ВАШИНГТОН ИЗНЕНАЂЕН: Турска одбила амерички и купује кинески противаздушни ракетни систем (Видео)

09:27 21.02.2015.

Турска се на поновљеном конкурсу одлучила за противаздушне системе ФД-2000 кинеске компаније ЦПМИЕЦ (фирма је под америчким санкцијама) и за развој властите одбране независне о НАТО савезу.

Турски министар одбране Исмет Јилмаз је објавио победника на конкурсу за развој турског националног система противракетне одбране; посао је добила Кина.

Према Исмету Јилмазу, поједностављени је предлог за развој система противракетне одбране је био најбољи на конкурсу, јавља Ројтерс. Осим тога, турски министар одбране је изјавио да ће одбрамбени противракетни систем бити турски и независан, а тек касније инетегрисан у систем НАТО савеза.

Кина је, међу осталима, у новом конкурсу победила америчке конзорцијуме Raytheon и Lockheed Martin, као и европски концерн Eurosam.

Новинска агенција Ројтерс преноси изјаве „неименованих“ извора у Министарство одбране Турске, који кажу „да Анкара још није донела коначну одлуку о системима противракетне одбране, те како су преговори са Кином о овом питању још увек у току“.

У исто време, турски дневни лист Хуријет, позивајући се једнако тако на високе турске званичнике, пише како ће Анкара донети одлуку о послу вредноме на милијарде долара након 24 априла, када је домаћин комеморације 100. годишњице геноцида над Јерменима у Отоманском царству.

„Влада до 24 априла неће журити у доношењу одлуке о споразуму. Важан допринос том ће бити и како ће поједине земље реаговати на догађаје из прошлог века (1915.)“, рекао је владин званичник за Хуријет, додајући да су америчке и европске компаније свесне ове ситуације.

2013. године је Турска већ најавила своју одлуку о куповини противракетних система од кинеске компаније за увоз и извоз прецизне инжењеријске опреме „China Precision Machinery Import Export Corp“ (ЦПМИЕЦ). На том је конкурсу Анкара купила 12 противавионских система, а конкурс је трајао готово пуних пет година. Због те је одлуке тадашњи амерички амбасадор у Турској, Францис Рикардоне, изјавио „како је дошло до напетости у турско-америчким односима и да је ЦПМИЕЦ под америчким санкцијама. Као резултат америчког притиска, резултати тог конкурса су поништени.

Међутим, на конкурсу за набавку одбрамбених протвракетних система дугог домета, које је расписало турско министарство одбране посао је коначно и по други пут добила кинеска компанија „China Precision Machinery Import Export Corp“ (ЦПМИЕЦ). Осим ЦПМИЕЦ-а своје су понуде доставили амерички Raytheon и Lockheed Martin, традиционални турски партнери који су нудили системе Патриот, руски Рособоронекпорт са системом С-300 и италијанско-француски конзорцијум Eurosam са противаздушним системом САМП / Т Астер 30.

Још 2013. су медији писали како је Анкара „својом одлуком изненадила остале понуђаче, аналитичаре и експерте широм света“. Хурријет Дејили Њуз преноси изјаву турског министра одбране Исмета Јилмаза, који је тада рекао, „да се Турска одлучила за кинеску компанију ЦПМИЕЦ, јер је турској војсци 4 система ФД-2000 (ХК-9), укључујући и 288 пројектила, понудила за 3 440 000 000 долара и тиме, будући да је почетна цена уговора процењена на четири милијарде долара, задовољила основне, али и све друге услове конкурса“.

Ово је први пут да је компанија „China Precision Machinery Import Export Corp“ победила на конкурсу којег је расписала једна земља која је чланица НАТО савеза. Иако је наизглед све транспарентно и поједностављени су добављачи понудили бољу цену и услове од америчких, руских и европских, одлука турске владе је изненадила све велике светске компаније које са баве трговином оружјем, али и експерте, те високе званичнике НАТО савеза. Судећи према лавини изјава које стижу са свих страна, могло би се рећи како се цео случај претворио у нешто пуно веће од „уобичајене“ куповине противракетних система.

Како се чини, поништени конкурс о куповини одређеног броја кинеских система ФД-2000 у износу 3,4 млрд. долара се проширио на посао вредан неколико милијарди или десетина милијарди долара, али ће сада Турска у сарадњи са Кином имати своје системе независне о НАТО савезу, које ће наводно „лако интегрисати у њега“.

Вашингтон не прихвата сарадњу Анкаре са кинеском компанијом

2013. је први реаговао Вашингтон, који је преко Jennifer Psaki, портпарола Стејт департмента, поручио „како је озбиљно забринут због турске сарадње са компанијом која се налази под санкцијама, али и одабиром система ФД-2000 који није компатибилан са системима НАТО савеза, те стога постоји ризик да ће се умањити заједничке одбрамбене способности“. Jennifer Psaki је кратко додала „да ће Вашингтон наставити преговоре са Анкаром и покушати решити овај проблем“. Вашингтон упозорава како је одлука Анкаре за њих неприхватљива „јер је кинеска компанија ЦПМИЕЦ под америчким санкцијама због послова с Ираном, Северном Корејом и Сиријом, те према њиховим сазнањима сарађујући с тим земљама крши међународни Уговор о спречавању пролиферације нуклеарног наоружања (Nonproliferation Act)“ .

ЦПМИЕЦ је под санкцијама још од 1993., када је Пакистану продао технологију за производњу балистичких пројектила дугог домета, а санкције су недавно додатно проширене на физичке и правне особе, те све кинеске компаније које са Ираном сарађују у пројекту њиховог нуклеарног програма, што се наравно „противи америчким законима и одлукама Стејт департмента“.

Изјава портпарола Стејт департмента је прилично неувјерљива (као и многе друге које је дала) из простог разлога што је ЦПМИЕЦ 20 година под санкцијама које је „зарадио“ због сарадње са Пакистаном (тек касније са Ираном, Сиријом и С.Кореје), док за исту ту сарадњу, када су САД у питању, никада нико није поменуо Уговор о спречавању ширења нуклеарног наоружања нити његову имплементацију.

Тада је Францис Ј. Рикардоне, амерички амбасадор у Анкари, изјавио „како се Кина на овај начин меша у послове о којима Сједињене Државе као савезник већ дуже време преговарају са Турском“. Из ове се изјаве да закључити како је губитак уносног посла вероватно био једини и прави разлог узнемирености америчке администрације. Сада се за Вашингтон ситуација још више закопликовала, јер нови уговори су кудикамо уноснији, а Турска иде путем развијања сопствених система противракетне одбране.

„Забринути смо због одлуке да се кинеској компанији додијели овај посао, будући да је свету позната улога кинеских компанија у ширењу технологије за израду нуклеарног наоружања. Ово није НАТО систем и Кина није чланица НАТО савеза. То је такође једно од отворених питања“, за турски Хуријет је приликом прошлог победе Кине на прошлом конкурсу рекао Францис Рикардоне. Мурад Бајар, први човек турског министарства одбране задужен за набавку оружја, изјавио је „како ће интеграција кинеског система ФД-2000 са системима и технологијом НАТО савеза био експлицитни услов за набавку планираног антиракетног одбрамбеног система“.

„Турска ће у склопу нашег програма Т-ЛОРАМИДС прво почети преговоре са победником на тендеру, кинеском компанијом ЦПМИЕЦ. Тек ако се не задовоље сви договорени услови, онда ће се кренути у преговоре са конзорцијумом Eurosam, другим најбољим понуђачем. Амерички систем Патриот је на трећем месту, док је руска опција елиминисана у целости. Наш програм Т-ЛОРАМИДС предвиђа потпуну интеграцију система противваздушне одбране у турско ратно ваздухопловство, што је, будући да је Турска у потпуности интегрисана у НАТО алијансу, уједно интеграција и с НАТО системима“, одлучан је био Мурад Бајар који је, иако су у Вашингтону огорчени , увек остао при ставу да нема ничега спорног у набави кинеских система.

Војни аналитичари упознати са системом ФД-2000 тврде како је реч о најбољем примеру кинеске одбрамбене индустрије у способности прилагођавања страној технологији.

Сви су сложни како је ЦПМИЕЦ добио овај уносан посао из два разлога: ниска цена и то је што ће у сарадњи са Кином уједно добити и технологију за израду самог система и такозване „know-how“ техничке информације о ФД-2000, јер Кина у том смислу нема никаквих ограничења.

Овај други предуслов је био кључан за победу на обновљеном конкурсу, јер такав уговор омогућава развој независног турксог одбрамбеног сустема.

„Кинески систем је пример иновативности којега прати ниска цена производње, а делимично се темељи на западној технологији добијеној од Израела, те на руској коју је Кина добила управо оваквим начином сарадње какву нуди Турској“, тврди Васили Кашин, експерт за трговину оружјем при московском“ Центру за стратегију и технологију „.

„Једини разлог зашто Турска до сада није имала своје противаздушне одбрамбене системе је тај што је хтела добити технолошке информације за њихову производњу, а то до сада са партнерима из НАТО савеза није било могуће. У НАТО савезу никада нису били заинтересовани копродукцију и размену технологије и у том смислу је ово јасна порука Турске партнерима на Западу. Треба напоменути како је била пресудна улога и бивших високих официра турске војске који су саветовали да је реч о прилици која се не сме да пропусти“, рекао је Атила Сандикли из турског think-tank института Bilgesam.

У седишту НАТО савеза ће наравно бити разочарани одлуком владе у Анкари. Осећају се превареним, те подсећају „како су Сједињене Државе, Немачка и Холандија једине земље које су послали системе Патриот и 400 војника када је Анкара од савеза тражила помоћ због могућег ракетног напада из Сирије“. Кинески амбасадор у Турској је изјавио“ како поздравља турску одлуку и нада се да влада у Анкари неће да попустипред притисцима САД-а и НАТО савеза „.

„Ово је турска одлука и турска влада зна све техничке детаље и функционалност система“, са кинеском традиционалном суздржаношћу је поручиоGong Xiaosheng.. Анкара је под притиском и отказала бивши уговор у куповини кинеског система ФД-2000, но аналитичари тврде како је симболична победа Пекинга већ остварена и да је ово ветар у леђа кинеским произвођачима оружја који су према подацима института „Stockholm International Peace Research“ у периоду од пет година (2008.-2012.) у односу на „петољетку“ 2003.-2007. извоз конвенционалног оружја увећали за 162%.

Након 20 година Анкара се „свети“ у неповољнијем тренутку за САД

Турска је Сједињеним Америчким Државама дуго била најближи савезник у блискоисточном регину, поготово током Хладног рата за време напетости са Совјетским Савезом. У то је време америчка војска имала велики утицај у команди турских оружаних снага, које су у неку руку кројиле унутрашњу и спољну политику Турске. Улога турске војске у политици је знатно умањена након доласка на власт премијера и актуелног предсједника Ердогана 2002., и последица тога је да су се војно-политички односи Вашингтона и Анкаре профилирали на ниво на којој САД више нема централну улогу која би се могла одразити и на политику набавке оружја и војне технологије.

Као што су упозоравали страни аналитичари и потврдила турска влада: Турска намерава производити своје противаздушне одбрамбене системе, а то јој у овом тренутку једино омогућава сарадња са кинеском компанијом ЦПМИЕЦ. Сасвим је разумљиво да су се амерички извозници Raytheon и Lockheed Martin нашли погођени одлуком турске владе.

Штета за САД је двоструко већа, јер је Стејт департменту продаја оружја је један од кључних извора зараде и никако не сме да дозволи губитак тржишта. С друге стране је зближавање Пекинга и Анкаре нешто што америчка администрација никако не гледа с одушевљењем.

Иако се чини да Американци ништа не препуштају случају, давање предности кинеским добављачима оружја је само један од низа поступака који указује како су у Вашингтону у протеклих неколико година занемарили много тога.

Актуелни кинески председник Си Ђинпинг је посетио Турску у фебруару 2012. године, а бивши турски премијер и актуелни председник Реџеп Тајип Ердоган му је посетом узвратио само два месеца после, у априлу 2012. Тада су се водили интензивни преговори како смирити ситуацију у главном граду покрајине Ксињианг, Урумкиу, где се међу ујгурском муслиманском мањином почео ширити утицај салафистичких ектсремиста и заредали су се терористички напади на владине институције.

Будући да Турска пружа уточиште ујгурски сепаратистима, од којих су многи пали под утицај исламских екстремиста који долазе са сиријског бојишта, Кси Ђинпинг је био свестан како се само преговарајући с Анкаром успешно може решити тај проблем. То је био сигнал да Анкара и Пекинг чине одмак од њихових традиционално хладних односа, но у Вашингтону очито томе нису давали неки велики значај.

Реџеп Тајип Ердоган: „Уђемо ли у СЦО то ће бити збогом Европској унији, а СЦО је ионако јачи и моћнији од ЕУ“

У јануару 2014. године је Ердоган по ко зна који пут изразио забринутост због става Запада према Турској, те изјавио како се због дуготрајних преговора око уласка у ЕУ Турска осећа „напуштеном“. Нико не може рећи да Ердоган није упозорио Запад када је изјавио да „уколико Турска уђе у Шангајску организацију (СЦО), то ће значити збогом Европској унији“ и додао како је „Шангајска петорка (старо име за СЦО) боља и моћнија од ЕУ и с њом Турска дели пуно више заједничких вредности „. Када је касније турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу у Казахстану потписао „Меморандум о разумевању“, чиме је Турска у СЦО добила статус партнера за дијалог, многи су се запитали напушта ли Турска НАТО и пут ка Европској унији и што се уопште дешава?

Турска једноставно више не жели чекати, а то је оно што у седишту НАТО савеза, Бриселу и Вашингтону никако не могу разумети. Анкара је још давне 1987. и због хирова једне Немачка, други пут Аустрије, трећи пут „ко зна кога“, још увек готово где је и била, а што о том мисли турска влада види се из изјаве главног турског преговарача који је рекао „да Турска вероватно никада неће ући у Европску унију“.

Турска од 1985. планира створити војну индустрију, али јој савезници на Западу то нису омогћили

Исто тако би се могло рећи и за набавку војне технологије о чему је Турска донела закон још 1985., а који предвиђа изградњу домаће војне индустрије кроз оф-сет програм војне набавке. Од 1985. па до данас, уз све „савезнике“ и „партнере“ са Запада, Турској се по први пут указала прилика да сама покрене производњу модерних противракетних система и војне опреме управо с кинеском компанијом ЦПМИЕЦ, али која је ето под санкцијама Сједињених Држава.

Након уговора са Русијом и сада већ коначној изградњи „Турског тока“, хоће ли одлука о војној сарадњи са Кином имати далекосежне последице на Блиски исток и може ли се говорити о преслагивању геополитичке слагалице?

Све ове уговоре треба гледати и кроз призму односа и отворених питања између Турске и Кине, али и Русије као кинеског и турског савезника, од којих је свакако горуће питање сиријска криза, док је Ердоган на Криму одиграо кључну улогу у смиривању кримских Татара, а у унутрашње прилике у Украјини се не меша.

Једно је ипак сигурно: НАТО савез, Вашингтон, Raytheon и Lockheed Martin, су све протумачили као отворену увреду која долази од стране Турске, а реакција која је уследила је била примерена америчкој „дипломатији“ која је „забринута и не може прихватити сарадњу Турске и кинеске компаније ЦПМИЕЦ“.

У Вашингтону су знали да је решење уступање војне технологије Анкари, али на то очигледно нису били нити ће икада бити спремни, док Кинези очигледно јесу.

Након прошлог конкурса се у Турској мобилизарала америчка дестабилизацијски машинерија и кренуло се у свргавање Ердогана, али без успеха. Треба ли и сад очекивати исти сценарио?

Могуће, али након договореног гасовода са Русијом и претварања Турске у кључну земљу за транзит руског гасаи сада коначне победе Кине у конкурсу за продају система противракетне одбране, Реџеп Тајип Ердоган је послао јасну поруку да Турска неће чекати и трпети хирове Запада, те да се окреће Истоку и спремно очекује „одговор“ Вашингтона.