Прочитај ми чланак
Пружајући 24. марту место које треба да има, одбранићемо историјско и морално право на место које нам припада у истински слободној Европи
Синоћ сам у емисији Тешка реч на Пинку гледао Вука Драшковића. Вече пред 16-годишњицу агресије НАТО на Србију, овај прекаљени политичар је поновио и донекле презачинио своју стандардну причу о томе како смо сами криви за оно што нам се десило. Говорио је о томе да цивилизоване западне земље нама никада изворно нису биле непријатељи, него је „Милошевићева злочиначка политика“ допринела томе да у једном тренутку „цео свет буде против нас“. Рекао је да је не само Милошевић већ и Србија у целини заправо и желела да је НАТО бомбардује како би од тог бомбардовања извукла извесну морбидну корист, јер је, захваљујући њему, могла да „представи себе свету као жртву агресије“ и тако поништи репутацију „агресора“ коју је стекла у ратовима у Хрватској и Босни.
Не спорећи, додуше, да је НАТО бомбардовање било злочин и да су и неки други народи на овим просторима чинили злочине, Вук је тврдио да то није оправдање за наше злочине – што смо већ милион пута чули, али је отишао и корак даље. Узалуд је водитељ наводио примере хрватског слављења Олује, одавања поште усташама од стране неких тамошњих угледних личности, понашања косовских Албанаца према Србима, трговине органима и осталог – Драшковић је олако прелазио преко свега тога и тврдио како је Србија та која у региону предњачи у слављењу злочина и испољавању мржње према другима, те како наше друштво мора да се суочи са својом ружном прошлошћу и у потпуности одбаци злочиначку политику коју је наша земља некада наводно водила. Онако како је – и понајвише због тог поређења се данас у појединим медијима критички говори о синоћњем Вуковом ТВ наступу – то учинила нацистичка Немачка после Другог светског рата. Поређење Србије са нацистичком Немачком и мени је пружило повод да реагујем, али на мало инвентивнији начин – тако што ћу извести један мисаони експеримент.
ДА СУ 1945. ПОБЕДИЛИ НАЦИСТИ…
Замислимо за тренутак да се налазимо у години 1957, али у мало измењеним историјским околностима. У њима је Хитлерова Немачка добила Други светски рат и успоставила нови европски (делом и светски) поредак према својој замисли. У том поретку налази се и Србија, отприлике у границама оне Недићеве из времена окупације. Након неких деценију и по владавине Недића и његових идејних следбеника, њоме сада владају бивши партизани и четници – који су у међувремену променили политику, јер су схватили да са старим идејама не би могли да дођу на власт у нацистичком међународном окружењу. Они са пуном преданошћу настављају да раде на циљу својих претходника – пуноправном укључењу Србије у нацистичку уједињену Европу, настојећи да испуне све услове које Берлин и Рим пред њих поставе. То, међутим, не иде лако, јер су услови веома тешки – нацисти не заборављају 27. март и касније устанке у току рата, те захтевају потпуну „промену свести“ српског народа. Тим пре што је већина Срба и даље опредељена против нацизма, слави партизанску и четничку борбу, Немце и Италијане сматра агресорима и злочинцима, а симпатије гаји према Русији, која се опоравља од пораза у рату у коме је изгубила велике делове територије и суочила се са променом режима, али опстала као независна држава; донекле и Сједињеним Државама, које се нацисти нису усудили да нападну, али им је улога – и поред високог економског раста – релативно скрајнута у светској, а поготово европској политици.
Ако смо све ово замислили, онда без већих проблема можемо да замислимо и неког Вука Драшковића како у некој емисији 5. априла 1957. на тек основаној телевизији говори следеће ствари: да је злочиначка политика Краљевине Југославије крива за бомбардовање 6. априла 1941. и каснију нацистичку агресију; да Немци и други цивилизовани народи нацистичке Европе никада нису били српски непријатељи, већ је Србија сама призвала њихову агресију да би поништила репутацију терористичке државе која је Сарајевским атентатом изазвала Први светски рат, а потом угњетавала Хрвате, муслимане, Албанце… у „версајској“ творевини Југославији, те уместо тога приказала себе као жртву; да српски народ још увек предњачи на Балкану у мржњи и величању злочина које је починио против суседних народа, те да треба да престане да се поштапа Јасновцем, јамама, Ханџар дивизијом, новосадском рацијом, балистичким злочинима…; да је суочавање са сопственом злочиначком политиком из прошлости и одбацивање исте императив за Србију, која треба да се окрене будућности и заузме место које јој припада међу напредним и цивилизованим народима нацистичке уједињене Европе.
Читаоци вероватно већ наслућују шта желим да кажем овим експериментом. Циљ ми је био да демаскирам стваран мотив Драшковића и њему сличних да већ пуних шеснаест година понављају српском народу како је његова цивилизацијска обавеза да се извини Ђури што га је овај тукао. Свако ко успе да иоле реалистично замисли слику 1957. године коју сам овде описао, доћи ће до истог закључка – да је свака прича о „цивилизацији“ и некаквим „европским вредностима“ за којима Србија наводно заостаје, па мора себе да понижава признавањем и стварне и измишљене ружне прошлости како би се уклопила у „уједињену Европу“, релативна.
ВУК „ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ“ НА СТРАНИ ЈАЧЕГ
Шта су заправо „цивилизација“ и „европске вредности“, за људе попут Вука зависи од тога која светска сила је у датом тренутку најјача и најутицајнија у Европи и на овим нашим просторима. Не спорим, а вероватно ни већина Срба са мном, да смо и ми у прошлости чинили некакве злочине, као и да су наши владаоци каткад правили политичке грешке које су нас, између осталог, коштале и НАТО бомбардовања. Но оно што спорим је да је Драшковићу и њему сличнима заиста стало до некакве моралне катарзе српског народа и квалитетније политике државе Србије. Уместо тога, ради се о простом додворавању ономе ко је тренутно најјачи. Одговорно тврдим да би, да су којим случајем живели и политички деловали у време Другог светског рата, а поготово после њега у хипотетичком случају Хитлерове победе, Вук и сви остали који нас уочи годишњице НАТО агресије убеђују како смо ми највећи грешници, а не они који су нас бомбардовали – листом били одани хитлеровци и нацисти. Једнако као што нас данас позивају да доказујемо приврженост актуелним „европским вредностима“ и безалтернативном путу у Европску унију, у оно време би величали неке друге, али такође „европске“ вредности, као и Хитлерову европску унију која нема алтернативу.
Јер таква им је структура личности. Не каже џабе наш народ да је „потурица гори од Турчина“. Зато немојте да неког изненади што од представника прозападне Друге Србије често може да чује гнусније лажи, као и гласније и теже оптужбе на рачун сопственог народа, од оних које долазе од њихових западних ментора, па чак и од оних које пласирају представници суседних народа с којима смо били у ратовима деведесетих. Када их чујете, одмах се сетите пређашњег мисаоног експеримента и закључка којој би идеологији они припадали и коме би служили да су живели у оно време, па ће вам бити лако да преко њихових прича пређете са достојанственим презиром, уместо да им придајете било какав значај. Њихово представљање 24. марта као датума кога треба да се стидимо ми, а не они који су извршили агресију на нас, отићи ће низ ветар.
Зато сам и осетио потребу да напишем овај текст и представим 24. март онаквим какав он треба да буде представљен у нашој политичкој традицији и сећању – као датум када је једна мала европска и балканска земља, једина у то време, пружила јуначки отпор неупоредиво надмоћнијем противнику да би одбранила своју слободу. Да би сачувала своју независност и достојанство од оних који су решили да силом пониште све цивилизацијске тековине човечанства, а који лажно представљају себе као цивилизацијски напредне у односу на остале.
Тај задатак се сходно односу снага показао веома тешким. Србија је данас мала, осакаћена, окупирана. Али, Србија и српски народ памте. И то је у овом тренутку једино важно – да запамтимо шта се догодило 24. марта и одупремо се покушајима „мангупа из наших редова“ да нам наметну искривљено сећање. Тако ћемо остати верни нашој слободарској традицији и обезбедити нашу улазницу за бољи свет. Однос снага у Европи и свету једног дана ће се променити, као што се променио и мењао од Хитлеровог доба на овамо. Пружајући 24. марту место које овај датум у нашој традицији треба да има, одбранићемо и наше историјско и морално право да заузмемо место које нам припада у истински слободној Европи и равноправнијем свету који ће једног дана – када пропадне и овај најновији, овога пута амерички пројекат освајања света – свакако да настану.
(Одмотавање суштине/Unwrapping the Essence – Владимир Трапара)
