Прочитај ми чланак
(Лазар Мијатовић)
Интернетом кружи кратак текст који говори о томе како је неолиберализам уништио Румунију. Идеолошке предрасуде либерали или неолиберала у Европи а нарочито на њеном југу и истоку су заиста много коштале та друштва, можда више од неких изгубљених ратова. Србија је пропатила од неолиберала после Петог октобра, а то су најчешће били експерти из Г17 или ДС, више но од ратова, санкција и бомбардовања заједно. Ово није утисак то вам говоре цифре о производњи, о нивоу запослености током ратних деведесетих у поређењу са онима које су уследиле после “револуције”.
У том тексту о уништавању Румуније од стране неолиберала се каже: „Сигурно сте доста пута чули за појам неолиберализам, али да ли заиста знате шта он значи? Према основној дефиницији неолиберализам јесте покрет или правац у економији који се заснива на слободи тржишта и на противљењу уплитања власти, тј. државе, у економију. Настао је након Другог светског рата и у доба владавине ’Челичне лејди’ – британске премијерке Маргарет Тачер и америчког председника Роналда Регана. Прве жртве таквог економског поретка бивају земље у Јужној Америци, конкретно Чиле и Аргентина. Након више деценија неолиберализам се шири Европом, падом социјализма у Румунији и Југославији. Последице се и данас осећају у наведеним земљама у виду високе презадужености, великог сиромаштва и корупције. Суштина таквог једног система у земљама у транзицији, као нпр. у Чилеу, па и Србији, јесте мењање структуре власништва јавних, тј. државних добара (компаније, институције, стратешки ресурси, инфраструктура итд.) у приватну својину и тај процес се назива приватизација. Приватизације и не би биле проблем да се не испољавају код стратешки важних добара у једној држави (телекомуникације, водовод, електропривреда, индустрија, транспорт итд). Проблем настаје када већински профит одлази у стране руке, скоро су па неизбежна масовна отпуштања и цене услуга и добара расту. Скуп тих процеса и метода којима се једна економија неке земље трансформише у неолибералну називају се реформе. Сем приватизације као најпознатије реформе, ту су ММФ/СБ кредити са високим каматама који се не могу исплатити и разне економске реформе и закони који се кроје зарад лакше пљачке грађана путем пореза, мањих плата и пензија, високих цена услуга итд.“
Ово можда и није сасвим прецизно одређење неолиберализма, барем не оно начелно, али је добар опис оног што он производи у пракси. Нарочито у пракси транзиционих држава чије су се корумпиране и поводљиве елите одрекле већег дела суверенитета и предали га у руке САД, ЕУ, ММФ-а и других глобалних и глобалистичких структура моћи. Овај румунски аутор каже да се „неолиберализам заснива на слободи тржишта и на противљењу уплитања власти у економију“ И то је мање више тачно. Но кад ви имате богату, моћну и озбиљну државу која контролише много шта попут САД, мало мање контроле можда и није ни лоше (иако они који воде САД не зарезују много секташке проповеднике неолиберализма) но у једној малој и ојађеној Србији у којој имамо на делу окупацију дела територије, вазални однос према САД и ЕУ, контролу европских институција над остацима домаћих институција – захтев за мање уплитања државе је захтев за самоубиством, како економским тако и политичким.
Ако у теорији неолиберализам захтева да се држава не меша у економију, то теоретски не значи дас у за смањење плата и пензија а за подизање нивоа пореза или цена комуналних услуга. Но у пракси се од ММФ-а који јесте тврђава неолиберализма добијају захтеви да би рецимо због уравнотежавања буџетског дефицит требало смањити плате или пензије, што нам се и десило прошле године. Исто тако се захтева дерегулација и приватизација јавних предузећа које дају комуналне услуге што за последице има више цене и нестанак социјалног елемента у одређивању цена.
Но на једну пошаст – неолибералну се надоградила и друга – корумпирана и неспособна елита која је довела државу до банкрота кроз задуживање и прекомерну потрошњу. Занимљиво како никада либерали или неолиберали нису протествовали против пљачкашке приватизације која је уништила привреду и против тога да странци преузму контролу и профите над оним виталнијим делом привреде. Они кажу мора све или готово све да се приватизује, што у једној сиромашној и правнонеизграђеној земљи води у пљачку и расуло. Или тога нису били свесни, а онда су глупи или су били свесни јер су део злочиначког подухвата колонизације Србије под маском неолибералних реформи. Вероватно је комбинације једног И другог у питању. Дакле неолиберална идеолошка глупост удружена са корупцијом и колаборацијом са страним државама и њиховим корпорацијама. Људи попут Боже Дерикоже управо то представљају – мале покварене и похлепне људе који долазе из “белог Света” из великих корпорација, одраде овде посао за који су послани и на крају заврше у менаџменту или управним одборима банака и компанија којима су намештали тендере и приватизације. Неолиберални јањичар је био некад наш човек али су га корупцијом и идеолошким препарирањем трансформисали у “новог човека” који попут некадашњих комесара може да уништава и животе својих ближњих ако је тако наређено. На крају се извлаче из овог “балканског блата” са милионима и десетинам милиона евра (а штета који они чине се мери у хиљадама уништених живота и милијардама евра) и одлазе на неке егзотичне дестинације или пак на неком Дедињу “крцкају оно што су накупили”.
Оно што је битно рећи да неолиберализам на Западу можда и има неких позитивних последица – попут ниже јавне потрошње или нижих пореза, но код нас он је само маска за корупцију и пљачку елите која је одана страним менторима и финансијерима. Наиме домаћи неолиберали ће све распродати лоповима и странцима, а на крају све долази под контролу странаца, а они ће се и поред распродаје “породичног сребра” неумерено задуживати и тако куповати социјални мир неколико година или деценију (што наводно није по неолибералном рецепту али “ето тако је испало”). Док се посао не обави и док не буде све касно, а онда ће бити наложен “буџетски пост и спартанска штедња на свим нивоима што опет највише погађа најсиромашније али и домаћу привреду која је ионако на издисају. Амерички неолиберали и банкари на тај начин пласирају своје кредите и производе и услуге, а држава се презадужује (за десетак година је наш дуг порастао са 10 на 24 милијарде долара, а слично је и у региону) и сигурно иде ка банкроту. А тада може цела земља да се купи испод сваке цене.
Српски неолиберал је слуга америчког неолиберала који се према њему не понаша “неолиберално” већ као господар потпуно неофеудално. Он њега инсталира да преко њега и њему сличних преузме контролу над економијом одређене земље, над њеним људским и природним ресурсима преко кадрирања у сфери економске политике у влади, преко контроле банкарског система, али и медија и образовања. Ово задње служи испирању мозгова са циљем да се власи не досете шта је неолиберализам у балканског пракси и ко од њега има штете а ко користи.
