Прочитај ми чланак
Ретко који град у Европи, па и у свету, има толико повољну климу као што је има Београд. Годишња доба нашег главног града јасно се препознају, а стручњаци ће вам објаснити да овде влада умереноконтинентална клима.
Да бисмо објаснили панику која уме да нас обузме ако је лети вруће, а зими хладно, у помоћ смо позвали метеоролога Часлава Станојевића, који се дуго бавио историјом временских прилика код нас.
Док нас медији упозоравају на „црвене“ и друге аларме који прете да нас „прогутају“, док нас мећаве коначно не затрпају, искусног стручњака смо позвали да нам објасни какве су зиме биле некада, као и какве су временске прилике код нас владале у прошлости.
То је била зима
– Просечна температура за зимски период у нашем главном граду је 1,4 степена – почиње приповедање за „Београдске приче“ Часлав Станојевић. – Ако већ тражимо најхладнију зиму коју наша наука бележи, она је била овде 1928. и 1929. године, када је просечна температура била минус 4,1 степени. Од тада до данас ни приближно није било тако хладне зиме.
Управо у зимском периоду који је обухватао те две поменуте године, измерена је најнижа температура од 25,5 степени испод нуле.
– Тада је оборен још један рекорд – додаје Станојевић. – Снежни покривач непрекидно је прекривао Београд током 41 дана. У то време, током првих деценија 20 века одигравао се још један феномен, на који смо до данас готово заборавили: београдске реке су се сваке године редовно ледиле.
У поменутој, најхладнијој зими, крајем треће деценије прошлог века, ледостај је трајао непрекидно два месеца!
– Лед на Сави био је толико дебео да се са једне стране сасвим безбедно могло прелазити на другу – додаје наш саговорник.
– Београђани су то чинили пешице, али неретко и санкама у које су били упрегнути коњи. Ледена плоча је била толико јака да није било бојазни да би оваква запрега могла да се нађе у води испод.
Тада је и речни саобраћај био сасвим паралисан, а бродови и друга пловила били су потпуно оковани ледом и заробљени на месту где су се затекли.
– У Београду постоји правило да се веома хладне и екстремно хладне зиме јављају једанпут у 25 до 40 година. Нешто су чешће топле зиме, а оне се појављују у периодичности од 15 до 20 година.
Повољности
Добар климат који карактерише Београд могао би да се пореди само са Лисабоном, ако говоримо о европским градовима. Објашњавајући предности наше престонице, Станојевић нам скреће пажњу само на неке од важних параметара.
– Клима се дефинише као највеће природно богатство једне државе, а у овом случају града Београда – каже Станојевић. – То се пре свега односи на географски положај, ортографију, воду (поготово пијаћу), вегетацију, осунчаност, проветреност и квалитет ваздуха.
Ортографија Београда говори да се са сваког од градских брда може јасно видети остатак града, да смо добро осунчани, са чак 2.300 сати годишње, а да је проветравање у центру града обезбеђено југоисточним ветром, популарном кошавом, као и оним који дува са северозапада.
Квалитет ваздуха у већем делу престонице је добар, осим у појединим деловима где је повећано оптерећење због саобраћаја. Најзад, чињеница је да већ око 20 година није забележена епизода са јаким загађењем ваздуха.
Метеоролози у нашем граду имају још један битан разлог да буду поносни на своју струку и њену традицију на овом поднебљу. Ова служба у Србији предњачила је у Европи.
Од почетка до данас
– Метеоролошка мерења у Београду започео је 1. јануара 1848. године професор Лицеја Владимир Јакшић – с поносом истиче Станојевић. – Он је то радио на свом имању на Сењаку, у данашњој Улици краља Вукашина број 6. У његовом одсуству мерења је спроводио пријатељ Вук Гавриловић. Подаци и коментари с почетка су уписивани на старословенском писму! И данас на овом месту мерења раде његови потомци и тако непрекидно 167 година! Чак су сачувани и оригинални подаци.
Прва државна српска опсерваторија основана је 1. јула 1887. године, на југозападном Врачару у данашњој Улици Светозара Марковића, тада Гарашаниновој. Две године касније пресељена је у здање на највишој тачки Врачара, у садашњи Булевар ослобођења 8. Први управних је био професор Милан Недељковић, а у то време ту је била смештена и Астрономска опсерваторија.
Такав низ уређених метеоролошких података, од 167 година, какве има Београд, у међународним размерама спада у сам врх ове науке.
ДИПЛОМАТСКЕ ПЛАТЕ ЗБОГ НЕЧИСТОГ ВАЗДУХА
Будући да око две деценије није забележено јако загађење ваздуха у Београду, какво се често догађа у европским метрополама, Станојевић нам открива врло деликатну, али, каже, истиниту причу везану за његову струку.
– У време НАТО агресије 1999. године стране дипломате у Београду имале су за око 50 одсто већу плату, као ратни додатак. Тај бенефит су задржали и наредних пет година по завршетку рата, правдајући то повећаном загађеношћу ваздуха, везаном за последице бомбардовања. Међутим, према подацима Завода за јавно здравље, тог загађења није било, тако да су и странци прибегли овдашњем, уобичајеном, свесном оштећењу својих буџета.
Тако и странци са лакоћом попримају београдске манире тражећи одговор на питање, како да плата буде већа, чак и када разлога за то нема.
Чиста вода и „макишко бело“
Часлав Станојевић
Београд има квалитетну пијаћу воду, са непресушних извора у Макишу, а то је веома битна градска карактеристика. Станојевић се враћа и у романтичну историју наше вароши, и сећа се приповести коју му је пренела ташта. Она је, каже, добро памтила стари Београд.
– Једна скадарлијска прича приповедала је о томе како су се боеми такмичили ко ће више шприцера да попије за једну ноћ – препричава ову анегдоту Станојевић. – Наводно је био познат дуел између Матоша и Крклеца, а неки извори говоре о резултату 52 према 50 шприцера. Тада је постојала категорија „обичан свет“ који није био склон оваквим алкохолним вратоломијама, а они су, наводно, пили „макишко бело“. То је био жаргонски назив за тадашњу „чесмовачу“.
(Вечерње новости)
