Прочитај ми чланак
Блогови не афирмишу плурализам него културу индискреције. Немачки социолог Александар Сова исто назива „дигитални нудизам”.
Скоро смо имали српски Вотергејт. ВБА прислушкивала судије, опозицију, синдикате. Да ли су криви војни шпијуни или је и дигитализација баријера демократији? У теорији о томе постоје два опречна мишљења. Позитивне утопије тврде да ће општење све више почивати на дигиталној структури и умрежености. И да интернет и сензори нису уопште лоши.
Амерички социолог Џереми Рифкин уверен је да ће за пола века превладати нова економска парадигма са обновљивим енергијама (ветар, таласи, соларни колектори) што ће решити еколошку катастрофу. Доћи ће до експанзије непрофитног сектора и кућне производње. Ојачаће кооперативне заједнице. Грађани ће постати политички активни и изван државних граница. Биће то глобална мрежа самоуправних заједница, а не неолиберално друштво конкуренције. Визије среће ће се лагано раздвајати од новца и поседа, а све то у дигиталној будућој свакодневици чисте природе и општења преко сензора.
Исти писац држи да ће нове технологије створити новог човека и нову организацију друштва. Да ће ослабити егоизам и да ће капитализам добити алтернативу. Још више, да ће доћи до треће индустријске револуције и посткарбоналног доба, без угља и нафте. Биће то епоха интернет технологије плус обновљиве енергије. Избећи ће се планетарни колапс, а декомерцијализација ће убрзати слом неолиберализма. Измениће се и морални стандард. Идемо од капиталистичке ка кооперативној економији. За педесет године прве неће бити.
![todor-kuljic]()
О АУТОРУ
Тодор Куљић је професор на Филозофском факултету у Београду.
Лепо звучи, али ко су актери ових промена? Да ли је то само раст технологије? Или је потребно и додатно освешћивање обесправљених? Шта може бити детонатор коренитих промена? Нови глобални рат суперсила или еколошка катастрофа? Да ли дигитализам одиста подстиче слом неолиберализма?
Можда. Али на другој страни дигиталне негативне утопије опомињу на присуство Великог брата који све надзире. Слуте даљу концентрацију богатства и капитала, јачање друштвених неједнакости и разбијање солидарности. Нове ратове и раст десног екстремизма и фундаментализма. Дигитални Велики брат посматра, надзире, шпијунира и контролише. Циљ му је да остане анониман, не остави трагове, а надзире. То може амерички ТОР Сyстем (Тхе Онион Роутер) који, како је посведочио Едвард Сноуден, поред САД користе и британске тајне службе. Дигитализација угрожава приватну сферу: на „Фејсбуку” свако свакога гледа и надзире. Капиталисти надгледају раднике, сарадници се узајамно контролишу. И попови сурфују. Хомо дигиталис пре свега контролише и надзире себе.
Хакер Џулијан Асанж је преко „Викиликс” станице показао шта значи бити шпијуниран, а све уз илузију слободе. Објавио је тајне документе о америчким операцијама. Кажу да најбоље „хакере“ света запошљава Пентагон. За само неколико секунди они скидају са било ког рачунара на мрежи све податке. И то није ствар њихове изузетне способности (као што то приказују холивудски филмови), него више изузетних софтвера који нису за јавну употребу. Уз речено, песимисти који пишу о дигиталним негативним утопијама тврде да твитовање и блоговање јесу сурогати плурализма. Блогови не афирмишу плурализам него културу индискреције.
Немачки социолог Александар Сова исто назива „дигитални нудизам”. Хомо дигиталис је сурогат личности, отуђени појединац. Живи у какофонији, непрегледној хрпи вести, сензација, свађа и полуистина. Хаос га замара, али и забавља, па чак и опушта, јер у хаосу гради властити идентитет поистовећујући се са истомишљеником на екрану. Што је више различитих мишљења, лакше се муља.
Да ли је нови облик дигиталне демократије „директнији од директне”? Ако блогери слободно исказују своје мишљење и ако остављају дигиталне трагове, да ли су онда партије сувишне? Може ли се плурализам досегнути интернетом?
Тешко. Интернет осигурава присуство на мрежи, али не и утицај алтернативе. Твитовање не угрожава моћнике. Напротив, пре је то баријера која штити систем зато што осамљује појединца снабдевеног таблет рачунаром, ТВ апаратом и смарт телефоном. Техника омогућава појединцу илузију да преко блога може да буде засебна партија. Нема физичког дружења нити јединства као услова акције. Зато што спутава акцију, интернет не нуди алтернативу него је, напротив, неаутентичним мноштвом спречава. Дигитална техника нуди сурогат демократије. Успешно правда неједнакости. Наравно то не чини техника по себи, него то чине њени контролори. Не само они. Није проблем младог српског капитализма ко контролише контролоре дигиталне технике, него ко исту господу подмазује.
