Партизанска тројка је за трпезом убила капетана Станка Радуловића и његовог оца Спасоја, а Станкова ћерка Милосава потом је убила једног од убица и другог ранила, што ће и сама главом платити.

Митрополит Амфилохије држао опело настрадалим Радуловићима

У роману Михаила Лалића „Одлучан човјек“ јунак Бојо Шанчевић, некадашњи свемоћни револуционар, до бездушности и безумља слепи партијски војник (многи тврде да је реч о једном од водећих црногорских ратних руководилаца, који је остао по злу упамћен у послератним немилосрдним обрачунима са политичким неистомишљеницима, нарочито са информбировцима), притиснут грижом савести, у својој покајничкој исповести на једном месту вели:

– Кад се шчерпају двије але, као, на примјер, револуција и реакција – то је велико черупање гдје нико невин не остане. Ни дјеца у колијевци нијесу сасвим без кривице, ни старци… Шта може да чини човјек као ја кад му доведу ђевојку, младу и лијепу, официрску ћерку: убила нам борца, ранила другога, убила би и трећега да није мрак искористио и шмугнуо. Признаје, не каје се, поноси се… Има разлог, упали им наши у кућу као тобоже на разговор и убјеђивање, убили јој оца, самовољца, неутралца, тврдоглаву официрчину краља Николе. Јесте да није имао везе с окупатором, али ко ти гарантује да би тако чист остао и сљедећих мјесец дана?… Нијесам могао да је затворим, ми смо у оно вријеме били против затвора. Ни да је пустим нијесам могао, нашли би наши другог судију, а мене би одмах сјурили на дно степеница, и могло би бити и горе. Осудио сам је на стријељање…

Прича опомена

Никшићани су у овој причи препознали трагедију која се мартовских дана 1942. године заиста догодила у селу Заврх на десној обали Зете, наспрам Брезовика, чувеног санаторијума за плућне болести код Никшића. Препознали су једну од најкрвавијих, такозваних левих грешака, које су комунисти, ковачи новог друштвеног поретка, посебно у Црној Гори, направили у тим првим револуционарним данима. Препознали су страдање на божјој правди гласовите породице Радуловић, једну од оних прича-опомена која се никад не сме заборавити како се никад и нигде не би поновила.

За минуле 72 године ова прича је доживела небројене интерпретације широм света. Од Никшића и Црне Горе током рата, до западноевропских метропола и центара, до Јужне Америке и Аустралије на једној и Сједињених Америчких Држава и Канаде на другој страни, после Другог светског рата, готово да и није било емигрантског или антикомунистички расположеног гласила које се није бавило овим случајем.

У новије време та прича је изнова васкрснула у новинским написима, гусларским песмама и телевизијским емисијама и већ помало прерасла у предање које свако досољава према политичким и другим уверењима.

Државни новац

Породица Радуловић је сачувала један видео запис, исповест Радомира Радуловића (који је умро пре шест година), последњег живог сведока и учесника драме која се те стравичне ноћи одиграла у његовој кући.

– Кад се заратило 1941. године, ја сам био ђак четвртог разреда гимназије у Никшићу, била ми петнаеста година – казује Радомир Радуловић.

– Послије капитулације и слома Југославије, кад је дошло до потпуног расула, сви смо се вратили и породица се окупила овђе у Заврху. Ђед Спасоје, баба Стана, отац ми Станко (капетан прве класе, рат га затекао на мјесту замјеника команданта Никшића), мајка Новка, сестре Милосава (била најстарија, имала 21 годину), Љубица, Јованка и Даница. Имао сам и брата Михаила, умро је прије рата у Београду као питомац војне академије.

– Већ у току припрема устанка 1941. године, било је одређених пријетњи моме оцу, официру који је желио да остане по страни, али није хтио да се склања у Никшић, у италијански блок. Са оцем Спасојем и ђедом Крстом крварио је у бици за Скадар 1912, стизао до Брегалнице, а онда у одреду Јанка Вукотића остао све до славне Мојковачке битке. Касније, све до краја Првог свјетског рата швапски окупатори су га прогањали и хапсили, а ни Италијани му нијесу дали мира послије капитулације 1941, јер су очигледно знали да је он био главнокомандајући око спасавања новца пропале југословенске државе и покушаја његовог уништавања и спаљивања у познатој Требјешкој пећини.

Пушке на готовс

– Партизани су вршили притисак да дајемо храну за њихову војску, али је отац и то одбијао и није желио да се мијеша и активира на било којој страни. Муке су настале почетком 1942. године када су појачани партизански притисци, посебно на имућније породице и нарочито на официре бивше југословенске војске. Те ноћи, 8. марта 1942, сви смо били на окупу у кући. Било се већ увелико смркло и била је постављена вечера кад су тројица с пушкама на готовс рупила на врата тражећи капетана Радуловића.

– Ја сам у том тренутку сунуо поред њих на врата и пожурио да обавијестим рођаке. Око куће су чекале три-четири засједе, налијетао сам на њих, викали су на мене да станем, али се ја нијесам заустављао. Џаба сам ризиковао, прије него што сам ја стигао до рођака, у кући је све било готово. 

Ко су џелати

Радомир Радуловић тврди да се партизан којег је убила његова сестра звао Мијат Булатовић и да је тај убио његовог оца Станка, а да је у патроли био и Војо Мијушковић, којег је Милосава ранила на прагу куће, и још један. Његова сестра Љубица, међутим, тврди да се главни џелат, којег је убила Милосава, звао Јозо Вујичић.

Народни непријатељи

„Послије трагедије која се десила у нашој кући, послије убиства ђеда и оца и стријељања сестре Милосаве“, казује Радомир Радуловић – конфисковали су нам 40 оваца, шест крава и коња. Дали су нам за утјеху потврду на којој је писало да је имовина одузета „уништеним народним непријатељима Спасоју и Станку Радуловићу“. Оставили су нам само шест оваца и краву…

Старац ратник

Глава и у неку руку родоначелник породице Радуловић из Заврха био је Крсто, гласовити барјактар са Вучјег дола. Рођен је, по прилици, 1832. године и у својим казивањима је истицао да је добро запамтио кад су Морачани, Ускоци и Дробњаци одрубили главу злогласном турском харачлији Смаил-аги Ченгићу и приче о страшном погрому који је потом у тим крајевима за освету починио његов син Дедага. Иако већ на прагу девете деценије живота, Крсто је раме уз раме са сином Спасојем и унуком Станком јуришао на Скадар 1912. године, а кад је 1940, у 108. години живота, занавек склопио уморне старачке очи, на његовим грудима је сијало више од десет високих одличја за храброст и војничке заслуге и врлине, међу којима је био и Данилов крст. 

Рафали у мраку

– Послије ми испричали како је било. Незванци су оцу рекли да мора да крене са њима у штаб. Он им одговорио да на таквој карамлучној ноћи неће никуд из куће. Није било много убјеђивања, они су одмах пуцали. Већ од првог пуцња угасила се лампа и у мраку је настао пакао…

– На зиду, у висини очеве главе, остала су четири зрништа, трагови четири метка, од којих га је један погодио у вилицу, а зрно је изашло на потиљак – бијаше му и шајкача пробијена… Ђед Станко је сједио иза шпорета и, иако му је била већ осамдесет и шеста година, онако голорук је скочио и ухватио се у коштац са једним од џелата. Покосио га је рафал, имао је седам прострелних рана у предјелу стомака, у полумраку је изнад већ мртвог сина Станка гласно залелекао, а онда се срушио на постељу поред које је Станко пао. Издахнуо је тек испред зоре…

– У општем метежу најстарија ми сестра Милосава је сачувала присебност, да ли је дограбила ђедов пиштољ или пушку, тек пуцала је прибрано и на прагу убила једног од нападача, другога ранила, а трећи је по мраку успио да умакне напоље…

Стрељачки вод

– Сјутрадан по зори кућа је опкољена, било је, мислим, више од педесет војника јер су се, изгледа, плашили да би наши рођаци могли пружити отпор. Понијеше тог погинулог партизана и запријетише да се отац ми и ђед не смију сахранити на гробљу него ту на имању, а мене и сестре Милосаву и Љубицу одведоше у Горње Поље у затвор где смо остали једно десет дана.

– Кад су мене довели на саслушање, питају ме ко је побио партизане. Ја велим – ђед, а Радоје Дакић Брко каже: Ма какав ђед, тај да је имао оружје при руци, ниједан живу главу из куће не би изнио…

– Једне ноћи, три-четири дана касније, дође патрола у затвор и један пита које је старија шћер капетана Радуловића. Милосава се јави и крену да се облачи и обува, а тај вели да не треба, неће далеко… Пошто ми је сестра Милосава стријељана, нас су пустили из затвора, а Сава Ковачевић је лично мени рекао: „Радуловићи нијесу издајници, они су јунаци, и вјеруј да ми је жао због тога што смо ти сестру убили..“

Пасиван у рату

Радомир Радуловић је потом једно време, наравно по наређењу, био и скојевац, курир партизански, носио пошту и самом Сави Ковачевићу, али није одступио са партизанима у Босну 1942. Годину дана касније, са неким рођацима се ипак прикључио четницима и у једној борби је тешко рањен од партизанске граната, готово је изгубио око. Одмах по ослобођењу Никшића, у јесен 1944. године, он је ухапшен.

– Осудише ме на шест мјесеци тобож због вријеђања Народноослободилачке борбе и зато што сам био пасиван током НОБ-а – сјећа се даље Радомир Радуловић. – Онда су увидјели да сам слабог здравља, како ме начела туберкулоза, а неко је ваљда и процијенио да су доста јада учинили нашој кући па ме послије једно два мјесеца пустише и пребацише у такозвани радни батаљон. Пуштили су ме коначно тек кад сам крв пропљувао…

– Запослио сам се овдје у болници у Брезовику, радио и зарадио и мало пензије, али сам задовољан, колико сам волио ову државу и ову власт, таман ми је и пензија према томе – често се, све до смрти 2008. године шалио на свој рачун.

(Вести)

Ознаке: Брезовик, партизански злочини, Црна Гора