Светозар Филиповић, последњи Михаиловићев равногорац, о четницима и партизанима (1): Србија је била толико подељена, чак су и синови војводе Мишића били на различитим странама. Четницима се прикључио 15. маја 1941. године.

Светозар Филиповић је 1945. године означен је као народни непријатељ и одузета му је сва имовина и грађанска права. Године 2001. проглашен је, као Дражин равногорац, за почасног грађанина Мионице. Данас, у 90. години, када пред саговорницима покуша да направи „инвентар“ свог живота, прво помиње тешко рањавање 1944, а затим и 17 хапшења после Другог рата.

Служио је у штабу код Драже и код Калабића. Познавао је и сретао Жикицу Јовановића Шпанца, Драгојла Дудића, председника Ужичке републике. Борио се као четник са партизанима приликом ослобађања Горњег Милановца. Лично је познавао и посећивао мајора Александра Мишића, сина чувеног војводе, и мајора Ивана Фрегла у Струганик. Ову двојицу елитних краљевих офцира ухапсили су и стрељали Немци 1941. у Ваљеву.

Припремао је Светозар операцију спасавања америчких пилота „Халијард“ – био је за командама ваљка који је равнао писту на Галовића пољани. Дружио се америчким авијатичарима и прошле године када су дошли на прославу у Србију.

СУСРЕТ СА ТИТОМ

Сусрет са Титом, Светозар је доживео крајем септембра.
Како наводи, идећи путем за Струганик сусрео је десетак партизана од којих је препознао тројицу.
Међу њима је био и Драгојло Дудић, потоњи председник Ужичке републике са којим се Филиповић познавао јер је са његовим сином ишао у гимназију.
– Они су ишли кући код Александра Мишића где их је чекао Дража – сећа се Светозар.
– Били су наоружани немачким машинкама и стали су да се поздравимо.
Једног кошчатог у лицу звали су Тито.
Сећам га се добро јер смо ми у четницима знали да се комунистички командант тако зове и да је то скраћеница од Терористичке интернационалне тајне организације.

Дража га је 1943. послао са капетаном бојног брода Владимиром Шашкијевичем да припреми терен за искрцавање савезника. Тада је рањен, а спасао га је немачки официр чешког порекла Томас, кога је Светозар заробио са других 56 Немаца у бици за Горњи Милановац 1941.

Овај немачки поручник је тада одбио да се са осталим Немцима врати из четничког заробљеништва и прикључио се Дражином штабу. Потом је променио име у Тома Радовановић и постао први човек Британске обавештајне службе за Црну Гору где је током 1943. „намештен“ за команданта црногорских жандарма у Херцег Новом…

Све ово, и још много више, претурио је преко својих леђа времешни Филиповић. Данас живи у породичној кући у Брежђу код Мионице, неких десетак километара ваздушне линије од Равне горе, где је ступио у четнике 15. маја 1941. године као Дражин борац број 27. Недавно је имао тежак инфаркт, али сећање га служи.

– Рат ме затекао у Тивту, као кадета Поморске академије – почиње Филиповић своју причу. – Када су нас италијански бомбардери напали 6. априла, моје колеге кадети и ја радили смо на оправци ратног брода „Љубљана“ у тиватском „Арсеналу“. Десет дана касније наш командант Франц Долиншек сазвао је кадете и рекао да је војска капитулирала. Наредио је „куд који“!

Светозар се са још два Ваљевца тада упутио пешице за Србију. Пут је трајао 15 дана. Сећа се призора како су на планини Чемерно пронашли краљевог војника кога су Црногорци скинули до гола „јер је капитулирао“. Они су га обукли. Кући, мајци, стигао је 1. маја.

– Већ 15. маја, када сам чуо да да се на Грабу на Сувобору окупила нека војска која неће да се преда, отишао сам тамо – сведочи Светозар. – Дража је тада уз себе имао 26 људи. Чича ме је примио оберучке. Тамо су била и два морнаричка машинца Фрањо Сеничар и Дејан Узелац који су ме познавали из Кумбора и Тивта.

Случај је хтео да Светозар буде сведок и успостављања прве везе пуковника Михаиловића са Енглезима, а преко њих са Владом у избеглиштву. Како сведочи, у штабу на Равној гори била је војна радио-станица, а Дејан Узелац је некада служио на торпиљерки „Кајмакчалан“ која је априла 1941. успела да из Боке доплови у Александрију. Користећи бродске шифре са „слободног брода“ он је ступио у везу са енглеском станицом за развођење бродова у Портшиду.

Енглези су се јавили да провере Југословенски брод и ту им је подофицир Саша Теодоровић први рекао да у српским планинама постоји покрет отпора који води пуковник Михаиловић. Енглези су проверавали ове податке све до Видовдана, 28. јуна, када су преко радио Лондона објавили да је створен први герилски покрет у окупираној Европи.

– Сећам се да је једино у мојој куђи тада био радио на батерије те сам га донео у Дражин штаб средином јуна – наставља Филиповић. – Када је Дража преко тог радија чуо да га „препознају“ Енглези, био је заиста сретан. Већ октобра у Дражин штаб стигли су енглески капетан Хадсон и наши мајори Михаило Лалатовић и Захарије Остојић са новим шифрама за одржавање везе са Лондоном и Блиским истоком.

А од маја до октобра 1941. у окупираној Србији владао је хаос. Почели су да ничу четнички и партизански одреди. Брат са братом није говорио због идеологије.

– На јесен су у Дражин штаб стигли његови синови Михаило и Бранко – приповеда Светозар. – Михаило је спавао у мојој колиби и био је фин младић. Други син Бранко је био комуниста и Чича је морао да га склања из штаба јер су се због његове пропаганде краљеви официри мрштили. Послао је своју децу у косјерићки одред у Субјел код Филипа Ајдачића.

ВОЈА И АЦА МИШИЋ

Септембарски преговори о заједничкој борби партизана и четника против Намаца утаначени су преко два сина војводе Живојина Мишића – Александра и Војислава. Ти разговори су вођени у њиховом породичном дому у Струганику. Аца – краљев мајор и Војислав – Титов следбеник, само су се пољубили.

Како прича Светозар, сазнао је да су ти разговори трајали четири сата и да су били прилично неуспешни. Мајор Павловић је после свега тражио од Чиче дозволу да све комунисте разоружа и похапси, али му овај то није одобрио. Мајор Аца Мишић је неколико месеци после ових разговора ухапшен у борби са Немцима и стрељан, а други брат Воја Мишић брзо је пао у Титову немилост, а касније је заглавио и на Голи оток. Драгојло Дудић, после пропасти Ужичке републике, настрадао је на Златибору по Титовом наређењу.

(Вечерње новости – Драган Вујичић)

Ознаке: Други светски рат, друштво вести, Енглези, Светозар Филиповић, четници.