Прочитај ми чланак
Шеснаест година прошло је. Једно дете је порасло, уписало гимназију или средњу школу. Брзо је прошло тих шеснаест година, рекло би се. Кажу да време лети као стрела, да вам сваки дан брже пролази што сте старији.
У овом случају није тако. Када год се сетимо тих ноћи желимо да их заборавимо, да што више времена прође што брже, да слике пакла ишчезну. Тих 78 дана који су се вукли, а једва смо чекали да се заврше. Некима још звук сирене која се чула тог дана одјекује у ушима, онима коју су изгубили ћерку, сина, оца, брата, сестру, мајку, мужа, жену… Такви никада неће заборавити 24. март 1999. године, дан када је почела операција „(не)Милосрдни анђео“.
Скоро је иронично да једна таква злочиначка операција у свом имену има придев „милосрдни“. Тај анђео који је надлетао СР Југославију тих 78 дана није био анђео који служи у војсци Св. Архангела Михаила. То зло које је разарало нашу земљу крвнички, трујући нас осиромашеним уранијумом и касапећи нас касетним бомбама никако није било милосрдно, јер милосрђе је обично повезано са спасењем.
24. марта 1999. године, генерални секретар НАТО пакта, Хавијер Солана, десетак минута по полетању већег броја НАТО авиона из базе у Авиану , објавио је да су почели ваздушни напади против војних циљева у СРЈ. Прве вечери су већином гађани војни циљеви, махом крстарећим ракетама „Томахавк“. Другог дана су, према појединим медијима, први пут употребљени „невидљиви“ бомбардери F-117А и B-2.
Дана 27. марта у 20.42 дошло је до сензационалног обарања једног авиона типа F-117А, који је пао у атару села Буђановци. Српски радарски положаји су често мењали своје положаје, врло често правили лажне циљеве. У условима потпуне ваздушне надмоћности НАТО-а Војска Југославије је покушавала да се одбрани уз потенцијал на заштити људства и борбене технике. У априлским данима, погођено је и уништено доста значајних цивилних циљева: сва три моста, рафинерија нафте и зграда телевизије у Новом Саду, топлана на Новом Београду, рафинерија нафте у Панчеву…
Скоро цео западни свет ликовао је над овим злочином оправдавајући га некаквом демократијом. НАТО пакт започео је бомбардовање без одобрења Савета безбедности УН и тиме прекршио међународне законе а уз то и починио ратне злочине.
На нашу земљу бачено је преко 23.000 тона бомби и 30.000 килограма осиромашеног уранијума. Операција „(не)Милосрдни анђео“ однела је преко 3000 живота, али тај анђео и даље носи душе са собом. У Србији се до 1999. регистровало између 15.000 и 20.000 нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30.000 нових болесника. Тај број још расте.
Људи који су одговорни за све ово су још на слободи, један од њих тренутно ради у нашој влади. Тони Блер, човек који је највише агитовао за бомбардовање СРЈ. Њему је у нашој држави суђено му је у одсуству и одређена му је казна од 20 година затвора која је из непознатог разлога укинута од када он ради за владу Србије.
