Прочитај ми чланак
Намерно гурање пољопривредних предузећа у стечај, а потом њихова продаја у бесцење, био је један од метода којим су пљачкане плодне оранице.
Највећи део приватизације пољопривредних предузећа у Србији није обављен на законит начин. Проблем је настао када је 2005. године усвојена стратегија приватизације у пољопривреди којом је државно власништво над земљом оцењено као рецидив прошлости. Инсистирало се на моделу убрзане приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљен је као ретроградни елемент. Резултат такве политике је огроман број поништених приватизација због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. Нажалост, у тим пропалим приватизацијама (око 100) отуђена је механизација, спасено је само земљиште.
Државa би сада у процесу реструктурисања требало да та аграрна предузећа опорави и омогући им да опет стану на ноге. Реч је о фирмама које могу добро да раде и које су способне да запошљавају радну снагу, што је Србији најпотребније.
То значи и да ПКБ и ПИК „Бечеј” треба да буду јавна предузећа. Државну земљу, а процењује се да је има од 400.000 до 600.000 хектара, треба продати нашим сељацима (помиње се сума од три милијарде евра), и тај новац ваља уложити у развој домаће пољопривреде.
![gulan-branislav-foto]()
О АУТОРУ
Бранислав Гулан је члан Одбора за село САНУ, члан Научног друштва економиста Србије.
У процесу приватизације било је много грешака. Према важећим прописима, промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен. Међутим, Агенција за приватизацију, продајући комбинате, обављала je и промет земљишта над којим су они имали право коришћења. Агенција тврди супротно – никада није продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа, то јест цело предузеће!
Ту и настаје проблем, јер вредност земљишта није била у књиговодственим билансима, и није улазила у процену вредности фирме. Али цена се ипак зидала и кроз земљиште које се добијало на коришћење. С доказом о куповини фирме нови власници су се, углавном без проблема, у катастру уписивали и као власници земљишта! То је тешко сад исправити. У току је и препродаја земљишта и читавих агробизниса странцима, а потом ће се трагови капитала од тих продаја загубити на неким добро познатим острвима!
У деценији протекле приватизације агропривреде Србије без посла је остало више од 50.000 радника. Посебно је питање ко је одговоран за четвртину укупно приватизованих пољопривредних предузећа за које су уговори о приватизацији поништени, а њихова имовина опљачкана.
Испоставило се да приватизација ораница представља осмишљену пљачку уз помоћ државе! Данашњи српски велепоседници имају знатно веће поседе него што су их у Војводини, уочи Другог светског рата, имале породице Дунђерски, Котек и Фернбах. Оне су заједно поседовале око 11.200 хектара (прва 4.900, друга 3.800, трећа 2.500). Све то није ни половина онога што данас имају рецимо ,,МК Група’’ Миодрага Костића или ,,Делта’’ Мирослава Мишковића.
Војводина званично има око 1,6 милиона хектара обрадивог земљишта (од чега је око 1,1 милион хектара у приватној, око 300.000 хектара у државној и око 130.000 хектара у друштвеној и задружној својини). Према последњем попису, у Војводини је око 146.000 власника обрадиве земље. У томе, њих 1.285 поседује око 210.000 хектара, са просечном величином газдинства од 163 хектара. Њих 71 има поседе од 300 до 500, а 25 од 500 до 1.000 хектара.
Међутим, сви су они далеко од данашње ,,велике четворке” која укупно обрађује више од 100.000 хектара, што сопственог земљишта добијеног куповином комбината, што државне земље коју су у закуп добили у приватизационом пакету или су је касније закупили.
Реч је о Миодрагу Костићу, чији је највећи појединачни пазар била инђијска ,,Агроунија’’ (око 8.500 хектара), Мирославу Мишковићу, који је у Старој Пазови купио ,,Напредак’’ (7.100 хектара), а у Апатину ,,Јединство’’ (6.820 хектара), Ђорђију Ницовићу, који је приватизовао некада чувени ПИК ,,Бечеј’’ (са око 11.600 хектара) и, најзад, Петру Матијевићу чија је највећа појединачна куповина бајмочка ,,Равница’’ (око 5.000 хектара)! Тајкуни и сумњиви бизнисмени су у последњој деценији уз махинације и штеловање тендера у Војводини дошли до 300.000 хектара задружне и државне земље! Поседе су платили мање од 500 евра по хектару. Данас је цена хектара обрадиве земље у Војводини око 15.000 евра, па није тешко израчунати разлику у цени.
Колико земље обрађују у Србији
,,МК Група’’ (Миодраг Костић)
28.500 хектара
,,Делта’’ (Мирослав Мишковић)
25.000 хектара
ИМ ,,Матијевић’’ (Петар Матијевић)
24.000 хектара
,,Ирва инвестиције’’ (Ђорђије Ницовић)
18.000 хектара
,,Балтик проперти инвестментс’’ (Ирска)
10.500 хектара
,,Агрокор’’ (Хрватска)
6.000 хектара
ЦБА (Мађарска)
2.650 хектара
Жито група (Хрватска)
2.000 хектара
Дакле, намерно гурање пољопривредних предузећа у стечај, а потом њихова продаја у бесцење, био је један од метода којим су пљачкане плодне оранице. Што се тиче преостале државне земље (300.000–400.000 хектара) она се уз праву јагму издаје у закуп. Посебна категорија је додатних 130.000 хектара који се, у оквирном односу пола-пола, воде као задружни и друштвени поседи.
У друштвеном власништву (иако она по уставу не постоји) још увек је земља раније приватизованих комбината у којима је, због лошег газдовања, приватизација раскинута, или су, попут помињаног ПИК ,,Бечеј’’, отишли у стечај.
У посед пољопривредних газдинстава, а тиме и обрадиве земље (иако званично не могу бити њени власници) дошло је и више страних компанија. Према, расположивим подацима, они укупно поседују 22.000 хектара. Највише, 10.500 хектара, махом у Српском Милетићу, Бачком Брестовцу и Фекетићу, има ирски ,,Балтик проперти инвестментс’’, а ту су и два највећа хрватска тајкуна Ивица Тодорић и Марко Пипунић. Тодорићев ,,Агрокор’’ углавном у околини Зрењанина, где је купио уљару ,,Дијамант’’, има око 6.000 хектара, а Пипунићева ,,Жито група’’ из Осијека, у Раткову, надомак Оџака, нешто више од 2.000 хектара.
