Прочитај ми чланак
Србију очекује низ непријатних и непредвидљивих изненађења из Загреба. А најопасније је оно које се тиче односа према Русији и прекомерног запетљавања у украјинску кризу
Неколико дана после представљања Ахтисаријевог плана 2008. године, члан српског преговарачког тима Александар Симић је, коментаришући одредбу према којој је утврђено да врховни ауторитет на Косову представља главнокомандујући међународних војних снага, написао коментар: „Постојали су и до сада војни савези које су правиле државе, али је ово први случај да војни савез прави државу“. Аналогно овој оцени, после управо одржаних председничких избора у суседној Хрватској, може се констатовати: постојали су и до сада председнички кандидати (у разним европским државама) које је подржавао НАТО, али је ово први случај да је за председника једне државе изабран службеник НАТО. Колинда Грабар Китаровић је од 2011. године била помоћник генералног секретара НАТО-а, задужена за јавну дипломатију. Како је сама истицала, њено задужење се тицало израде „комуникацијске стратегије и приближавање НАТО-а обичним људима“. Није то од ње зависило, али ваља напоменути да НАТО никада горе није стајао међу „обичним људима“. На функцији у НАТО-у ће новоизабрана председница Хрватске остати све док не положи заклетву и формално не пређе на нову дужност. Јер, како је писао загребачки „Јутарњи лист“, током предизборне кампање Колинда Грабар Китаровић је само узела „неплаћени допуст“ који јој је одобрио генерални секретар НАТО-а!?
У Србији је било негодовања на неке њене изјаве из предизборне кампање, али је права бура настала тек у ноћи изборне победе, када је рекла: „Борићу се за права мањина у Хрватској и тражити да она буду што већа, али ништа мање нећу тражити ни за Хрвате у Србији и Војводини и другим местима“. „Одвајање“ Војводине од Србије једни су окарактерисали као скаднал, други као провокацију, трећи као лапсус. Истина је вероватно негде на средини. Геополитички, Хрватској одговара да се Војводина што је могуће више удаљује од централних власти у Београду и на томе се са њихове стране „испод жита“ поприлично ради. Међутим, о томе се овако јавно никада не говори, а и посматрајући ову ствар кроз призму реалполитике, може се оценити како је то велики залогај за Загреб. Хрватска нема довољно ни политичких ресурса, ни економских инструмената, ни војне силе, да би у геополитичком смислу „истиснула Србију из Војводине“. То је неозбиљна прича.
Исто као што је неозбиљна прича Колинде Грабар Китаровић да ће „Хрватска бити најразвијенија земља ЕУ и света“. Иако је животни стандард у Хрватској данас нешто изнад просека других балканских држава, по појединим параметрима Хрватска стоји горе од Србије. Она је презадужена, са континуалним буџетским дефицитом, огромним одливом најпродуктивнијег слоја становништва, демографским падом, то је друштво са израженим социјалним тензијама и претећом политичком нестабилношћу. Без обзира на неколико некоректних изјава о Србији, Иво Јосиповић је, као и његов претходник, био свестан тога и покушавао је водити уравнотеженију политику. Он се није залетао у „неозбиљне приче“.
Са Колиндом Грабар Китаровић, све су прилике, очекује нас низ непредвидљивих изненађења. А најопасније је оно које се тиче односа према Русији и прекомерног запетљавања у украјинску кризу. Јер, да се вратимо на почетак текста, нова председница Хрватске долази директно из седишта НАТО-а. Не треба се чудити уколико Загреб постане радикалан у својим постављањима у украјинској кризи таман онолико колико је то у појединим ситуацијама и званична Варшава. На крају, ако буде требало, гледаћемо и припаднике хрватских оружаних снага у Кијеву. Не би им било први пут. Да ли ће ново спољнополитичко постављање Хрватске допринети томе да она постане „најразвијенија држава на свету“? Или ће јој можда омогућити да буде некакав арбитар у „односима између Србије и Војводине“? Па, можда Грабар Китаровићеву верује да хоће, али је то „неозбиљна прича“. Међутим, као и у животу, и у политици „неозбиљне приче“ могу имати озбиљне последице. Са новом председницом, Хрватска је врло близу томе, да у историју уђе на погрешна врата.
