Прочитај ми чланак
Како су у протеклих годину дана расле тензије између САД-а и Русије, тако се на Западу поларизирао јавно мњење.
Западни корпоративни медији су се по начину извештавања вратили у своје бивше антагонистичке, хладноратовске ровове, а однос према Русији се радикализирао до те мере да је русофобни јавни дискурс постао део западне свакодневице. Наравно, лажно и пристрасно извештавање се спроводи у циљу остваривања агенде Западног царства, које сувереним народима ускраћује право да живе и делују независно о његовом диктату.
Најжешћа борба се одвија на политичким маргинама, где су многи спремни да дигну глас и да проговоре против америчког плана у Украјини и ван ње. С друге стране, политички мејнстрим једноставно иде у корак с лажима које пласирају корпоративни медији, чиме се осигурава немоћ и безначајност саме политике. Међутим, растући гласни збор критичара, дисидената и анти-империјалиста све је теже игнорисати.
И док на десници екстремни либертаријанци и палеоконзервативци чине све како би наметнули свој став у њиховом властитом унутрашњем сукобу око подршке Русији и председнику Путину, једнако тако се одвија унутрашњи и квази-идеолошки сукоб на левици.
Многи самозвани „левичари“ су у идеолошком смислу само преобликовали своју анти-совјетску политику у анти-руску, која Русију види у загрљају капитализма и жељну за царским реваншизмом. На овај начин, такве групе (од којих неколико чак припадају „организованој левици“) служе владајућој олигархији и слабе анти-империјалистички потенцијал, а све кроз поруке позива на међусобни сукоб, демонизацију и секташтво. Ти „чувари истине“ су јавно обзнанили „како у Русији нема ничега вредног за што би се левица требала борити“. Но, је ли то истина?
Ево неколико разлога зашто они на левици који тврде да Русија „није ништа боља од Сједињених Држава“ то раде или у незнању, или имају своје скривене разлоге:
1. Противљење Сједињеним Државама и НАТО савезу
Свако ко се декларише као „левичар“ требао би одмах да стави под знак питања властити став према Вашингтону и НАТО савезу, те о питањима спољне политике, рата и мира. Русија се константно, а протеклих година све одлучније, опире плановима Западног царства у свим деловима света.
У Сирији је Русија (заједно са Кином) постала референтна тачка глобалном отпору плановима четворке САД-НАТО-Израел-ГЦЦ (заљевско веће за сарадњу). Управо ова четворка је у Сирији уништила животе стотина хиљада мушкараца, жена и невине деце. Користећи своје право вета у Савету безбедности Уједињених нација, Русија је спречила америчку агресију на Сирију најмање два пута, сваки пут пружајући важне обавештајне информације које су довеле у сумњу америчке верзије којима се Асад оптуживао за сва зверства којег су странци починили и узроковали у његовој земљи .
У Украјини се Русија успротивила ширењу НАТО савеза на исток и поставила своју „црвену линију“. Истовремено је показала свету да се не-западне економије у успону, које су некада служиле западној олигархији, више неће понизно да претварају у пуке марионете подложне хировима брокера у Вашингтону, Лондону и на Вал стриту. Осим тога, руска реакција на државни удар у Украјини и накнадна подршка побуњеницима из Доњецка и Луганска је била порука свету да западне силе нису никакве неумољиве снаге и да се њихова моћ може сломити довољно планираним народним отпором.
2. БРИКС, СЦО и мултиполарност
Русија је, заједно са Кином, покретачка сила која притиска кроз међународне „не-западне“ форуме као што су групе БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евроазијска економска унија и низ других институција. Ове платформе за међународну сарадњу имају важну функцију: њима не доминирају САД.
Од распада Совјетског Савеза је готово свим главним међународним институцијама, на овај или онај начин, доминирао Вашингтон. Од политике хегемоније у Уједињеним народима, до коришћења улоге у ММФ-у, Светској банци и другим финансијским институцијама, укључујући и војне снаге НАТО савеза на глобалном нивоу, Сједињене Државе су играле улогу судије, пороте и крвника. У ствари, све је сажето у класичној америчкој глобалној хегемонији. Ако се узме традиционални политички дискурс, који није мање тачан од левичарске терминологије, то се може назвати америчким империјализмом.
Па зашто нико ко чврсто верује у политику и у моралну и етичну пропаст САД-а не жели у борби да подржи глобалне силе у настајању? Наводно су „без мозга“ сви они који верују да су хегемонија и империјализам САД-а једна од пошаст на овој планети и да треба подржавати све силе које су у стању супротставити се том злу. Неки левичари су уверени да Русија данас није ни боља ни гора од Сједињених Држава, него да је једноставно америчка супарница. Наравно, ова врста проту-историјске анализе је смешна, ако не и опасна. Узме ли се у обзир да се амерички војни траг може пронаћи готово свуда широм света, да се моћ САД-а манифестује на безброј начина, бескрајним ратовима, итд .. само неко ко је будала може направити такву поређење и тражити да га се узме за озбиљно.
3. Отпор „шок-терапији“ и „капитализму катастрофе“
Једна од главних брига многих на левици је супротставити се „близанцима зла“ ММФ-а: „шок-терапији“ и „капитализму катастрофе“, дакле кључним деловима онога што познамо као „Вашингтонски консензус“. Те појаве укључују приватизацију и продају дословно свега и то под појмом „економске либерализације“, што није ништа друго него други израз за сурову пљачку. Таква политика се може спровести само у време дубоких криза или пред потпуним колапсом, дакле у време политичких, економских и природних катастрофа. То је учињено безброј пута, од Чилеа 1973. године до Њу Орлеанса након урагана Катрина, а сада на Хаитију.
Ипак, најсрамнији и глобално најважнији пример шок-терапије и капитализма катастрофе је онај који се догодило у Русији ’90 -их година прошлог века.
Тамо су старе институције власти своја највреднија добра продале на светском тржишту, пре свега европским и америчким инвеститорима преко посредника и паразитске класе познате као „руски олигарси“. Овај податак који се односи на нове елите капиталиста који стоје на рушевинама бивше социјалистичке земље (степен до којег је Совјетски Савез био истински социјалистички овде се неће пропитивати) је типичан као модел за разумевање како функционише „капитализам катастрофе“.
За оне на левици који су се опирали и опиру таквој политици у Јужној Америци и другде лако је било заборавити тежак пут којег је Русија морала проћи како би повратила свој глобални утицај.
Њихово размишљање их наводи на то да мисле да су једни олигарси замењени другима и то на челу са председником Путином. Наравно, овде се једноставно игнорише део ре-национализације неких стратешких индустрија, које су поново покренуле руска економија, подизање животног стандарда са жалосног стања из ’90 -их година, побољшана инфраструктура, медицинске услуге и тако даље. Све ове ствари би левица требала знати, али су материјални услови живота милиона људи на неки начин постали неважни пред ортодоксним и морбидним размишљањем.
4. Други светски рат и одбрана историјске меморије
Од слома Совјетског Савеза су се појавиле многе реакционарне и фашистичке фракције на територији целог бившег совјетског блока. Ти покрети, који се далеко од „конзервативних вредности“, на неки начин су признати на Западу, јер у себи гаје жестоку мржњу према Совјетском Савезу / Русији и комунизму уопштено. Њихова мржња их не тера у потрагу за историјском истином, него се манифестује кроз љигави покушај ревидирања те историје у којој себе и своје претке фашисте приказују као „патриоте у борби против бољшевизма“.
Фалсификовање историји снажно подупиру САД, али и многе америчке слуге у Европи, земље које из политичких разлога желе историју преписати на такав начин да се изравна совјетски комунизам са фашизмом / нацизмом. На треба пуно да се открије план који стоји иза таквог понашања. Тиме што се пристаје на таква поређење, Америци се даје могућност да себе представи као највећег јунака двадесетог века, наравно, након што је победила „зле близанце“ – фашизам и комунизам. Дакако, овај историјски фалсификат је оно што данас на Западу пролази као истина.
Можда ти планови, које разумеју стари левичари, али их заборавља левица 21 века, иду пуно даље од неограничене подршке коју Запад пружа Украјини, где су се пре више од 70 година фашистима супротставили Совјети / Руси. Требало би се сетити да је Украјина дала нацистичког сарадника Бандеру, од којега су постали његови данашњи нацистички следбеници. Без обзира на то што Русија није комунистичка, „Москаји“ (погрдни назив за Русе) морају бити „очишћени“ као народ. Ту слепу мржњу према Русији Сједињене Државе цене толико да је то главни разлог због којега се неке групе називају „националистима“, а не оним што заиста јесу – нацистима.
Чак је и Холокауст битан за ову причу. Седамдесета годишњица ослобођења Аушвица од стране Црвене армије је управо прослављена, али је тај догађај био кључан за утврђивање ревидирања историји. Уосталом, Совјети су ослободили већину логора смрти, укључујући и Аушвиц, а након 70 година Русија није позвана на спомен на те догађаје. Балтичке земље, као и Украјина, дижу споменике „херојиима“ који „су се борили против комунизма.“ Но, ко су ти јунаци? Када су они то „борили против комунизма“? Овај део се једноставно изоставља из приче. Дакле, вео историјске амнезије се појавио управо када се сазнало да су се почели дизати споменици нацистима и осталим фашистима.
Дакле, споменици се дижу починиоцима и учесницима најгорем геноциду у историји, којим се намеравало да искорене Јевреји, „цигани“ или Роми, ментално хендикепиранаи и други „непожељни“ с лица земље. У градовима као што је Лвов негира се и само постојање Холокауста, иако је тај град под нацизмом био једно велико стратиште. Тамо није било Јевреја на улицама, него су се поздрављали нацистички освајачи. С њима се сарађивало. Међутим, САД и ЕУ су дозволили да се фалсификована верзија историји као инфекција прошири по целом телу политичке Европе.
Данас се у Европи само Русија на институционалном нивоу бори против ревидирања историји, подсећајући свакога да се „Велики домовински рат“ водио за спас Европе, за спас милиона Јевреја, водио се за спасавање слободе свих нас. Стварајући неку врсту когнитивне дисонанце ови сукоби с русофобије узимајући данас превише маха.
5. Политичка подршка жртвама америчког империјализма
Неспорна је чињеница да земље које су нападнуте од стране Западног царства данас имају пријатеља, па чак и ако је то из политичке користи, а то је Русија. Од тренутка када је Москва постала одлучнија у својој спољној политици, почела се наметати као бранитељица нападнутих народа. Дакле, Русија је једина снага (у сарадњи са Кином) која је користила своје право да заустави напад на Сирију. Пружила је и руку помоћи Северној Кореји. Русија је задржала пријатељске односе са Венецуелом, Боливијом, Никарагвом и Еквадором. Наставила је ширити војну, политичку и економску сарадњу са Ираном. Ови догађаји нису безначајни, јер представљају растућу свест у Москви и широм света да Русија жели да делује као противтежа америчкој хегемонији и геополитичким амбицијама америчке администрације.
Дакако, Русија има и личне разлоге за то, као и све земље које доносе властите политичке одлуке. Међутим, једнако тако је истина да Русија себе види у улози бранитељице земаља жртава САД-НАТО-ЕУ агресије.
Значај овог става вероватно најбоље илуструје негативан пример, а то је Либија 2011. године. Тада Русија председника Медведева није одлучила уложити вето у Савету безбедности УН-а и прошла је резолуција 1973 којом се уводи „зона забране лета над Либијом“. Тада је уследила објава рата Либији без одобрења. Касније је Медведев признао да му је неугодно, али је то био један од главних разлога зашто су САД и НАТО успели покренути рат против Либије, свргнути Гаддафија, земљу гурнути у хаос и дестабилизовати читав регин. Да је Русија уложила вето, би ли било агресије? Да ли би Либија и даље постојала и да ли би било хаоса који још увек траје? Би ли сво смртоносно оружје пало у руке Ал-Каиде у исламском Магребу (АКУИМ), Боко Харами и других терористичких групама и да ли би север Африке био овако опасан? Одговори су више него јасни.
Русија је од виталног значаја за одржавање стабилности и у пружању отпора западном царству. Одлучни и јаки одговори Европе и Америке говоре да је то тако и да руска политичка елита почиње градити тај отпор. Уместо да постану досадни „западни партнер“ и да се на све начине покушају интегрисати у про-западни систем, у Москви су можда коначно схватили да је боље напустити такву политику и показати зубе Сједињеним Државама.
Ако је истина да је руска политичка елита напокон схватила своју глобалну важност, свет ће имати велике користи од тога. Треба се ипак надати даће чак и неки самозвани левичар то разумети. У противном би се требали престати називати анти-империјалистима и признати што стварно јесу – лево крило Западног царства.
