање правне помоћи тражиоцима азила, добио је позив из Института са поруком да је стигла тек рођена беба „имигрант“

Породица Недељковић из Обреновца предала је бебу коју је чувала годину и по дана, а његов отац Фират повео га је са собом у Западну Европу.

„Ево ти дете. Чувај га, као што смо га ми чували. И јави се“, дрхтао је глас Радошу Ђуровићу док је младом Ирачанину Фирату пружао на београдском аеродрому шеснаестомесечног дечака.

Узео је, нежно, малог Ајмена из наручја уплаканих Александра и Сузане Недељковић и дао га оцу. Испунио је оно што је Фирату, избеглици из Ирака, имигранту на путу ка Европи са трудном супругом, обећао када су се први пут срели у новембру 2013. године, на Институту за неонатологију у Београду.

Тог хладног јесењег дана, Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и пружање правне помоћи тражиоцима азила, добио је позив из Института са поруком да је стигла тек рођена беба „имигрант“. Дошла је на свет у седмом месецу са малим шансама да преживи. Мајка је већ била изгубила две бебе. Исцрпљена од пешачења стазама, које познају само кријумчари људима, почела је да се порађа у Бугарској. Девет сати носио је муж на леђима до Србије. Породила се, али…

Причао је Радошу испрекиданим речима своју животну драму избезумљени млади човек кога је срео на Институту и преко преводиоца заклињао: „Остављам ти дете. Ако преживи чувај ми га, ако умре сахрани га. Ја морам даље“. Гледао је у шоку Радош човека који је већ трчао према таксију за илегани прелазак преко границе, освртавши се и понављајући: „Чувај ми га, јавићу ти се!“ И мислио шта ће даље.

Али, срећа се осмехнула малом Ајмену. Лекари су га спасли. Остало је било на Радошу. Успео је да уз компликовану правну процедуру и помоћ Центра за социјални рад Савски венац црномањастог малишана смести код хранитеља. Сузана и Александар Недељковић су му пружили дом и бринули се о малишану… Нежног дечака коме ни плућа нису била развијена враћали су у живот сопственим дахом, хранили љубављу, поделили родитељско крило у коме је до тада седела само њихова ћерка. Знали су Недељковићи да ће се можда једнога дана по Ајмена вратити његови родитељи, али су стрепели од растанка. И нису веровали да ће толико болети.

Фират, Ајменов отац, дошао је у Београд пре седам дана. Добио је азилни статус и визу за Србију. Још пре пола године чим је био у прилици јавио се Радошу из једне западноевропске земље у којој је тражио азил. Када су чули да им је син жив, за Фирата и његову супругу Сену живот је постао чекање. Родитеље имигранте из Ирака и дете рођено у Србији, није било лако спојити. Радош Ђуровић је у тај циљ уложио све своје знање, енергију, а највише вољу. Службе за социјални рад двеју држава, министраства спољних послова, граничне полиције – сви помало су учинили понеки правни уступак да би Ајмен био враћен биолошким родитељима.

Фират, који је провео у Београду пет дана, никада неће сазнати какве је све препреке прескакао његов пријатељ из Србије да би у петак ујутру из једног стана у западној Европи стигла вест:

„Све је у реду, брате. Ајмен не плаче. Мајка га држи.“

Са хранитељима Сузаном и Александром Фират се сусрео у Центру за социјални рад, како процедура налаже. Психолог Даворка Филиповић, која је водила случај ирачког дечака, знала је да мора развити поверење између Фирата и Недељковића. Постављало се међусобно милион питања и давано је милион објашњења – Сузана и Александар говорили су Фирату о томе да је Ајмен најбољи дечак на свету, умиљато јагње, да воли музику, да игра, да никада не плаче,… Фират Недељковићима како он и није желео да остави дете, али да је то било једино решење и једини спас, да се он не плаши да ће дете патити, јер мора осетити њихову љубав, да ће спавати на његовим и мајчиним грудима…

Рекао је Фират да је дужник Недељковићима, да ће доводити Ајмена у Србију, да дете сада има две породице…

„А онда смо отишли у Обреновац. Отворили смо врата стана и млади Ирачанин је први пут угледао свог сина. Узео га је у наручје и нежно привио на груди“, прича Радош.

„На српском му је кроз сузе шапутао: „Сине мој“. Научио је. Желео је тако да се на језику људи које је прве назвао мамом и татом обрати свом детету. Да га он разуме, осети.“

До четвртка је Фират живео са Недељковићима. Кували су заједно, јели, ишли у играоницу…. Социјални радници нису желели да предају дете, док се макар мало не навикне на оца.

„Тешко је било Недељковићима. Трудили су се јако. Да Ајмена што више зближе са Фиратом“, – наставља Радош. – Показивали су да су међусобно пријатељи, покушавали да га успавају у његовом наручју, препричавали скоро сваки дан проведен са њим, али су одлазак веома тешко поднели. Нарочито њихова мала ћерка. Никакве играчке и сукњице које је куповао Фират нису успеле да утеше њено мало сестринско срце. У среду увече добила је високу температуру и херпес. Од стреса. Остала је у кревету, није испратила брата до авиона. А на аеродрому сузе, стрепња, нежност, нада… и прећутано: „Не заборави нас, Ајмене.“

После компликоване процедуре око збрињавања малишана, Ајменов одлазак до самог краја био је под знаком питања. Полицајци на аеродрому до сада се никада нису сусрели са сличном ситуацијом. Сат и по трајала је провера и Радошево изношење аргумената. Али, гранична полиција на београдском аеродрому је на крају показала велико разумевање за овај случај. Када су правне недоумице коначно решене и син се сместио у авион, врата на летелици нису могла да се затворе и лет је отказан за сутрадан.

„Ајменов отац није могао да изађе из транзита, имао је само један улаз у Србију да преузме дете, а за град у коме живи остао је још само један лет – препичава нам Радош драму са аеродрома.

„Времена је било мало, а полиција ме је позвала и питала да ли могу да сакупим новац, јер Фират није имао за нову карту. Успео сам брзо да сакупим паре.“

(Вечерње новости)

Ознаке: имигранти, Ирачанин, Србија