Прочитај ми чланак
Инжењер ваздухопловства Ненад Хрисафовић стручни углед, славу и признања стекао је у француској ваздухопловној и космичкој индустрији. Вероватно је наугледнији међу српским стручњацима који су радили или раде на свемирским пројектима. У свету космонаутике сви знају за његово име.
Данас, у 83. години, живи у Бретањи и рекло би се да у животу нема за чим да жали. Осим…
После пензионисања, овај стручњак се понудио универзитетима у Сарајеву, Бањалуци, Београду. Како објашњава, хтео је бесплатно да предаје. Желео је да о свом трошку ишколује два-три доцента, а да остале студенте упозна с тиме шта се ради у светским космичким центрима. Из Републике Српске му нису ни одговорили, а у Београду, на Машинском факултету су обећали сарадњу – па порекли реч. Резултат: узели су га Енглези да предаје њима. Ипак, није љут ни на кога из своје земље.
Тешко је и побројати професионалне успехе овог Србина, Сарајлије, који данас има француски пасош. Конструктор је моћних акробатских авиона ЦАП-10 и ЦАП-20 који се налазе у ваздухопловствима највећих земаља света и чији „потомци“ и данас побеђују на светским куповима.
Био је водећи пројектант Европске космичке агенције на изградњи носача сателита „Аријана 3“. Када је ова ракета 1984. године узлетела, у орбиту је избацила два комерцијална сателита уместо једног, што је до тада био стандард. Америкаци су се ухватили за главу. Европљани су добили дупло кориснију ракету-носач од америчке „Тор делта“, а да ствар по НАСА буде неповољнија, тих година се показало и да њихови „спејс шатлови“ нису довољно прецизни у спуштању сателита у орбиту. Европљани су тако низ година били монополисти на тржишту пружања космичких услуга телекомуникационим и другим компанијама које су имале потребу да се отисну у орбиту.
После пројекта „Аријана 3“, Хрисафовић је прешао да ради у Француски национални центар за свемир као одговорни инжењер за „синтезу концепције европске хиперсоничне једрилице ‘Хермес'“ и био је заменик шефа Дивизије за техничка питања.
Наиме, Европа је тада покушала да направи свемирски брод сличан америчком „Спејс шатлу“. Ту је потрошила милијарду долара да би се након трагедија америчких летелица одустало од идеје.
Хрисафовић, који се у овом послу налазио на изузето одговорној позицији, вели да је одахнуо када се одустало. Знао је да има много до краја нерешених техничких проблема код израде космичких летелица за вишекратну употребу и да људска посада у оваквим бродовима није стопроцентно безбедна.
Вратио се тада на чело Комисије за решавање уочених проблема на експлоатацији ракете „Аријана 4“, затим је радио на „Аријани 5“. Бразилцима је био председник Контролне комисије за развој балистичке ракете носача њиховог сателита ВЛС1, а Кинезима је решавао проблем на њиховој ракети Лонг марцх 2Е, која је имала проблем код одвајања трећег степена ракетног пуњења.
Сателит на којем је радио наш инжењер
Хрисафовић је носилац мноштва високих француских и европских одликовања.
– Године 1965, на београдском машинском факултету био сам асиситент на тросеместралном предмету Основе аеродинамичке конструкције код чувеног професора Ненадовића – прича Ненад Хрисафовић. – Расписан је први конкурс за асистенте на који сам се пријавио. Мало потом чуо сам да нећу бити примљен, па да имам и три доктората. Узалуд је професор Ненадовић негодовао и бунио се. Схватио сам шта се догађа и 15. јануара покупио сам своје ствари из фиока стола и напустио Машински факултет.
Није се предавао. Имао је обећање да ће као ваздухопловни инжењер добити посао у Управи цивилног ваздухопловства као референт за лаку авијацију. Препоручивали су га и два авиона једрилице које је до тада пројектовао и направио. Узгред, био је и инструктор летења. Међутим, посао је добио „искуснији“.
НЕНАДОВИ СТАНДАРДИ
Као француски делегат у Међународној организацији за стандарде ИСО, у Поткомитету 14 (за космичке операције), наш научник је „написао“ и два стандарда у пројектовању свемирских летелица.
– Да би се успело у животу, потребна је срећа – присећа се Хрисафовић, који се 1965. године обрео у Француској са 65 долара и 180 франака у џепу. – Мала компанија за израду једрилица и лаких авиона управо је добила посао од француске војске да им ремонтује две једрилице „бреге“ и нису знали како. Ја сам се јавио на тај конкурс и решио проблем. За исту компанију потом сам пројектовао и израдио лаке авионе ЦАП-10 и ЦАП-20 који су се показали као врхунске акробатске летелице на чијем трагу Французи и даље избацују нове серије.
Први авион произведен је у 300 примерака, купила га је француска војска, а за њом десетине земаља укључујући Јапан и САД. Други је серијски изведен у 12 примерака само за францсуку војску. Авиони ЦАП и данас се производе и освајају прве награде на такмичењима у акро-летењу.
Другу „срећу“ српски инжењер имао је, када је стицајем породичних околности, упознао пројектанта компаније Норд Авиатион. Овај Француз га је увео у свет космонаутике, заправо у фабрику где су се производиле балистичке ракете. Добио је посао на изградњи сателита „Симфонија“, француско-немачког пројекта, као одговорни инжењер маханизама и структуре.
Сателит је прошао све сертификације, али настала је тешкоћа око ракете носача „Европа“, која није могла да га избаци у орбиту. Сателит „Симфонија“ тако је „родио“ ракету носач „Аријана“.
– Ракета „Аријана 1“ је настала као француски одговор на стандарде и норме које су Европи наметнули Американци и Руси – објашњава Хрисафовић. – Шеф пројекта на изради сателита „Симфонија“ постао је главни пројектант ракете носача, а ја сам био задужен за прорачуне и испитивања у области аеродинамике, аеротермике, термике… Радио сам на димензионирању ракете и добрим делом писао норме за њу. Захваљујући раније изведеним пројектима на прављењу авиона и једрилица, ова проблематика ми је била позната.
Ракета „Аријана“ узлетела је 1979. године са сателитом „Симфонија“. И пре него што је узлетела, Национални центар за свемирска истраживања Француске одликовао га је сребрном медаљом. Следеће признање је уследило његовим именовањем за водећег пројектанта „Аријане 3“, новог великог Европског искорака у свемир.
– Мој пријатељ Д’Алест, који је био идејни творац „Аријане 1“, схватио је да ће лансирање комерцијалних сателита у васиону постати велики бизнис – наставља Хрисафовић. – Питао ме је да ли је могуће пронаћи решење да се уместо једног у орбиту избацују два сателита, и то је био мој задатак. Немачка и Француска су финансијски стале иза пројекта. Рачуница је ту била очита. Један комерцијални сателит се амортизује за четири године и затим се користи још 10 или 15 година. Тако смо Америкацима, чије ракете носачи нису били у стању да избаце више од једног сателита, „покупили кајмак“ јер смо постали много јефтинији.
Рад на „Аријани 3“ је врхунац каријере инжењера Хрисафовића. Наш стручњак је надгледао рад 13 фабрика укључених у производњу ракете. Ништа из ових погона што се правило за „Аријану 3“ није могло да изађе без његовог потписа. Када је узлетела, 1984. године, то је био празник за Француску и Европу. До данас је обављено преко 160 лансирања.
Године 1986. Хрисафовић је прешао да ради у француски Национални центар за свемирска истраживања. Тамо је био све до 1997. године. Код пројекта изградње европског шатла „Хермес“ решавао је проблеме везане за повратак летелице из орбите. Када се амерички „Челинџер“ распао у лету, Француска, Немачка, Енглеска, и Белгија основале су Европску комисију за безбедност летелица којој је српски инжењер поднео више радова и реферата везаних за безбедност летова, као и о новим материјалима који треба да се користе. За овај допринос добио је одликовање Француске националне академије за ваздухопловство и космос.
АВАЛСКИ ТОРАЊ
Ненад Хрисафовић је у Францсуској Гијани решавао проблем утицаја приземног ветра на ракете „Аријана 3“ и „Аријана 4“ на овом узлетишту. Сумњало се да ветар може да оштетити ракету, а стручњак из Србије требало је да одреди граничне брзине ветра до којих су ракете безбедне.
– Сетио сам се истраживања са мојим београдским професором Ненадовићем, када смо у аеро-тунелу Машинског факултета радили прорачуне за издржљивост Авалског торња – прича Хрисафовић. – На основу тих истраживања, у аеро-тунелу ЦСТБ у Нанту симулирали смо заједнички проблем „Аријане“ и Авалског торња.
После овог доприноса, Хрисафовић је одликован медаљом „Клеман Адлер“ (Француз који је се авионом одлепио од земље пре браће Рајт). Аеро-тунел у Нанту, због ових прорачуна, постао је установа број један у Европи за испитивање утицаја ветра на мостове, зграде…
(Вечерње новости)
