У време социјалистичке Југославије однеговано је очекивање код грађана да ће их видљива рука државе љуљати од колевке па до гроба.

Људи данас, заправо, не жале за југословенским социјализмом у његовом „пуном сјају“ (једнопартијски систем, гушење личних слобода, контрола готово свих сфера јавног живота, идеолошко застрањивање, нерационална и недовољно функционална администрација, изузетно скупи и неоправдани пројекти – непотребне фабрике, подземни војни бункери, војни аеродроми итд), већ за идејом о томе какав би социјализам, према теорији, могао да буде – нарочито са становишта расподеле.

У Уставима СФРЈ из 1963. и 1974. године неразговетно је писало да „нико нема право својине на друштвена средства за производњу, нико – ни друштвено-политичка заједница ни организација удруженог рада, ни група грађана ни појединац – не може ни по ком правно-својинском основу присвајати производ друштвеног рада, ни управљати и располагати друштвеним средствима за производњу и рад, нити самовољно одређивати услове расподеле“.

А управо је есенцијални „дефект“ самоуправног социјализма, илити система са радничким управљањем, представљала немогућност да превлада парадокс Furobotn-Pejovich (1972); другим речима, јаловост таквог система лежала је у неспособности да оптимизира два супротстављена циља – акумулацију (штедња) и личне дохотке (плате).[1]

Просто-напросто, највећи део створеног вишка није се преусмеравао у инвестиције. Што ће рећи, ако профит (добит) предузећа припада свим запосленима, они ће радије изабрати поделу (готово) целокупног профита кроз плате и бонусе, уместо усмеравања профита у инвестиције; а неинвестирање у опрему и нове послове дугорочно урушава предузећа. (Истина, неретко су политичари доносили одлуке о инвестицијама, не питајући раднике-самоуправљаче). Искрсавао је и проблем како отпустити нерадника, а који као самоуправљач руководи предузећем.

Када је социјалистичкој држави понестајало новца за социјална давања, она се опредељивала за његово штампање, односно за „производњу“ инфлације – што је урушавало билансе предузећа и банака, и смањивало куповну моћ грађана. Поставља се питање – чији су били дугови друштвених предузећа и банака? Одговор је једноставан – државни, тј. дугови свих југословенских грађана. Под притиском иностраних поверилаца, тадашња савезна влада морала је да прихвати „суверенизацију дуга“ (1983), којим је СФРЈ преузела отплату свих кредита узетих у иностранству (и предузећа и банака), чиме је цео спољни дуг постао јавни. (Ово треба посматрати и у контексту „федерирања федерације“, о чему ће бити речи).

(Источно)немачка прича и наш случај

„Источнонемачка привреда је показатељ као на длану да је систем привреде успостављен у време комунизма инвалидан. Источна Немачка имала је доходак од 8.000 долара по глави становника и била је најразвијенија у Источној Европи. Затим се уједињењем Немачке 18 милиона Источних Немаца „утопило“ у 60 милиона (Западних Немаца) и направљен је ,фидуцијарни уред‘ који је требало да источнонемачку привреду ревитализује, приватизује и ликвидира. Ангажовано је 3.500 чиновника, а три или четири човека су убијена. И шта се десило?

Када се на крају сабрао резултат, испоставило се да предузећа нису вредела толико колико се мислило и укупан губитак после приватизације био је 3.500 милијарди немачких марака – јер многе фабрике нису успели да ревитализују, а многи (Источни Немци) нису хтели да раде за тржишну цену. Комунизам је толико ,покварио‘ те Немце. Анкете становништва показују да становништво које је срушило Берлински зид (1989) и побегло из комунизма сада има индивидуалну перцепцију да је у комунизму било боље. Источна Немачка је, дакле, школски пример.

То је и наш случај. Људи који су учествовали у револуцији очекују плате и пензије, а не очекују да раде. Додуше, у Немачкој је било нешто другачије. Једна идеологија је пала, а професори марксизма нису постали транзициони управљачи, него су отпуштени и сада возе таксије. Остали су професори математике и физике. Студије о Источној Немачкој говоре да ће се држава ревитализовати тек када они који су рођени деведесетих, после рушења Берлинског зида, буду ступили на сцену и преузели управљање. То говори о дубинама развалине једног система. Нажалост, ми то не схватамо и мислимо да су неке ствари могуће.

Да се разумемо, уопште не браним наш (транзициони) систем данас – ту (готово) нема добре ствари. Код нас постоји олигархија, сви су са свима увезани, не зна се ко је сарадник ДБ-а (некадашње Службе државне безбедности, прим. Дејана Бараћа), ко комуниста а ко антикомуниста. Деца (наших) бивших комунистичких функционера, који су сељацима чупали бркове и терали их у комунизам и задруге, сада терају сељаке из (тих) задруга.“

(Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, емисија „Ћирилица“ на ТВ Хепи од 18. јуна 2012. године)

Народни непријатељи

„У њиховим иступањима глорификована је и западна демократија и вишепартијски систем, те негирана демократија у нашем систему, истицана угроженост слободе говора и мисли у социјализму, који је по њиховом мишљењу синоним за сиротињу у којем су људске слободе угрожене.

Нападана је наша несврстана спољна политика, којој су дани одбројани и слично.

Грубо су клеветали, нападали и вријеђали личност и дјело друга Тита, наводећи претјеран раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности.

За Предсједништво СФРЈ говорили су да је вијеће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата.“

(Из званичног саопштења Општинског комитета Савеза комуниста Бања Лука из маја 1986. уочи протеривања др Јована Б. Душанића и мр Миодрага Зеца са Економског факултета у Бања Луци, а на основу „доказа“ Службе државне безбедности)

Црвени краљ је умро на време

У периоду 1945-1991 је исцрпљено више модела финансирања економског система друге Југославије – најпре национализацијом (1946-1953), а затим се економија одржавала преко следећих неколико „модела“: 1) преко бесповратне помоћи из иностранства и то од СССР-а (1945-1948) и САД (1949-1966), 2) девизним дознакама (почев од 1960-их), 3) задуживањем државе (1957-1990), 4) инфлаторним финансирањем (1979-1991) и на крају 5) посезањем за девизном штедњом грађана и предузећа (1990-1991).

Шта је то социјализам

Кетрин Вердери, амерички антрополог румунског порекла, једном свом научном раду дала је следећи афористичан мото.
Питање: Шта је дефиниција социјализма?
Одговор: Најдужи и најмучнији пут од капитализма до капитализма.

Током процеса „совјетизације“ Југославије (1945-1948), „пресликаван“ је политички и привредни модел из Совјетског Савеза – имовина је конфискована и национализована (боље рећи, отимана), вршена је колективизација, нове власти су се преселиле на Дедиње, укинуте су све политичке странке сем Комунистичке партије Југославије (КПЈ), усвојен је Први петогодишњи план (1947), многи првоборци постали су руководиоци у фабрикама, спровођен је принудни откуп пољопривредних производа итд.

Услед објављивања Резолуције Информбироа (1948), односно Стаљиновог раскида са КПЈ и обрнуто, помоћ Совјетског Савеза Југославији је ускраћена. Како се млада социјалистичка земља нашла у проблемима, обратила се за помоћ САД.

Да није било говора о идиличном стању, сведочи и прва велика оружана побуна (1950) коју су, због принудног откупа, дигли сељаци Цазинске крајине предвођени својим бившим партизанским командантима. Упоредо с тим, неостварен петогодишњи план је завршен 1951. године, да би потом влада ФНРЈ напустила совјетски тип социјалистичке економије и усвојила радничко самоуправљање (1952).

Да је и нови економски систем имао озбиљне мањкавости сведоче и „поправке“ које су спроведене 1961. („Мини реформа“) и 1965. године („Привредна реформа“). Како би смањила нарастајућу и претећу незапосленост и дефицит текућег биланса (и тако „поправила“ платни биланс), социјалистичка Југославија је почев од 1960-их година покренула пројекат организованог слања грађана „на привремени рад“ у развијене индустријске земље Европе (претежно у СР Немачку, али и у Шведску, Аустрију, Француску, Италију, Швајцарску итд). Већ половином 1968. године око 400 хиљада Југословена радило је ван земље. Гледано у релативном односу, 1960-их је од девизних дознака „покривано“ око 50 процената дефицита трговинског биланса земље. (Дописаћемо овде један занимљив податак који је навео публициста Перо Симић у емисији „Сведок“ РТС-а од 19. маја 2010. године – већ 1972. године 65 процената ратног састава ЈНА налазило се на „привременом раду у иностранству“).

Југословенски исељеници су правили куће у свом родном крају и, између осталог, то је давало „импулсе“ домаћој грађевинској индустрији. Међутим, последица поменутог „извоза становништва“ је да су потомци ових југословенских исељеника постали интегрисани чланови друштава у којима су рођени (Немачка, Шведска, Аустрија, Швајцарска итд), односно – већина је готово „изгубљена“ за државе-матице, које се сада суочавају са недостатком становништва.

„Југославија добија зајам. Без икаквих преговора југословенској држави одобрен је зајам у неограниченом износу. Прва велика транша овог великог зајма у износу 50.000.000 динара испоручена је 7. новембра 1946…“

Једине године у којима је друга Југославија остварила суфиците у текућем билансу биле су 1972. и 1973. Међутим, после Прве нафтне кризе (1973-1974) наступила је рецесија на Западу (1975), која се почетком 1980-х проширила на читав свет – чему је и те како допринела и Друга нафтна криза (1979-1980). Услед рецесије, камате на узете кредите су расле, а део југословенских радника се вратио из иностранства. Све у свему, два значајна скока цене нафте, смањење дознака из иностранства и пад натуралне размене („клиринг“) са СССР-ом (због тамошње економске кризе) узроковали су да се неефикасна и недовољно функционална југословенска економија додатно задужује (некада и под неповољнијим условима) како би „покривала“ галопирајуће дефиците. Просто речено, СФРЈ је једно време „дисала плућима“ кроз помоћ и кредите – да би напослетку „дисала кроз шкрге“ (прим. Дејана Бараћа).

Као и у свим социјалистичким земљама, степен индустријализације се сматрао мером развоја – тако да су диљем државе грађене и смислене и бесмислене фабрике. Пољопривредни производи били су потцењени – јер је држава дириговала цене, а убрзана индустријализација тражила је миграцију становништва у најбољој животној снази са села у градове. Тешке последице виде се нарочито данас (2013) – села широм Србије су замиру или су замрла.

Додуше, индустријализација јесте била пожељна, али она добро осмишљена. Која год група тадашњих политичких функционера се чега сетила, то је проглашавала за стратешку инвестицију и државним новцем градила фабрике – боље рећи, споменике за живота. Прављена је фабрика целулозе и папира у равници и далеко од шума („Матроз“ – Сремска Митровица), железара далеко од рудника гвожђа (ширење капацитета смедеревске железаре), фабрике алуминијума далеко од рудника боксита („Јадрал – Обровац“), а неостварена идеја била је да се највећа млинско-пекарска индустрија направи на приморју (у Сплиту).

У складу са политиком „федерирања федерације“, у време савезних влада Митје Рибичича (1969-1971), Џемала Биједића (1971-1977) и Веселина Ђурановића (1977-1982) донети су Уставни амандмани (1971), Устав (1974) и спроведена економска децентрализација (1976-1977) – кроз доношење Закона о удруженом раду (Службени лист СФРЈ бр. 55/76) и Закона о финансирању федерације (Службени лист СФРЈ бр. 15/77). Ово је последично отежало вођење економске политике:

1) савезна влада није више водила независну фискалну политику, већ је морало да долази до усаглашавања између влада република и покрајина, 2) половина прихода од савезне царине је преусмерена на удружена предузећа (на републичком и покрајинском нивоу) ангажованих у спољној трговини, 3) одлуке у Народној банци Југославије (НБЈ) доношене су консензусом, а не већином гласова.

Поред централне банке (НБЈ), постојало је, дакле, још осам народних банака република и покрајина, при чему је свака од њих била у прилици да емитује новац, односно да пушта динаре у оптицај. С друге стране, довољно је било да једна влада и једна банка буду против неке одлуке, то је аутоматски значило „парализу“ било какве акције у фискалној и монетарној политици државе. Стога се од 1977. године може говорити о СФРЈ као конфедерацији у економском смислу (нпр. удео федерације у укупним јавним расходима шездесетих био је реда 55 %, а осамдесетих реда 20 %).

Савезно извршно веће (СИВ) – званичан назив југословенске владе, на чијем челу је био Веселин Ђурановић, дало је 1979. године гаранције за задуживања у висини од око 8,43 милијарде тадашњих долара, иако је земља већ крајем те године дуговала 14,95 милијарди долара. Наиме, републике су наставиле да „преинвестирају“ добијене иностране кредите, иако се велики део инвестиција показао као нерентабилан или крајње промашен – „Јадрал-Обровац“ (у СР Хрватској), „Фени“ (у СР Македонији) и други. Кредити су стварали утисак просперитета, иако се живело на нивоу који није био покривен одговарајућом продуктивношћу. Да је СФРЈ још 1970-х срљала у економску пропаст, сведоче истраживања публицисте и новинара Пера Симића који је написао серију књига о Јосипу Брозу и његовом времену – а о чему је говорио дана 4. маја 2012. године на ТВ Студио Б:

„Ми смо прошли катаклизмичну серију година – од распада Југославије, живота под санкцијама, губљења тла под ногама и било какве перспективе, и то је створило заборав у каквом смо ми то свету живели седамдесетих година прошлог века, односно у последњој декади Титове владавине. Заборавили смо околности у којима је била та земља већ за Титовог живота, што показују серије докумената са најповерљивијих седница Председништва СФРЈ и Председништва Централног комитета, где савезни министар финансија Петар Костић (савезни секретар за финансије 1978-1982, прим. Дејана Бараћа) каже да је СФРЈ ,појела‘ супстанцу и да је банкротирала. Југославија је прешла ,црвену линију‘ и дуговала је 18,6 милијарди долара, што је по курсевима Народне банке данашњих (2012) 186 милијарди долара. (…)

Од 1974. до 1980. године СФРЈ је годишње трошила 15 процената више него што је производила, (…) земља је (немилице) трошила своју будућност, а просечна искоришћеност (дневног) радног времена била је 4 часа и 32 минута. Дакле, држава је већ била поприлично ,раштимована‘. (…) Ми смо заборавили да се (део) платног дефицита покривао од дознака из иностранства. После свега што смо преживели, тај период (Југославије) нам се чини као провиђење.“

Позитивне стране социјалистичке Југославије је што је улагала у образовање, здравство, културу, дипломатију, прехрамбену индустрију, па и инфраструктуру. Али, за њеног живота створено је изузетно мало робних „брендова“. Што ће рећи, невелик је број готових производа који су представљали искључиви резултат домаће памети: шпорети на дрва фабрике „Милан Благојевић“ (популарни „смедеревци“), чувена јунетина „бејби-биф“ (енг. baby beef), шунка у лименци, „Бамбијев“ кекс „плазма“ (који се, ипак, разликовао по рецептури од италијанског „плазмона“), „Подравкин“ зачин „вегета“, „Фрукталови“ сокови, лосиони „Брион“ земунске „Далије“ и „Ралон“ загребачке „Неве“ итд.

Истина, београдски „Клуз“ је шио одела за „Hugo BOSS“, „Прва петолетка“ из Трстеника је производила поједине делове за амерички „Боинг“ (енг. Boeing), а кикиндска „Ливница“ за амерички „Џенерал моторс“ (енг. General motors). Али, с друге стране, приличан број производа „Електронске индустрије“ из Ниша рађен је у кооперацији са немачким „Сименсом“ и холандским „Филипсом“, краљевачки „Магнохорм“ је некада производио термо-акумулационе (ТА) пећи по лиценци немачке компаније AEG, производња „еурокрема“ горњомилановачке фабрике „Таково“ била је по лиценци италијанске „Гандоле“, кекс „јафа“ се производио у Црвенки (и још увек се производи) по лиценци британске компаније United Biscuits, аутомобили „голф“ су се склапали у сарајевској фабрици ТАС („Творница аутомобила Сарајево“) која је представљала заједничко улагање (енг. joint venture) УНИС-а и немачког „Фолксвагена“ (нем. Volkswagen), аутомобили „застава 750“ и „застава 850“ (популарни „фића“), као и „застава 101“, „застава 128“, „југо 45“, „југо 55“, „југо 60“, „југо 65“, „југо Америка“ и „југо флорида“ – рађени су по лиценци италијанског „Фијата“ итд. ИМТ (Индустрија машина и трактора) је најпре производила тракторе по лиценци америчког „Фергусона“ (енг. Massey Ferguson), да би тек производња модела трактора „IMT 555“ (1964), а затим и „IMT 575“ (1970) била делимично према сопственој документацији.

Хеликоптери „соко-газела“ склапали су се по француској лиценци у мостарској фабрици „Соко“, док су по совјетској лиценци и по узору на тенк Т-72 произвођени тенкови М-84 и М-84А – њихова финализација била је у фабрици „Ђуро Ђаковић“ (Славонски Брод), а у производњу компоненти било је укључено око 240 југословенских предузећа.[2] Укупни трошкови освајања производње овог тенка коштали су СФРЈ око три милијарде тадашњих долара (тачније 3.085 милиона америчких долара). Током 1980-х постојала је и мегаломанска идеја да се производи авион радног назива НА („нови авион“, „надзвучни авион“), без визије колико ће то да кошта и коме ће моћи да се прода у свету поред јаке конкуренције из САД, Совјетског Савеза, Велике Британије и Француске.

Истина, југословенска грађевинска предузећа („Енергопројект“, „Енергоинвест“, „Трудбеник“, „Хидротехника“, „Аероинжењеринг“ и др.) изводила су значајне радове у несврстаним земљама попут Либије, Ирака, Индије, Кеније, Танзаније, Анголе и др. С друге стране, свеукупна робна размена са тим земљама није била толико велика као што се некима чини. Ево примера – 1981. године робна размена СФРЈ са земљама из Покрета несврстаних износила је тадашњих 4,5 милијарди долара, од чега се 45 процената (или око 2 милијарде долара) односило на југословенски извоз који су чинили опрема и машине, индустријски и прехрамбени производи, производи војне индустрије, док су истовремено југословенски увоз из тих земаља чинили нафта, памук, кафа, јужно воће, кожа итд.[3] Иако је тржиште Покрета несврстаних тада обухватало 55 процената светског становништва (радило се, ипак, о земљама „трећег света“ и земљама у развоју), извоз СФРЈ на то тржиште износио је мање од четвртине њеног годишњег извоза. Поређења ради, званично прокњижене девизне дознаке током 1981. износиле су 2,04 милијарде долара.[4]

Нећемо погрешити ако кажемо да је највећи „бренд“ социјалистичке Југославије био ТИТО. Многи ће рећи да је „умро на време“. Наиме, југословенски председник Јосип Броз Тито је напустио историјску сцену 4. маја 1980. године, а нагомилани економски проблеми дочекали су његове наследнике. Старо правило гласи да „страда“ онај ко се затекне на власти када надувани балон (мехур) пукне. Држава је била високозадужена и настале су тешкоће у сервисирању иностраних кредита, јер су камате на кредите расле.

Балон је дефинитивно пукао непосредно пре него што је југословенску савезну владу (СИВ) преузела Милка Планинц (1982-1986); марта 1982. доспела је рата коју није могла да плати Привредна банка Загреб и покренута је спирала. Уведено је ограничење своте девиза која је могла да се изнесе из земље, а те године је СФРЈ потрошила све девизне резерве (укључујући и девизну штедњу грађана у домаћим банкама) на отплату рата иностраних кредита које су износиле око 4,5 милијарди долара – по критеријуму инфлације у САД то износи данашњих (2013) око 11 милијарди долара, а по критеријуму промене цене злата износ је преко 20 милијарди данашњих долара. У таквој ситуацији, СФРЈ се обратила Међународном монетарном фонду (ММФ) за помоћ (1982). У јеку велике југословенске дужничке кризе, СИВ је 1983. године, под притиском иностраних поверилаца, прихватио већ поменуту суверенизацију дуга.

Изнуђене мере штедње владе Милке Планинц, како би се отплаћивали кредити, драматично су потресали привреду и животни стандард становништва. Целокупни увоз који није био намењен производњи био је забрањен, укључујући и робу широке потрошње. Грађани су се сусретали са вишечасовним рестрикцијама електричне енергије и несташицама кафе, шећера, уља, детерџента, бензина (1982-1984). После 1982. готово сви економски индикатори су били негативни и у сталном погоршању. Закључак државне Крајгерове комисије (1982) био је да „нагомиланим проблемима у привреди и друштвеним противречностима“ (бирократски еуфемизам за стање дубоке економске и друштвене кризе, прим. Дејана Бараћа) треба решити дубоким захватима у структуру економије и у постојеће друштвене односе.

Комисија је предложила Дугорочни програм економске стабилизације – који није примењен до краја. У 1979. години извоз робе и услуга „покривао“ је увоз са 48,5 процената, у 1989. години са 88 процената, а у 1990. долази до смањења „покривености“ увоза извозом на 76 процената и то због спољнотрговинске либерализације и значајног повећања увоза (о чему ћемо писати).

Због императива отплате кредита, СФРЈ је 1980-их настојала да по сваку цену извози робу за конвертибилну валуту (амерички долар, немачка марка), понекад и испод производне цене. Навешћемо само два примера: 1) државни и „Заставин“ пројекат „југо Америка“ и 2) извоз ватросталних опека краљевачког „Магнохрома“ на тржиште тадашње Западне Немачке. У таквој ситуацији, биланси предузећа су „поправљани“ кроз продају на домаћем тржишту.

Југословенски дуг је од 1,4 милијарде тадашњих америчких долара (1966) нарастао на око 20 милијарди (1980), јер су кредити за отплату (сервисирање) претходних кредита узимани под све неповољнијим условима. Из земље је у периоду 1979–1981. кроз отплату кредита „одливено“ 10,2 милијарде, а у периоду 1981–1990. 57,3 милијарде тадашњих долара (уз истовремено узимање нових позајмица). Дописаћемо да је у периоду 1981–1990. нето одлив капитала износио 22,4 милијарде долара, док су камате износиле 18,5 милијарди долара.[5]

„Штицунг“ (нем. Stützung) у привреди постојао је од седамдесетих, да би осамдесетих држава смишљала нове начине како да прикупи девизе од грађана да би отплаћивала спољне кредите, па је легализована „куповина“ радних места – повратници са „привременог рада из иностранства“ могли су да „удружују средства са радним организацијама“, тако што би уплатили предузећу нпр. 15.000 DM за заснивање сталног радног односа. Интересантан пример је и незванично увођење „система 1:3:9“ – грађанину који би тада у неку домаћу пословну банку донео одређену своту девиза, поменута банка је одобравала кредит у троструко већој динарској противвредности; затим је исти грађанин са одобреним динарским средствима куповао девизе на „црном тржишту“ и одлазио у другу домаћу банку да подигне нови кредит, који је сада био деветоструко већи у односу на почетну своту девиза коју је имао. Оба одобрена кредита је наредних година инфлација обезвређивала, а државне банке су, на крају, биле на губитку. Многи југословенски грађани су на овај начин изградили или довршили куће, куповали аутомобиле и слично – што ће рећи да су лично били на добитку.

„Немачки изум“ менице биле су облик „привредног креирања новца“ и коришћене су и СФРЈ као инструмент плаћања, да би доживеле компромитацију афером „Агрокомерц“ (1987). Привреда је „боловала“ од неликвидности због међусобних неплаћања, а вештачки прилив је стваран штампањем новца, тако да је инфлација „рушила“ билансе и „здравих“ предузећа и банака. Истовремено, југословенски извоз је био „мршав“. Већ смо говорили о томе да раст БДП-а, односно развој економије, не може да се заснива на неограниченој експлоатацији домаћег тржишта и неравнотежи (задуживањем и одливањем ресурса). Од момента када је спољни дуг ескалирао (1979-1980), југословенска економија је доживљавала драматичан пад.

Последице инфлације и високог нивоа сервисирања дугова у периоду 1981–1990, допринеле су да томе да СФРЈ изгуби (најмање) 14 процената националног дохотка (Косово и Метохија 33 %, Црна Гора 22 %, Хрватска 18 %, Босна и Херцеговина 12 %, Словенија 12 %, централна Србија 8 %, и Војводини 7 %).[6] То је и те како утицало на пад стандарда становништва и додатно распиривање сукоба између савезне, републичких и покрајинских власти.

Треба потцртати две аномалије и један дисбаланс који непорециво сведоче о томе како је економски систем социјалистичке Југославије био „дисфункционалан и аутодеструктиван“: 1) слаба међурепубличка размена (која је временом постајала све мања), 2) регионални диспаритети у степену економске развијености (упркос улагањима у неразвијена подручја, регионалне разлике бивале су све веће) и 3) низак удео извоза у БДП-у. Размена између шест република је 1968. године износила 25 процената њихове производње, да би 1987. пала на око 20 процената. Корени ове аномалије леже у томе што је свака од њих у послератном периоду тежила самодовољности, па су неретко капиталне инвестиције дуплиране. Републике су настојале да буду заокружене и политичке и привредне целине.[7]

Економски гледано, социјалистичка Југославија је функционисала као лабава федерација (1971-1976), а затим као конфедерација (1977-1991) – због уставних промена седамдесетих (1971, 1974), мера економске децентрализације државе (1976-1977) и поменуте две аномалије.

Иако је постојао савезни Фонд за неразвијене преко којег су средства била трансферисана из вишеразвијених југословенских административних јединица (Словенија, Војводина, централна Србија, Хрватска) ка мањеразвијеним (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Косово), велике регионалне економске разлике су се временом увећавале. Примера ради, (процењени) однос БДП-а по глави становника између СР Словеније као најразвијеније републике и СР Македоније као најнеразвијеније повећао се са 2,67 (1955) на 3,1 (1988). У поређењу СР Словеније и САП Косово (и Метохија) поменути однос се са 4 према 1 (1955) повећао на 8 према 1 (1988)[8], односно 9,2 према 1 (1990). Подвући ћемо како су неки од главних разлога зашто су интелектуалци и политичари из Словеније још средином 1980-х хтели да „побегну“ из социјалистичке Југославији били управо издвајање у поменути фонд и висока задуженост државе. Што ће рећи, проценили су да југословенски „воденички камен“ (прим. Дејана Бараћа) спутава њихов развој.

Просечне годишње стопе раста званично исказаног БДП-а у раздобљу 1947-1990 биле су следеће: Словенија 4,8 % (по становнику 4,0 %), Хрватска 4,5 % (по становнику 4,0 %), Босна и Херцеговина 4,3% (по становнику 2,9%), Македонија 4,8 % (по становнику 3,3 %), Црна Гора 4,2 % (по становнику 2,9 %), Србија 4,5 % (по становнику 3,4 %) – односно Војводина 4,5 % (по становнику 4,0 %), централна Србија 4,5% (по становнику 3,6 %) и Косово и Метохија 4,0 % (по становнику 1,6 %). Разлике између два показатеља (укупне стопе раста и раста по становнику) биле су последица демографских кретања – наталитета, просторне покретљивости, емигрирања становништва „на привремени рад у иностранство“ и слично.[9]

Наравно, треба бити опрезан и разграничити три периода економског развоја социјалистичке Југославије: 1) период убрзане индустријализације (1947-1965) који је омеђен почетком Првог петогодишњег плана (1947) и Привредном реформом (1965), 2) период средишње индустријализације и успоравања темпа привредног раста (1966-1980) и период економске стагнације и кризних поремећаја (1981-1990). Чињенице говоре да је раздобље 1947-1965 обележио просечан годишњи раст БДП-а од око 7,5 процената услед „ефекта сустизања“.

Овај економски и социолошки израз подразумева да неразвијене земље у првој фази модернизације (грађење инфраструктуре и индустрије) имају већи економски раст у односу на развијене земље. У другој фази земља у развоју пролази кроз „шок модернизације“, што подразумева развој модерне индустрије и препознатљивих производа. Ову фазу социјалистичка Југославија није успела да преброди. Међутим, иако се привредна активност током 1970-х успоравала, стандард грађана је растао благодарећи задуживању и усмеравању средстава у јавну потрошњу. Зато се југоносталгичари радо присећају „златних седамдесетих“.

Економски раст до 1980. године (благодарећи и помоћи од САД, Совјетског Савеза итд, дознакама и кредитима) допринео је томе да је Југославија успела да статистички ублажи јаз у развијености у односу на европски просек. Национални доходак по глави становника 1973. износио је 57 процената од европског просека – поређења ради, 1938. године је износио 50 процената.[10] Дописаћемо да се варљиви добитак, односно развој заснован на неравнотежи, касније вратио као бумеранг. Убрзана послератна индустријализација (као мера развоја) по цену девастације села, „извоз“ становништва у најбољој стваралачкој снази на Запад, повећавање регионалних разлика и последице нерационалног задуживања земље – довели су до тога да је већ током осамдесетих година прошлог века југословенски национални доходак по глави становника пао испод 50 процената европског просека.

Ратни профитер и Синатра

За социјалистичку Југославију (1945-1991) обично се тврди(ло) да је била један од „профитера“ Хладног рата (1946-1989/1991). Иако је до 1960-х добијала бесповратну финансијску, војну и робну помоћ са Запада (посебно из САД), није у довољној мери умела то да претвори у нешто ефективно. Међутим, остао је мит о просперитету и Брозовој вештој руци. Као што смо поменули, економија се претежно заснивала на експлоатацији домаћег тржишта, док је извоз робе и услуга био реда 10 процената званично исказиваног БДП-а (односно, у периоду 1985-1989 удео извоза у реалније процењеном БДП-у кретао од 12,2 до 22 процента). У складу са традицијима тадашње договорне економије, велики послови са земљама источне стране „гвоздене завесе“ и земљама Покрета несврстаних склапани су на највишем државном нивоу. Тако су и југословенски производи на основу лиценце западних компанија могли да се извозе на поменута тржишта.

Михаил Горбачов (совјетски генерални секретар 1985-1991) покушао је да постепено реформише Совјетски Савез (СССР) ка моделу тадашњих скандинавских социјалдемократија – кроз „гласност“ (либерализација јавног живота од 1986. године) и кроз „перестројку“ (привредна реформа спровођена од 1987. године); а испоставиће се да је заправо убрзао пропаст државе. (Дописаћемо да је одредницу „перестројка“ највероватније први вербално употребио Јуриј Андропов, совјетски генерални секретар 1982-1984 и ментор Горбачова).

Да не говоримо да се Горбачовљева „антиалкохолна кампања“ (1985) – кроз казне, ограничену производњу и више цене алкохола – изродила у супротност, јер су совјетски грађани почели да производе алкохол у становима илити „домаћој радиности“. Многи су се на тај начин отровали.

Започета привредна реформа није могла да се контролише, држава се до 1990. задужила око 120 милијарди тадашњих долара и истовремено упала у дубоку економску кризу. Совјети су 1989. године напустили „Брежњевљеву доктрину“ (1968-1989), која је подразумевала политику интервенционизма илити ограниченог суверенитета осталих социјалистичких земаља Варшавског пакта. Свакој земљи Варшавског пакта омогућено је тада да слободно одлучује о сопственим унутрашњим питањима, па је ова спољна политика шаљиво названа „Синатрина доктрина“ (као инспирација је послужила песма Френка Синатре „Мој пут“, енг. „My way“). Последице су биле убрзано рушење социјалистичких режима у Источној Европи и пад Берлинског зида (9. новембра 1989. године).

Ствари су се и у Европи и свету, дакле, те 1989. године тектонски промениле, а „расклимана“ југословенска федерација није успела да пронађе своје ново место под (новим) сунцем. Тржиште бивших социјалистичких источноевропских земаља почело је да се отвара према остатку света, посебно према Западу – што је значило губитак великог дела тог тржишта за предузећа из СФРЈ. Слична ситуација је била и са тржиштима земљама из Покрета несврстаних, јер је ова организација непосредно после завршетка Хладног рата готово изгубила на значају. (Затвореност наведених тржишта до 1989. године „успавала“ је југословенску привреду, која је одустајала од сопственог развоја и често се ослањала на склапање илити асемблажу производа по лиценци компанија са Запада).

Поуздани показатељи политичке нестабилности у релативно краткој историји социјалистичке Југославије (ДФЈ 1945, ФНРЈ 1945-1963, СФРЈ 1963-1991) били су доношење чак четири Устава (1946, 1953, 1963, 1974), који су затим додатно „поправљани“ амандманима. Само на Устав из 1963. донето је 42 амандмана до доношења Устава из 1974. године, да би на овај последњи Устав СФРЈ (до распада земље) усвојено 48 амандмана. Поприлично „расклимана“ земља одржавала се на ауторитету Јосипа Броза Тита, а у Уставу из 1974. године „недостајало је само упутство за раздруживање,“ подвукао је публициста Перо Симић у емисији „Сведок“ РТС-а од 19. маја 2010. године.

Држи буре воду док (веле)мајстор оде

Говорити о Јосипу Брозу као бравару и аустроугарском каплару је неумесно. Ова комплексна личност, коју је тешко описати у неколико редова, оставила је широк траг у историји двадесетог века и остварила готово све личне амбиције. Током живота обезбедио је себи положај на домаћој и светској позорници који је увелико надишао оквире његовог породичног порекла и формалног образовања.

Француски социолог Робер Ескарпи (1918-2000) писао је како се о вредности било ког уметничког дела које настаје у једној историјском тренутку, без обзира колико то дело било популарно и од критике валоризовано, може говорити тек тридесет година после смрти аутора. Односно, потребно је да дело издржи зуб времена илити историјску „ерозију“ (фра. l’érosion du temps; видети ESCARPIT, Robert. L’écrit et la communication. Paris: PUF, 1973).

Као што Југославију између два рата треба поредити са државама света њеног времена, тако и социјалистичку Југославију треба поредити са њеним „савременицама“. Како је прошло више од 30 година од Брозове смрти (1980), можемо да се запитамо шта је остало од његовог „уметничког“ дела и како је бирао „кадрове“? Градио је државу у којој је у конфликтним и кризним ситуацијама управо он био једина функционална и „дејствујућа институција“. Ради лакшег разумевања ствари, поједноставићемо пресек стања. На унутрашњем плану, Броз је са својим следбеницима „неговао“ братство и јединство „свих наших народа и народности“, неодржив политички систем, радничко самоуправљање и „федерирање федерације“, а на спољнополитичком плану – несврставање. Довољно је са ове историјске дистанце подвући црту на крају 1989. године и видети у каквом су стању још тада биле поменуте „грађевине“ овог неимара.

Није далеко од истине ако сада извучемо на први поглед парадоксалан закључак – да је Броз био илузиониста и политичар светског формата, и истовремено државник испод европског просека. Једноставно, иза њега нису остале функционалне државне институције и релативно брзо су „потонуле“ у амбис тековине његовог стваралаштва.

Чудо које је трајало осам месеци

Економска реформа југословенског премијера Анте Марковића (1989-1991) из 1990. године спроведена је на трагу Вашингтонског консензуса (1989) и уз савете америчког професора Џефрија Сакса (1954), тадашње економске „мегазвезде“.

Први дан 1990. године СФРЈ је дочекала са конвертибилном валутом – извршена је деноминација домаће валуте, која је затим била „везана“ за немачку марку (1 DM = 7 конвертибилних динара). Упоредо с тим, либерализација увоза, започета још концем мандата Микулићеве владе (1988), већ се тада (1990) односила на око 88 процената врсте робе, при чему је поменутом либерализацијом обухваћено чак 94,5 процената робе широке потрошње.

Тежина избора (поглед са ведре стране)

„Марковићу је сада најтеже. Он је одиграо своје. Не бих му био у кожи, вјеруј ти мени. Сада да мени неко каже – хоћеш ли бити шеф владе или ево ти два милиона долара, ма ја бих узео та два милиона долара.“

(Из забавне емисије „Топ листа надреалиста“ ТВ Сарајево од 31. децембра 1989. године)

Отуда су током 1990. године широм СФРЈ отварани „фришопови“ (енг. free shop) у којима су грађани могли да купују и недовољно квалитетну и релативно квалитетну увозну робу широке потрошње за динаре (нарочито се куповала техничка роба), што је и те како утицало пораст популарности југословенског премијера. Међутим, динар је био прецењен, плате су расле номинално и изражено у немачким маркама (према званичном фиксном курсу), али је расла и инфлација – после првих шест месеци 1990. скок цена био је реда 80 процената.[11]

Савезна влада (СИВ) тврдила је да стабилност курса гарантују девизне резерве које су непрестано расле – августа 1990. оне су достигле 10 милијарди (тадашњих) долара. Друга страна медаље је како је до тога дошло. Један од разлога је и аранжман из предострожности са ММФ-ом (потписан 16. марта 1990. године), али и аванс за робу која ће тек бити извезена. Објашњење се налази у извештајима организације GATT (претеча Светске трговинске организације, СТО) из 1991. године:

„Од почетка 1990. године девизне резерве су порасле за 3.332 милиона долара (…), због прилива страног капитала на рачун увезене робе са одложеним плаћањем и аконтације за будуће испоруке домаће робе“.

Већ децембра исте године девизне резерве (које нису биле само под контролом централне банке) су пале на око 7 милијарди долара и наставиле су да се „топе“ и у наредној години. Уместо планираног суфицита од 1,3 милијарде долара, СФРЈ је завршила 1990. годину са дефицитом текућег биланса од 2,36 милијарди долара, падом (званичног) БДП-а од 6,5 процената и стопом инфлације од 121,3 процента, уместо пројектованих 13 процената. Последњих дана децембра уследио је „упад“ Београдске банке у платни систем СФРЈ, када је емитовано око 14 милијарди динара.

Политичке тензије су драматично расле током кампања уочи вишестраначких избора у југословенским републикама (1990), а већ у јануару 1991. године није могло да се говори о СФРЈ као о јединственом економском простору – између већине република готово су прекинути финансијски токови, а продубио се проблем финансирања федерације.

Нећемо погрешити када констатујемо да су реформама Марковићеве владе само продубљене „ране“ ровите југословенске економије. Распад државе и рат делимично су „маскирали“ негативне последице „чуда“ заснованом на увозу новца, либерализацији увоза, услугама (посебно у трговини увозном робом) и прецењеној домаћој валути (која је била дестимулативна за домаће извознике). Ипак, у нешто измењеним околностима, девастирана српска економија ће се запутити добро утабаном стазом 2001. године – иако су и те како постојала нагомилана, негативна светска искуства из деведесетих о „чинодејству“ консензуса.

Уместо закључка

Чланак представља скромни покушај аутора да исцрта контуре економске политике социјалистичке Југославије (1945-1991). Кога ова тема занима дубље и шире, додатне информације може потражити ОВДЕ.

Оно што је некада важило за другу Југославију важи и за данашњу Србију – хронични дефицит текућег рачуна на крају значи неслободу.

Овај чланак се само делимично наслања на чланак од истог аутора „Разграђивање супстанце економије – зашто смо ту где смо,“ који је објављен на порталу НСПМ дана 1. септембра 2012. године.

УПУТНИЦЕ

[1] Миодраг Зец, Огњен Радоњић, „Економски модел социјалистичке Југославије: сага о аутодеструкцији,“ Социологија, vol. LIV (2012), N°4

[2] „Тенк М-84,“ http://stef124.tripod.com/m84.htm, http://en.wikipedia.org/wiki/M-84

Дописаћемо да је систем управљања ватром (СУВ) тенка М-84 настао из сарадње са шведском компанијом „Бофорс“ (енг. Bofors).

[3] Игор Ивашковић, „Између две ватре,“ 13. јануар 2012. године, портал „monopollist.com“, http://monopollist.com/?p=370

[4] Ибрахим Латифић, „Југославија 1945-1990, развој привреде и друштвених дјелатности“ (1997), http://www.znaci.net/

[5] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504

[6] Исто

[7] Миодраг Зец, Огњен Радоњић, „Економски модел социјалистичке Југославије: сага о аутодеструкцији,“ Социологија, vol. LIV (2012), N°4

Ибрахим Латифић, „Југославија 1945-1990, развој привреде и друштвених дјелатности“ (1997), http://www.znaci.net/00001/120.htm

[8] Исто

[9] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504

Као базна година узимана је 1952, у којој је остварен БДП нижи него у нпр. 1948. години (прим. Дејана Бараћа).

[10] Слободан Вуковић, „Економски узроци разбијања/распада Југославије,“ Социолошки преглед, vol. XLV (2011), N° 4, стр. 477–504.

Цена убрзане и често неосмишљене индустријализације, и раста БДП-а у просеку од 7,5 % (1947-1965) „плаћена“ је урушавањем села – кроз принудни откуп и потцењене пољопривредне производе, што је нагонило становништва да напушта пољопривредну делатност, али и да неконтролисано мигрира из села у градове. У књизи „Југославија 1918-1988, тематска збирка докумената,“ од Бранка Петрановића и Момчила Зечевића, наведено је кретање удела пољопривредног становништва у укупном становништву Југославије: 67,0 % (1948), 50,0 % (1961), 38,0 % (1971), 19,9 % (1981). Податак за 1981. није обухватао југословенске држављане „на привременом раду у иностранству“.

Истаћи ћемо једну цртицу коју је записао економиста и пословни консултант из Лондона Небојша Катић на свом блогу:

„Југославија је обрачун макроагрегата вршила по битно другачијој методологији од западне; дакле, никада није израчунавала БДП. Инфлација, фиксни курсеви, деноминације динара додатно отежавају праћење и упоређивање. Упоређивати данашње податке за бивше југословенске републике са подацима из југословенског периода ми се чини титанским подухватом, на граници немогуће мисије.“

http://nkatic.wordpress.com/2013/12/29/svako-dobro-u-novoj-godini-i-hvala-vam-na-posetama-i-komentarima/#comment-5175

Отуда у литератури налазимо ,шаролике‘ податке везане за југословенски БДП, компоненте платног биланса итд. (прим. Дејана Бараћа).

[11] Димитрије Боаров, „Сећање на бољи живот,“ 1. децембар 2011. године, „Време“, http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1022082

(Стање ствари – Дејан Бараћ)

Ознаке: Југославија, југословенска економија, анализа, Дејан Бараћ, социјализам