Који брзо уче први се потурче
Рајко Петров Ного

О ЗНАЧАЈУ СРБСКЕ ЦРКВЕ ПО МИЛОШУ КОВИЋУ

У свом огледу „Знамења победе, узроци пораза“, који говори о континуитетима и дисконтиунитетима србске историје, др Милош Ковић истиче:

„Једина српска институција која је сачувала континуитет од доба Светог Саве до данас јесте Српска православна црква.

У вери, култу и дневној пракси она већ девет векова непосредно спаја безбројне српске нараштаје. Аутокефална од времена Светог Саве, од доба цара Душана уздигнута у патријаршију, она је имала само један период нејасних прилика (1459-1557) и један прекид (1766-1832). Чак и тада, у временима превласти Васељенске патријаршије, и у административној издељености 19. века, ниже свештенство чувало је српско предање и континуитет. Можда је најважније било доба обновљене Пећке патријаршије (1557-1766), када је залагањем великог везира Мехмед-паше Соколовића српска црква под својом јурисдикцијом објединила простор од Скопља до Јегра и Коморана и од Самокова до Гомирја.

Она је Србе, који су у вековима ратова и сеоба живели на територијама једне муслиманске и две католичке државе (Османско царство, Хабсбуршка монархија, Млетачка република) сачувала као јединствену духовну и политичку целину. Патријарси, владике, монаси и мирско свештенство нису били само духовне него и политичке старешине српског народа. То се видело и у временима ратних криза (1593-1606, 1683-1699, 1737-1739), када су патријарси пред странцима иступали као политички, па и војни поглавари српског народа. Често се заборавља да су Срби вековима живели у теократији; њени последњи одјеци нестали су тек смрћу Петра II Петровића Његоша и претварањем Црне Горе у кнежевину.

О АУТОРУ

Владимир Димитријевић је Српски православни публициста.
Дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао 2010. године.
Аутор је више од 50 књига и мнноштва зборника различите тематике: од духовне, православно – богословске и црквено – историјске, до књижевне, образовне културне и сектолошке.

Шта је било језгро предања српске цркве у тим вековима? Зашто је она била најзначајнији чинилац уобличавања и очувања српске националне свести?

Црква је, наравно, чувала универзалну поруку хришћанске вере, али и култове Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара; то су била кључна „места сећања“, која су Србе разликовала од других, понекад врло блиских, суседних, православних и словенских народа. По овим свецима Срби су били препознатљиви широм православног и хришћанског света. Нису случајно баш Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар у 16. веку приказани на фрескама московског Архангелског Сабора.

У дугим вековима турске власти, као и данас, заједничка сећања и заједнички идеали јесу оно што је људске заједнице чинило трајним и отпорним. Карађорђе је на своју ратну заставу ставио лик Стефана Дечанског; османски извори преносе да су он и његове војводе Турцима претили осветом Косова; уз Карађорђеве војводе увек су били свештеници и гуслари као кључни преносиоци косовских порука; прота Матеја Ненадовић предлагао је Карађорђу да за закон обновљене Србије узме „Крмчију“ Светог Саве.

Чак и босански муслимански одметници Хусеин капетана Градашчевића уочи одсудне битке на Косову против султанове војске моле за помоћ Светог кнеза Лазара (1831); међу муслиманима из околине Милешеве вековима је живео култ Светог Саве. Појам „отечество“ сусреће се у српским изворима од Доментијановог Житија Светог Саве до застава српске војске у Првом светском рату („За краља и отечество“). Црква је уобличила и народну, епску, усмену традицију о Косову; кроз веру у то да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“ она јој је дала сасвим хришћанску суштину.

Дуго пошто је међу Србима већ увелико преовладало лаичко схватање нације, у Првом и Другом светском рату, први потези окупатора у Србији и Црној Гори 1915-1918. и у НДХ биле су прогони против Српске православне цркве и забрана ћирилице. Срби су и могли да забораве на то где су били извори њихове виталности и снаге, али су их непријатељи увек подсећали на то. Иво Пилар, један од кључних претеча усташтва, у свом Јужнословенском питању (1917) утврдио је да је за уобличавање и јачање српске националне свести пресудна била улога српске цркве.

Континуитет српске цркве у историји српских дисконтинуитета подстиче на размишљање. Нема сумње да је српска култура, са својим сложеним наслеђем, заиста, како примећује Мило Ломпар, контактна култура православља, католицизма и ислама. Одрицање од римокатоличког и исламског наслеђа значило би радикално осиромашење српске културе. Јасно је такође да се Српска православна црква данас налази у можда најдубљој кризи у последњих неколико деценија. Уз сво њено унутрашње разногласје, нису ретки ни гласови који истицање њене националне мисије проглашавају „етнофилетизмом“.

У праву је, међутим, Жарко Видовић када каже да Србима не прети „етнофилетизам, него анационалност, безавичајност“. Јер српска црква је и данас стуб српског идентитета. Она прелази новоуспостављене балканске границе; у расејању, на далеким континентима, она Србе, баш као и у Османском и Хабсбуршком царству, повезује у црквено-школске општине. Тамо је она једини чувар националне свести; оног часа када се српске породице одвоје од Српске православне цркве, пут у асимилацију већ у следећој генерацији потпуно је отворен.

Универзалне империје много полажу на цркву и веру; и у ЕУ, баш као у Османском или Хабсбуршком царству, они који остану у Српској православној цркви сачуваће национални идентитет. Остали ће се, као и до сада, постепено растварати у поплави помодних идеја и идеологија. Универзална реч спасења коју црква доноси, наравно, дубља је и шира од националне мисије. Православно хришћанство је, уз то, својом тежњом ка трансцедентном, саборношћу која не трпи људску себичност и залагањем за очување традиционалних породичних вредности важна брана разорном таласу материјализма, конзумеризма и моралног релативизма, који у српској култури руши све пред собом. Како примећује Слободан Антонић, тај талас је кључни узрок демографског суноврата српског народа. Тамо где је јака вера, нема демографског опадања“.

Тако каже Милош Ковић.

БОРБА ПРОТИВ ЦРКВЕ У СВЕТУ

Каква је светска ситуација?

Позната руска геополитичарка, Олга Четверикиова је, у свом интервјуу о глобалној дестабилизацији, датом 2011, рекла:

“У условима стварања јединствене светске религије, православље остаје једина духовна снага која се супротставља стварању антихришћанског глобалног поретка. Зато су мондијалистичке снаге сада усмерене на то да униште православље путем његовог разбијања и изопачавања, које се врши под маском модернизације. Главну улогу у том процесу игра константинопољски патријарх Вартоломеј, познати екумениста, паписта и атлантиста, који се залаже за свеобухватну „обнову“ православних цркава.

Посматрајући себе као видљивог поглавара православља, он тежи да достигне да тај положај признају друге цркве, како би их ставио под своју контролу. То је могуће само у условима рушења канонско-правног поретка православља, чему и тежи Константинопољ, подстичући раскол помесних цркава. Што је више ситних аутокефалних цркава, то му је лакше да им наметне своју власт и добије сагласност за екуменску „перестројку“. Већ одавно он води активну тајну делатност у одвајању Украјинске православне цркве Московске патријаршије од Руске православне цркве, исти напори се у последње време се предузимају према Белоруском егзархату. Тако да се све то остварује у оквиру стратегије постизања примата над другим православним црквама“.

А ШТА СЕ ДЕШАВА У НАС, ОВДЕ И САДА?

Кад се саберу два и два, добије се четири. Дакле, ако се из онога о чему говори Ковић и онога о чему говори Четверикова погледа у нашу садашњост, све бива јасно: значајан део највишег клира Србске Цркве је, под снажним утицајем неофанариотизма Цариграда (којим управљају Вашингтон и Ватикан) и његове мртводушничке и антинационалне, криптопапистичке зизјуласовске теологије, напустио одбрану Косовског завета, и потпуно је духовно спреман на евроунијаћење, без обзира на повремено квазиисихастичко мрмљање о томе како ми нисмо за „потрошачку цивилизацију“, и како се не одричемо свог идентитета (иако су трули криптоунијатски компромиси екуменизма разјели толико живих ткива светосавске духовности у нас, оне духовности коју су нам, у 20. веку, завештали Владика Николај и Отац Јустин).

Пошто су неофанариоти и зизјуласовци у клиру СПЦ у овом тренутку они који имају највећу власт, моћ и утицај, а држе и све образовне установе Цркве, јасно је као дан да је уздање у делатни отпор истих антихристовском глобализму само „санак пусти“, онај из песме „Циц!“Бранка Радичевића. Илузија се под хитно треба ослободити, али се нипошто не треба одрећи делатних сила светосавске вере, ваплоћених у слогану:

“За Крст часни и Слободу златну“.

Без обзира на многе клирике и њихове следбенике, који су брзо учили и конвертитски, дакле бубалачки, научили лекције екумено-глобалистичке идеологије, ми морамо остати на путу Светих Саве, Лазара, Николаја и Јустина, путу мученичког сведочења да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“, али и да нећемо дати земљу својих предака на поругање непријатељима Божјим и људским. И запамтимо: пофанариоћени би највише волели да напустимо Србску Цркву, и кренемо путем несаборности и самовоље, којим су они, споља чувајући привид црквености, већ кренули. То задовољство им не смемо дозволити: јер, они нису Србска Црква, ма колику власт имали.

То значи: због попа Николе не смемо да заборавимо Светог Николу. Као што је говорио покојни Кијук: сачувамо ли пет одсто нормалних, незгрбљених и непропузалих, Срба, ако се промене светско – историјске околности, Србство ће се, и духовно и морално и материјално, обновити.

ЗАШТО ОВАКО ГРУБО?

Кад читам интернет – коментаре на своје текстове, видим да неки кажу како сам „острашћен“. Иако се трудим да говорим језиком чињеница, ипак не могу, а да не будем личан. А зашто? Новинар Михаило Меденица записао је, у „Нашим новинама“, 21. 10. 2013. године ( види:„Где је коме Косово“, Ревнитељ, Ниш, 2015):

“Позвати Србе с Косова да весло и сви као један Тачијеву дијагнозу уобличе у државу исто је што и замолити петла да стави главу на пањ. Политичари /…/ можда и имају право на то, али духовни отац не! Морао би, ваљда, бити изнад те плитке воде, у којој су јасни обриси нечастивог! /…/

Чиме је, на крају, Српска православна црква заслужила да неки имаоци мантија обесмисле векове кроз које је овоме народу била стожер, утеха и спас? Суштински и истински! Пишем ли ово острашћен? Без дилеме! Јер када су Косово и Метохија, црква и српство у питању – нисам новинар и сасвим сам личан јер мислим да се другачије не може!“

Тако и ја. Светосавска Црква је вечна, а имаоци мантија, као и ја, сасвим,сасвим пролазни.

КАКО ОСТАТИ НА ПУТУ ХРИСТОВОМ?

За крај, ево србског пута, онако како нам га је показао и описао Свети Николај Охридски и Жички, а из његових дела пробрао и у пророчку рапсодију ставио др Марко С. Марковић:

„Сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови који су могли дати надахнућа бар једној доброј песми -идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење не само бораца него и целе њихове породице, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен који не мисли и не прави разлику!/…/

Цифра будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштеђених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па на више, и многе жене и девојке./…/Но тешко је описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет./…/

Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно рекао: „Ја победих свет“; који је дакле био непогрешни пророк својих сукцесивних победа, који је унапред прогласио Себе победиоцем у свима борбама и биткама до краја времена./…/Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут…

Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших./…/Да се Срби уједине и не цепају више духом партизанства. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу која се жртвоваше за јединство – чујте: за јединство а не за поцепаност – свих Срба, и не само Срба?/…/Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња?/…/

Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу./…/

Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту… Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега“.

Паметном и побожном доста, а похлепном, саможивом и продавцу вере за вечеру никад доста.

МОЛИТВАМА СВЕ НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ, ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, БОЖЕ НАШ, ПОМИЛУЈ НАС ГРЕШНЕ!

АМИН.

(Борба за веру)

Ознаке: Владимир Димитријевић, екуменизам, православни, СПЦ, српска историја