Прочитај ми чланак
Нема становника главног града који барем некада није био на Калемегдану и прошетао најлепшим градским парком.
Истовремено, уз лепоту Београдске тврђаве, безмало да нико није сишао доле, до Доњег града. Све што већина зна о том простору јесте да завршава на великој, зелено површини.
О прошлости овог, веома важног дела града говори др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института САНУ. Он уноси другачије светло у посматрање Београдске тврђаве, јер почиње причу са чињеницом да је током првих деценија 20.века “обичним људима” овде приступ био забрањен.
– Београђани и њихови гости су Доњи град доживљавали као велику непознаницу . Они су могли да посете само део Горњег града, јер је остатак био у надлежности ондашње војске. Први део је уређен 1926.године, и то је простор који данас окружује споменик “Победник” и плато где је сада зграда Завода за заштиту споменика, а некада је био Војни музеј – прича Марко Поповић.
Године 1941. рођена је идеја да на месту Доњег града никне велики олимпијски стадион.
– Овај пројекат је фаворизовала тадашња југословенска влада. Чак је био урађен и пројекат са трибинама и изгледом стадиона који је сачинио ондашњи немачки архитекта Вернер Марх. План је подразумевао да преместе капију цара Карла Шестог.
Београдска културна јавност бурно је реаговала, оштро супротстављена таквом скрнављену простора Тврђаве, али је извесно да би та грађевина била изграђена да није било Другог светског рата – прича Поповић.
Немачки авиони бомбардовали су Доњи град у Другом светском рату , па су војни објетки били порушени. Тада стуна на сцену немачка идеја о уређењу овог простора, која је осмишљена као увертира за њихову коначну победу у рату.
Наиме, Београд је према нацистичким замислима, био важна управна тачка на дунавском делу Рајха, па је Београд, у част великог аустријског војсковође Еугена Савојског требало да понесе име “Принцеугенштат”.
– У центру те идеје Доњи град требало је да буде претворен у меморијални центар, а да овде буде насељавано немачко становништво, баш као што су то радили Аустријанци током њихове власти од 1717. до 1739.године – додаје др Марко Поповић.
Идеја да Београд после Другог светског рата понесе име “Принцеугенштат” не звучи нелогично, са аспекта ондашњих нациста. Име града је према имену познатог аустријског војсковође принца Еугена Савојског, који је 1717. године преотео Београд од Отоманске империје.
Истина, на нашем поднебљу ово име је омражено и зато што су нацистичке, СС дивизије у Другом светском рату носиле име овог војсковође, починивши неописива зверства на Балкану. То је било место где су љубавници са нерешеним стамбеним питањем тражили место у грмљу где ће се сакрити од очију воајера, али и место где су воајери тражили своје изазове.
После доласка комунистичке власти, годинама ништа није промењено, све док није стигла 1952. година.
– Новоуведена градска управа те године проглашава Тврђаву “Народним парком Калемегдан”. Све до 1989. године Доњем граду није поклањана ни пажња, нити је спроведено адекватно одржавање. Тако је, на несрећу суграђана, поново заживела стара идеја одржавана између два рата – да се у Доњи град не силази. На том простору створена је самоникла шума са жбуњем.
(Телеграф)
