Прочитај ми чланак
Свака власт, ако није у складу са Богом и народом, зна да се изопачи. Да буде опасна. А како су се наше понашале и понашају, није на мени да о томе судим. Дела или недела иза сваког од нас остају. Она о нама говоре. И о нама суде – одговорила је игуманија пећка, Февронија, када смо је питали коју власт понајвише памти, као тај склад „између земље и неба“.
Послератна, комунистичка власт нас је анатемисала. А Тито је овде био два пута. Први пут, са Јованком, почетком 1967. године. Да, да… Тада су били. (Албанцима је тада обећао аутономију, прим. аут.) Подизале смо звоник. Није га било када смо дошле, а како ће светиња без звоника и звона. Како да се огласи? Не знам да ли су Титу у Приштини пренели да сам им ја тамо банула, тражила да нам помогну око радова на звонику. Они одуговлачили. Повуци, потегни… Да ли ће доћи неко из Завода или неће… Ми решимо: вала ћемо саме да га подигнемо. Тих дана су Тито и Јованка дошли. И у цркву су улазили. Пратили су их овдашњи политичари. Показивали им цркву, фреске, иконе. После су даровали звоник. Дали сто хиљада динара. Други пут Тито је дошао после неколико година. Сам. Није улазио у цркву.
Право сам га у очи гледала
Док је Слободан (Милошевић) долазио манастиру, у глави ми је стално била прича патријарха Павла како је ишао код њега, почетком деведесетих и молио га да цркви врати земљу. Посебно у Метохији. Па, кад смо сели овде, ја га питам: – Што, Слободане, не врати земљу цркви? Да си вратио, другачије би се, можда, ми носили с невољама. Гледала сам га право у очи. И он мене. Одговорио је: И то ћемо да решимо.
– Питала сам касније патријарха Германа шта мисли зашто је Тито долазио у Патријаршију. Одговорио ми је без размишљања: свакоме се, једном, отворе врата на путу покајања. Исто сам питање поставила и патријарху Павлу, када је долазио Слободан (Милошевић). И добила исти одговор.
Година 1968. Букнуле су демонстрације косовских Албанаца. Циљ је био да се убрза обећана аутономија. Она им је и фактички дата 1974. године. У међувремену, уследили су страшни напади и притисци на српску цркву и њен народ. Црквени живот, под бременом тешкоћа, заоденуо се у мук.
Игуманија се сећа да је патријарх Герман упутио писмо Титу у коме га моли да се зауставе напади на цркву и мало имовине што јој је остављено на Косову и Метохији.
– Молио је патријарх да се заустави сеча шума на имању Девича и Гориоча. Рушење споменика у Витини. Каменовање манастира, напади на монаштво и народ, и то секирама. Баш тих година, после првих најжешћих напада, почеле су и сеобе нашег народа.
На одговор са Дедиња није се дуго чекало. Тито је после неколико дана одговорио. Обећао је да ће учинити све да се спрече напади, заштите животи и имања.
– Али од обећања није било ништа – сећа се игуманија. Негде је закочило. А где? У нашој српској влади (Извршно веће Србије). Ту је прослеђено писмо са Дедиња, али и затворене очи пред српским невољама. Комунисти одлучили тако. Да се не квари братство и јединство, па је све забашурено. Братство и јединство, то јесте лепа парола, али нетачна. Да сам ја знала за то писмо, питала бих Тита где је оно и ко га је лично забашурио. А напади не престају. Али, нисам знала.
Патријарх Герман је мени и епископу (Павлу) све то испричао на Видовдан, после оног великог народног окупљања на Газиместану (1989). Вратио се овде, где је заседао Свети архијерејски сабор, да заврше седницу. Признао нам је патријарх, тада, да је веровао како ће се зулумима, после Титовог обећања, стати на пут. Био сам наиван, казао је, издали су нас комунисти, наши Срби. Заборавили да су дужни да свом народу чувају понос и достојанство.
Слободан Милошевић није са патријархом Германом, са Газиместана, дошао у Патријаршију, после чувеног видовданског митинга. Дошао је девет година, касније. Тада су се над Косовом надвили оловни облаци нове, овог пута оружане побуне.
– Рекли су нам да ће доћи да посети Патријаршију и ја сам га дочекала на капији испред порте – враћа слику сусрета игуманија. Јесен је била, леп дан. Каже Слободан – добар дан. Пружа руку. Срдачан. Пита ме, одмах: Како је? Како живите? Кажем: Добро, хвала Богу. А, он ће: Сви вичу, зло, а ти – добро је. Шта ћу, шта има да се жалим, мислим сама у себи… Ушао је у цркву, у конак. Сео, ево ту (показује руком у врх стола). Пита: Шта вам је најпотребније? У неколико реченица испричам да ми у манастиру не трошимо месо, па би било добро када би нам држава помогла барем један рибњак да имамо.
– Све то што ја говорим пише један његов сарадник… Дошла зима, а отоплило као да је пролеће… Заборавиле ми на рибњак. Кад, ето ти мајстора. Не један, осам рибњака су нам направили! Ако ме питате, јесам ли веровала? Нисам… Али верујем да у сваком човеку има толико добра да би се на њему могао подићи рај. Као што има и довољно зла да се створи пакао.
(Вечерње новости)
