Pročitaj mi članak
И мало је пуно, када желимо да искажемо пажњу људима који су током последњег рата у БиХ дали оно највредније – своју децу.
За 76-годишњу Милеву Лазаревић, која живи на врху Власенице, у делу симболично названом Борачко насеље, таква помоћ је измамила сузе јер је сазнала да није заборављена њена жртва – током рата страдала су јој тројица синова.
Да подсетимо, причу о храброј Милеви први је публиковао некадашњи високи официр Војске РС, пуковник Миленко Аврамовић у роману „Мајка“ која говори о четири жене које су изгубиле укупно 12 синова.
– Драга децо моја! Синове сам изгубила, али љубав и оданост према свом српском народу нисам. Захвална сам свима на овој пажњи – у сузама је прихватила дарове Срба који живе у Немачкој, који једини нису заборавили ову храбру Српкињу. ову храбру жену коју живот није мазио.
Са супругом Владом живела је у селу Шадићи, удаљеном 20 километара од Власенице. Ово село је поприште најмонструознијих злочина над Србима за које до данас нико није одговарао. А деца су јој погинула у одбрани села.
Данас, од укупно седморо деце које је родила, остало јој је само двоје. Кћерка Митра Мишић живи са својом породицом у Власеници, а о Милеви брине једини преостали син Зоран, који сада има 36 година.
– Прво дете, кћерку Божану сам изгубила само месец дана после порођаја. Цео живот смо се Владо и ја патили јер је ово сиромашан крај и ми смо се сналазили како смо знали и умели. Радили смо од јутра до мрака да отхранимо и изведемо на прави пут нашу децу – почиње своју стравичну исповест мајка Милева.
Гарсоњера у којој живи је преуређена у својеврстан олтар за молитву мртвима. Поред кревета, на радном столу поређане су увеличане фотографије настрадалог супруга, тројице синова и кћерке која је 2007. године извршила самоубиство.
Милева са својим мужем и децом обично пред спавање започне причу, као да су живи. Онда се расплаче и тако дочекује зоре…
Том приликом смо мајци Милеви, поносној на своје синове Саву, Станка и Бору, уручили новчану помоћ у износу од 1.045,00 КМ прикупљене у нашој акцији „Будимо људи“, проведеној у Петровском посту.
Сви који желе да даље помогну ову акцију детаљније информације могу добити на тел. 065/ 526-873.
jadovno.com
Прикључци за трактор и грталица
Зоран Лазаревић каже да са мајком често одлази у Шадиће, али да имају велики проблем када је зима јер раоник за снег који је направио ипак не може да замени онај оригинални.
– Изнова и изнова га варим и крпим јер новца да купим нови немам. А зими је без тог раоника немогуће доћи до села па бих га ја користио и да помажем завејаним комшијама. Чак би ми значило, ако неко има исправан, а полован да га прикачим.
Зоран додаје и да има проблем око набавке прикључака за трактор.
– Председник РС Милорад Додик ми је поклонио трактор, али неко из његовог окружења није знао да је трактор без прикључака скоро бескористан, па размишљам да га вратим – вели Зоран.
Породица на сахрани, лопови у кући
Када се рат завршио и када су Лазаревићи помислили да ће све кренути нормалним током, 1997. године се, због превелике туге за супругом и браћом, у 40-ој години живота убила кћерка Милка.
Њен брат Зоран, једина преостала мушка глава у кући, био је задужен да организује достојан испраћај. Када се вратио са сахране, схватио је да су му лопови украли косилицу вредну 2.000 евра.
– Косилицу сам узео на кредит, тако да сам следећих годину дана исплаћивао рате. И даље ме боли што је неко искористио нашу патњу за крађу – вели Зоран Лазаревић.
Животом би бранила РС и Српство!
Милева Лазаревић је током рата имала прилику да говори пред групом генерала Војске Републике Српске на челу са генералом Ратком Младићем. И даље памти шта им је тада рекла:
„Моји синови нису изгинули, они су заједно са вама. Остала сам са још једним сином, али Република Српска је светиња и ако треба још да је светимо и да је бранимо, са њим ћу кренути да погинемо за ову Републику.„
– Пред сам почетак рата, децембра 1991. године отрован је мој супруг Владо. Никада нисмо сазнали од чега, али сумњамо да је отрован у продавници коју је држао један муслиман. Свенуо је као биљка, за 10 дана. Нисам га ни оплакала, а освануо је рат и убрзо је наше село,
Шадићи попаљено, а ми избегли у Власеницу. Мушке главе су одлучиле да и та згаришта бране својим животима тако да су стално били на положајима. У једном нападу муслимана, 17. децембра 1992. године погинуо је мој први син, Боро. Имао је 31 годину и троје деце, а преко женине породице је могао да отпутује у Француску, и да не осети рат… Али, није желео да остави своје комшије. На Метерезима, изнад Шадића га је смрт стигла. Најмлађем брату Зорану је издахнуо на рукама – сећа се свега ова жена на чијем срцу је рана до ране.
Остали Милевини синови, 29-годишњи Саво, 26-годишњи Станко и Зоран који је тада имао само 16 година, наставили су да бране своја огњишта.
– Пре него што ће ми погинути синови Саво и Станко, кћерки Милки Вуковић је 21. октобра 1992. године погинуо супруг. Нисмо га поштено ни оплакали, а онда су, враћајући се са смене са брда Грбић, из заседе, убијени моји синови Саво и Станко. У тој заседи је још 13 људи страдало, а када су их довезли трактором ја сам се онесвестила. Туга ме је с ногу оборила… – прича са сузама Милева.
Ова храбра старица одолева животним патњама како зна и уме. Не чује добро, па јој је син Зоран пре неколико месеци купио слушни апарат у Зворнику који је платио 325 евра. Међутим, да ли због лошег квалитета апарата или чињенице да би морала да носи и други, Милева и даље не чује најбоље.
– Можда је проблем до апарата, а можда би требало да се узме други, за лево ухо. Најмањи је проблем да у Зворнику направимо уметак за ухо, али, нажалост, новца за тај други апарат немамо – каже Зоран, који би све учинио да мајци старост олакша.
Нажалост, жеље су једно, а могућности друго.
