Недавно смо били сведоци када је део хрватске јавности књигу професорке Злате Бојовић “Историја дубровачке књижевности” протумачио као “иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”. Овакве бурне, често и параноичне реакције наших комшија не изненађују добре познаваоце њихових прилика. Оно што изненађује је изостанак реакција с ове стране Саве и Дунава на многобројна хрватска својатања наше баштине, наших књижевника, наших научника.

Историчар књижевности, новинар, дугогодишњи председник Хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак, који је књигу др Злате Бојовић означио као смешну и врло опасну, поводом изласка изабраних дела Иве Андрића је рекао:

– За некога ко овде живи он може бити само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише на српском.

За хрватску јавност нема недоумице, Милутин Миланковић је хрватски научник. На помен Николе Тесле никада нису имали дилему. Геније из Госпића је хрватски научник. “Ноћ музеја”, која се крајем јануара, организује у готово целој Европи, у Хрватској је била посвећена “изумима и открићима” Николе Тесле. У Србији на ове и сличне хрватске егзибиције, типа “узми шта ти се свиди”, нема реакције. Из приче која следи, и која је углавном непозната, можемо да се суочимо са истим поступком који врло педантно спроводе у нашем комшилуку.

КРУШКИЦА

Многи знатижељници били би врло зачуђени када би пажљивим листањем хронологије Рима и Ватикана открили неке мање познате детаље из њихове историје. Вечни град је у И веку пре Христа имао више од милион становника, а после пада Западног римског царства и многобројних пљачкашких похода, шест стотина година касније, једва 1.000 житеља. Од мегалополиса спао је на “остатке остатака” где је шачица људи живела у рушевинама некадашње престонице света. Рим је и у долазећој ери животарио. Тако је почетком XВ века имао око 15.000 становника. Венеција је у то време имала 170.000, Лондон 185.000, а Париз 300.000 становника. Али оно што ће посебно изненадити знатижељнике јесте податак да ће Рим у XВИ веку, за само пет година, повећати број житеља са 18.000 на 100.000. Посебно чуђење изазива податак да је личност која је пробудила Рим из вековне успаваности био човек пореклом из Боке Которске – папа Сикст В. Устаљено мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле ИИ, нашло се на озбиљном историјском испиту. И овде почиње прича о једном великом папи наших корена и сегмент историје који је за многе скривен али и нескривен покушај да се у Загребу прогласи Хрватом.

Ко је био Сикст V и шта се зна о његовом пореклу?

Постоји неколико теорија о његовом пореклу које се заснивају на историјским изворима: сведочењима барског надбискупа и примата српског Андрије Змајевића, у његовом чувеном делу “Љетопис црковни” (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491), као и на документима из Ватиканског архива. Ове теорије разликују се само у неколико де таља – да ли се отац будућег папе у завичају презивао Папић или Шашић и да ли је његова породица припадала ширем братству Свилановића. Пре устоличења, папа Сикст звао се Фелиће Перети. Презиме Перети узео је Сикстов отац, по тадашњим обичајима да се фамилијарно име даје према месту рођења. Пошто је свет угледао у селу Бјелској Крушевици у Боки Которској, превео је име завичајног места на италијански – крушкица се на овом језику каже перета – и тако озваничио породично име.

СРЕЋКО

КАКО се папин отац нашао у Италији? Крајем XV века у залеђе Боке стиже турска армада, па се Сикстов отац склања у фрањевачки самостан у Котору, одакле га један италијански редовник одводи, под окриљем папске државе, у избеглиштво. Настанио се у месту Гротамаре, оженио Италијанком Маријаном, а 13. децембра 1521. рођен је њихов четврти син, који је назван Срећко (италијански Фелиће). Сиромашна породица с много деце није могла да прехрани сва гладна уста, па је Срећков ујак, фрањевац Салваторе, одвео четрнаестогодишњег Фелићеа у фрањевачки самостан у Монталту, где је и заређен.

Пола века касније, након смрти папе Гргура XIII, 24. априла 1585. изабран је за папу. Умро је у Риму, 24. августа 1590. године. Андрија Змајевић, који је живео нешто доцније (Пераст 1624 – Паштровићи 1694), у својој хроници сведочи да папа Сикст Пети потиче “од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гдје и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични… “ и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу. Змајевићи су пореклом с Његуша, а долазак својих предака у Боку, у Пераст, повезивали су с одласком последњих Црнојевића из Црне Горе.

Постоје документи који потврђују да је папин отац живео у Монталту, где је дошао из Боке Которске, из села Бјелска Крушевица, и да никад није научио италијански језик. Најважнији међу њима јесте мишљење врховног ватиканског правног органа, Папинског суда, из 1655. године. Проблем је настао зато што је Сикст В, пре избора за папу, 15 година био кардинал – титулар Завода Светог Јеронима у Риму, једине неиталијанске богомоље, и тада донео пропис да чланови могу бити искључиво припадници јужнословенског становништва, настањени с римске стране Јадранског мора, и да, уз то, морају знати матерњи језик. Како су и припадници из балканских словенских покрајина желели да постану чланови светојеронимског завода, суд је требало да установи територију с које се може постати његов члан. Утврђено је да ту територију чине Далмација, Истра, Котор, Хрватска, Босна и Славонија. Представник суда дао је и допунско тумачење:

– Свима је веома познато да се у Апулији, Абрузу, Калабрији, Маркхама и другде, налазе многе насеобине Јужних Словена, међу којима се (људи) не служе другим језиком доли српским, као што је био случај с оцем Сикста В јер је био Словен (сит езе! Нупкиз): он је дошао живети у Гротамареу, близу Јадранског мора, ту се оженио и родио му се споменути Сикст – наведено је тада у суду.

Тако је Врховни папински суд утврдио да је Сикстов отац био словенске крви, говорио српским језиком и да није знао италијански.

ДОКУМЕНТИ

ПРИЧА о папи Сиксту В не би била потпуна ако се не објасни како га својатају, по обичају, и наше комшије Хрвати. За њих је “Фелиће Перети био син једноставних земљорадника из крајева с јужног руба хрватског етничког простора”.

– Вјероватно је из Крушчице у Боки Которској. Отац, Хрват, му се преселио у Италију гдје се оженио његовом мајком која је била Талијанка – указују Хрвати.

На трибини Хрватске академије знаности и умјетности “Купола Светога Петра у Риму” теолог и књижевник Иван Голуб рекао је како је градитељ те цркве, папа Сиксто V, био “хрватскога подријетла”.

– У тајном ватиканском архиву пронашао сам документе који свједоче о хрватском подријетлу папе Сикста В – рекао је академик Голуб, појаснивши да је “папин отац с хрватске обале Јадрана отишао у Италију, те се ондје оженио Талијанком и с њом добио сина Фелићеа Перетија – тврдио је Голуб.

Могли би се навести још неки примери са сличним тврдњама. Али једна чињеница је необорива – у Боки Которској и њеном залеђу не постоји ниједно село које се зове Крушчица. А у писаним историјским траговима нема документа који би оспорио сведочење Андрије Змајевића.

У прилог аутентичности и озбиљности његових записа најбоље говори чињеница да је папа Клемент X, 23. фебруара 1671. године, Змајевићу поверио не само столицу барског надбискупа, већ и почасну и престижну титулу архиепископа примаса Краљевства Србије. Змајевић је столовао у Будви, јер је Бар тада био под османском управом.

Понтификат Сикста V трајао је пет година. Имао је јасну визију обнове Рима. Чим је преузео Свету столицу формирао је Ватиканску библиотеку, дао налог архитекти Доменику Фонтани да почне пресвођење куполе базилике Светог Петра, изградњу нових палата, поплочао 121 улицу, изградио око 10.000 метара нових улица… Обновом или доградњом античких водовода у дужини од тридесетак километара снабдео је Рим водом и подигао 27 јавних фонтана. Обновио је и око 120 цркава. По ономе што је остало иза њега, Сикст В може се сматрати утемељивачем модерне концепције европског града. У сваком случају, Сикст V, био наш или не, кратко је али славно паповао.

Ознаке: папа, Србин, Хрватска