Да, добро сте прочитали: аждаје, крокодили, беле ајкуле, пиране, китови, грдосије из праисторијског доба, лешинари… масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… То су и такви су били Срби у време грађанских ратова на просторима бивше Југославије, у време сукоба на Косову и Метохији и у време Нато агресије на СРЈ не само на карикатурама по злоупотреби карикатуре као уметности и због тога по трагичним последицама данас чувеног француског „Шарли ебдоа“ и друге по Европи западне штампе, него су такви још чешће и жешће били на карикатурама у америчкој штампи… „Вашингтон посту“, „Чикаго трибјуну“, „Њујорк тајмсу“, „Картун њузу“, „Нешвил Бенеру“ и многим другима.

Један од „омиљених јунака“ америчких цртача карикатура био је, наравно, и Слободан Милошевић. На једној од њих, у чувеном „Вашингтон посту“, на пример, човек из каменог доба, „заогрнут кожом од животиње и са каменом батином у руци“ је Милошевић.

Ова кратка прича о америчким карикатурама из времена о коме је овде реч, појављује се захваљујући чињеници што откад знам за новине имам навику да из њих исецам поједине текстове, фотографије, цртеже, карикатуре… И да неке од њих дуго, дуго чувам. Често и не знајући због чега и да ли ће ми нешто од тога икад затребати.

Тако сам сачувао, без намере да рекламирам лист, текст специјалног извештача „Политике“ из Вашингтона, Зоране Шуваковић, од недеље 10. децембра 2006. године, под насловом „Ружење народа“, с наднасловом „Срби и америчка карикатура“.

У ствари је то прича о професору Љубици Поповић, византологу и предавачу, до пензије (2006. имала је 74 године и веома би ме радовало да и даље срећно живи свој науци посвећени живот), на Вандербилту у Нешвилу. Уз много тога за шта се интересовала и чему је посветила свој научни рад из света уметности, професорка Поповић се интересовала и за карикатуру.

Карикатура је, ма шта ко мислио о њој, веома моћна уметност. И свестрана уметност: у њој се у исто време могу наћи, у чврстом јединству, сликарство, филозофија, хумор, сатира, кратка, литерарно једноставна, често кристална текстуална порука, уколико карикатуру прати текст. Карикатура понекад зна да буде и примитивна, вулгарна и некултурна уметност – тада она и није уметност, без обзира што јој цртеж може бити и на врхунском естетском нивоу. Карикатура је и опасна уметност – може као бумеранг да се врати своме бацачу, свом аутору. И још много тога је карикатура, што њени теоретичари знају много боље од моје маленкости.

Зорана Шуваковић пише како је професор Љубица Поповић, иначе рођена и одрасла у Шапцу, амерички држављанин од раних шездесетих, где је на Масачусетсу и докторирала, на великом скупу америчких професора славистике, у новембру 2006. године, представила рад о „америчким политичким карикатурама“.

„Већ четрнаест година (од 2006. па уназад – нап. М. К.) угледна професорка, позната по својим научним радовима из византологије у стручним круговима у САД и широм света, педагог који је са најудаљенијих крајева планете доводила студенте на своју катедру успевши да им извојује стипендије преко Стејт департмента, педантно скупља карикатуре на тему бивше Југославије, по свим америчким листовима“, пише Шуваковићева.

Своје радове о томе како се карикирала тешка ситуација на Балкану објављивала је у угледним али нискотиражним часописима. Високотиражни листови, у складу са својим нивоом „освојене слободе“ медија, нису били заинтересовани за њене радове. Јер истина заиста може понекад и гадно да заболи. Без обзира на имунитет стечен непрестаним силеџијством, застрашивањем сопственог народа и сејањем ратова по свету.
Професорка је сакупила више од две хиљаде карикатура и разврстала их по темама и порукама. Успела је да забележи више од сто педесет карикатуриста који су зарађивали хлеб, како каже Шуваковићева, на југословенским темама. Срби су на тим карикатурама, причала је тада професорка Поповић, масни, ружни, дебели, необријани, запуштени… На бројним карикатурама они носе нож или некакво примитивно оруђе. И увек пуцају или нападају голоруки народ… А онај ко се сећа тих времена зна и због чега – америчка држава била је тада на страни муслимана и Хрвата, о Албанцима да се и не прича, и на све могуће начине их помагала.

Па у Србији причати о слободи штампе у Америци дође му као у оној народној, од Вука записаној: Ко те један пут ћушио, онај ће те други пут коцем ударити.

„Разумем и критику и сатиру“, причала је професорка, „али не вулгарности. Једном када се тај праг пређе, други су спремни да крену истим правцем.“ Ти крокодили, китови, лешинари, те пиране, ајкуле, аждаје… на карикатурама америчких карикатуриста, а то су, ето, Срби, наслађују се новим ратовима, прождиру све пред собом, из себе избацују ватру, они су агресори, иза себе остављају пустош, гробља, лобање…“

Карикатуре у америчким и другим западним штампаним медијима, као и читава тадашња оркестрирана медијска лаж имала је један једини циљ: сатанизацију Срба! Уништити и Србе и Србију. Уништити истину. Јер за Запад злочине нису чиниле све сукобљене стране на просторима бивше Југославије, што су они веома добро знали, јер су многе и „режирали“ – искључиво су их чинили Срби. Па о каквим се ту, на таквим карикатурама, вредностима Запада ради? Ни о каквим. Каква је то култура, уметност? Примитивна, фашистоидна, пуна мржње, лажи. У ствари, никаква.

„Као грађанин света нисам желела да ова велика срамота медијског ружења једног народа остане незабележена“, казала је те, 2006. године, професор Љубица Поповић новинарки Зорани Шуваковић. „Ја сам Српкиња“, и то је на једном месту рекла.

Српкиња, амерички грађанин. И није сама, додајем. Тесла, Пупин… да не идем даље.

И рођена је, да се још једном каже, у земљи уметника и мудраца карикатуре: Пјера Крижанића, Десе Глишић, Зуке Џумхура, Иве Кушанића, Милорада Добрића, Југослава Влаховића, Ранка Гузине, Душка Петричића, Јована Прокопљевића, Тоше Борковића… и да не грешим душу.

А какву то уметност карикатуре или карикатуру уметности у земљи Србији проповеда, на пример, а ових дана је опет актуелан, онај ко деценијама на својим карикатурама црта највулгарније „причице“ о председнику своје земље (ма шта мислио о њему) и његовој супрузи (ма колико му била мрска) у, на пример, брачном кревету? Каква је то уметност карикатуре, сатире, на чијој се једној од карикатура уз патријарха Српске православне цркве (без обзира да ли је цртач верник, атеиста или гностик) стоји нож на поду? И то патријарха који је за живота непрестано понављао: Будимо људи. Каква је то уметност карикатуре на чијој је једној од карикатура нацртана професор др Смиља Аврамов, у светској правној науци признати стручњак, поред Хитлера и Мусолинија? То би као, што рекла деца, требало да је сатира, да је смешно, да је критика непристајања да признамо да смо сви редом злочинци, да смо зли, да смо лешинари. И то би требало да је критика другачијег (увек грешног и погрешног) српског мишљења. Другачијег од чијег? Па ваљда од америчког! Итд. И чији је то карикатуриста а није на списку оних 150 америчких, које је скупила професор др Љубица Поповић!?

Не требају нама увек Американци да нас подсећају својим карикатурама како смо ми Срби зли, прљави, необријани, неошишани, примитивни… Јер Американци не знају како да нацртају ни свој ратоборни примитивизам, своје злочинство… Јер свега они тога имају преко главе. Не требају нама они, јер и ми… да не кажем шта, за трку имамо. А што казао, опет, народ, а Вук записао: Из туђе њиве и чанак прге заувар је. (Прга је врста јела наших старих; напомена – М. К.)

(Интермагазин, Милош Кордић)

Ознаке: Америка, Америчке карикатуре, Милош Кордић