Прочитај ми чланак
Петак је био најхладнији дан овог јануара у Лондону. Јутарња температура се кретала око нултог степена на Целзијусовој скали и није се очекивало да ће успети да пређе шести подеок. Ако је за утеху, бар није падала киша. Очигледно је било да је нешто јачи западни ветар учинио своје и омогућио становницима Острва да колико-толико уживају у зрацима сунца.
Томас Лоренс, шеф MI6 за Балкан, седео је у свом кабинету и трудио се да, гледајући што даље низ Темзу, одмори очи од читања небројених извештаја који су му још од четвртка увече стизали из Београда. Да је неко био у могућности да га посматра, приметио би и да Лоренс скоро у правилним интервалима прекида ово својеврсно опуштање и усмерава поглед на огроман портрет сера Винстона Черчила. Изгледао је као човек који тражи потврду својих размишљања или неки савет од легендардног премијера.
Прошло је више од два месеца како је г. Јангер преузео дужност шефа тајне службе, помисли у себи Лоренс. Добро уходан механизам је наставио да ради на исти начин као и пре, уз одређене кадровске измене које су се скоро искључиво односиле на избор најближих сарадника новог првог човека MI6 и нису биле ни по чему спектакуларне. Оне су пре свега омогућавале да Mr. C. за шефове сектора од највишег државног интереса именује људе за које је сматрао да ће му највише помоћи у будућности. Сви запослени у оквиру тајне службе су били више него детаљно проверени и доказани, а они на руководећим положајима посебно, тако да ту није било могуће ни очекивати нека изненађења.
ДВА ЗАДАТКА
Лоренс је, од тренутка када је потврђено да остаје човек бр. 1 када је Балкан у питању, био преокупиран са два задатка. Први је био припрема балканске турнеје шефа Форин офиса г. Хамонда, а у оквиру ње се, као посебно значајна, истицала посета Србији, а други је био пружање „добрих услуга” енглеских стручњака српским колегама на изради новог закона о полицији. Јучерашња посета Београду првог човека британске дипломатије била је и узрок свим оним извештајима од којих не могу да подигнем главу, прогунђа Лоренс. Његово јадиковање би лако преварило било кога, али истина је била потпуно другачија. Није постојала теоријска могућност да белешке или само реченице, изјаве, пикантерије које би Лоренс добио од сарадника из Београда и остану непрочитане или запостављене. Наравно да је велики број таквих података био потпуно неупотребљив или сувишан, али се много пута догодило да се у тој густо испреплетаној мрежи упеца капитални улов.
Кључна поруке британске дипломатије српској власти су биле инсистирање на наставку разговора у Бриселу и „пријатељски” савет како да се паметно председава Оебсом. Амбасадор Уједињеног Краљевства у Србији је први који је рекао и тачан датум нове рунде преговора – 9. фебруар. Премијер Србије г. Вучић се бираним речима захвалио министру Хамонду на подршци, чак је нагласио да ће га цитирати у својим обраћањима грађанима Србије. Благи осмех се појави код Лоренса. Било би занимљиво знати да ли је српским политичарима познато да је шеф Форин офиса један од најтврдокорнијих евроскептика у Британији? Да ли су га питали нешто на ту тему? Уосталом, то и тако ништа не значи. Један од основних постулата империјалне колонијалне политике се није променио ни дан-данас: Do as I say, not as I do…
Друга тема је избор будућег приватизационог саветника за Телеком, што је једна од ретких прилика где се могао уочити енглески пословни интерес у Србији. Леп посао, добра накнада и могућност бонуса, чак и у случају да сама приватизација не успе су били више него примамљиви банкарима са Острва. Одвојена, али ипак повезана са овом приватизацијом је била и продаја Комерцијалне банке. За разлику од продаје Телекома, о којој се расправљало и по биртијама и министарским кабинетима, о продаји Комерцијалне банке се није могло чути ни прочитати ништа. Лоренс је итекако имао заслуга за то. Свим медијима у Србији је пренета „препорука” да се, осим законског минимума који је значио објаву огласа за избор приватизационог саветника, више не баве тим питањем. Зашто оптерећивати грађане Србије додатним бригама кад држава већ има гомилу проблема са банкама у којима је власник?
Зар јој неће бити боље кад скине још једну бригу с врата, упита се Лоренс коме се почело враћати добро расположење. Иако је и у Комерцијалној банци Република Србија највећи акционар са непуних 42 одсто, главну реч у избору приватизационог саветника, а зашто бити скроман, и крајњег купца ће свакако имати EBRD са својих 24 одсто власништва. Мораћу поново да позовем сер Чакрабарту, убележи себи Лоренс напомену и заокружи је црвеном оловком. Први председник EBRD који није био Француз или Немац веома је добро знао коме дугује тај избор и није било дилеме да ће пружити сву неопходну помоћ. Лоренс као да у себи осети дух својих предака који су са исуканим мачевима пљачкали шпанске галије уз узвик: „For Queen & Country & The Prize!”
ПРОБЛЕМ СА АМЕРИКАНЦИМА
Повративши добро расположење, Лоренс се у размишљању окрену и највећим савезницима Американцима. Непоправљиво нестрпљиви, често су знали да добију оно што им је потребно на кратке стазе, не интересујући се много шта ће се догодити након тога. Њихову логику је некад понајбоље осликавала чувена реченица Скарлет O’Харе: „Мислићу о томе сутра!” Енглези су их често и подржавали у таквом поступању јер им је такво америчко резоновање омогућавало да безбрижно профитирају у тренутку док светла позорнице нису фокусирана на њих, али сада то није био случај.
Без обзира што две државе и њихове службе веома блиско сарађују, кесе нам нису сестре, подсети се старе српске изреке Лоренс. С обзиром да је поново актуелизована продаја Хипо групе пошто није дозвољено америчком инвестиционом фонду да је преузме, британски државни апарат је поново почео да ради за другопласираног у том надметању енглески инвестициони фонд. Доста је Јенкијима Железара Смедерево, брзо сумира ситуацију Лоренс. У тренутку када се Велика Британија изборила да као земља са највећим привредним растом у ЕУ не плати тражених две милијарде евра у европски буџет, већ само пола од тога, и то у ратама током друге половине 2015. уместо једнократно у децембру прошле године, Лондону се није журило. Као шлаг на торту је дошао податак да ће Британија бити сила број један у Европи до 2030. и привредно престићи чак и Немачку. Све је то било лепо, само је наслов тих вести мало сметао Лоренсу. Наиме, био је у будућем времену. За њега је то једино могла бити и садашњост и будућност.
И баш при таквом развоју ситуације, Американци упорно дижу температуру и повећавају улог. После овог масакра у Паризу и гафа са недоласком високих америчких званичника у Француску нити било каквих израза саучешћа, боље би им било да се мало примире. Додуше, знао је да ће они тако нешто тешко прихватити. Зашто ме то неће изненадити, упита се Лоренс и дозволи себи да покаже урођену дозу препотентности… Гледао је скоро једну емисију на BBC и захваљујући њој је открио правог непријатеља сваког просечног Американца. Тај противник је неоправдано изостављен са списка осовине зла, а требало би да заузме прво место јер је опаснији од свих међународних душмана. Ради се о покретним гаражним вратима. Наиме, 30.000 (тридесет хиљада) Американаца сваке године бива повређено због кварова на покретним гаражним вратима. Нажалост, има доста и смртних случајева. Тај непријатељ нагрди и унесрећи више Американаца него било која оружана сила, а и даље му се дозвољава постојање. Big mistake, pal…
ГЛАС „ШКОТСКЕ СТРУЈЕ“
У добром расположењу, Лоренс одлучи да се концентрише на своју главну данашњу дилему. Он је био познат као предводник „тврде” струје према Србима, струје која се ослањала на више него живе идеје премијера Дизраелија и као идеју водиљу имала његов начин уређења односа на Балкану у оквиру решавања чувеног Источног питања. Затим је постојала у оквиру енглеске дипломатије, мада знатно слабија, школа мишљења релативно наклоњена Србима, коју је Лоренс звао „Шкотска струја” зато што су два британска премијера која су показала највише разумевања за Србе били Шкоти Вилијам Гледстон и лорд Абердин. Први пут Лоренс се нашао у ситуацији да током колегијума врха тајне службе, тзв. Савета мудраца, примети појачано присуство идеја ове струје. Њени припадници су заговарали тезу да су Срби у доброј мери прихватили западне вредности, да је обичан становник Србије много ближи по размишљању просечном западњаку него икад пре и да је време да им се пружи рука како би коначно потпуно прешли у Империјалну зону утицаја. Лоренс је био скептичан према том ставу, али је увек знао да без ниподнаштавања и пажљиво саслуша аргументе саговорника. На крају крајева, сви су они радили у истом тиму и били на истом задатку – обезбеђењу добробити за Уједињено Краљевство.
vucichemondАргументи „Шкотске струје” нису били без основа. Полазило се од тога како су Срби и Енглези били савезници у два светска рата и како на тој основи треба све градити. То савезништво јесте било победничко, али је Србија платила високу цену за своју тадашњу политику, контрирао је том ставу Лоренс. Све више историчара у Србији, а пре свега академик Живојиновић и проф. Ковић, открили су неке ствари које се Србима баш и не могу свидети. Академик Живојиновић је код нас у Лондону дошао да историјске грађе која нас представља као „суровог савезника” у Првом светском рату. Мени та сазнања не погађају јер смо водили политику у интересу Велике Британије, настави анализу Лоренс, али претпостављам да Србима и могу засметати. При помисли на то, угао усана му се искриви у нешто што би требало да представља осмех. Гледајући у портрет премијера Черчила, сетио се његове реченице од 27. марта 1941. године, када му је јављено да је пуч у Србији успео: „Срби су поново пронашли своју душу“. Душу, а неки и благо јер је, по проф. Вотсону, улазак тадашње Југославије у рат плаћен пола милиона фунти, те с тога не постоје никакве додатне обавезе Британаца према Србима. Али, сада је XXI век и у Србији би се рекло „што је било, било је”, а у Енглеској „Let bygones be bygones”.
Постоји ли могућност да нереализација Јужног тока, фрустрација која постоји у народу и разна изневерена очекивања буду окидач да Србија и Велика Британија поново буду савезници? Да енглеска деца у школама, као за време Великог рата, уче о Косовској бици и пишу писма подршке српским војницима? За разлику од свих осталих на Балкану, Срби нису превртљивци и искрени су у свему што раде, одаде им почаст Лоренс. Међутим, шта би то представљало Рубикон, која би то била одлука која би све изменила? Не би то било Косово, помисли Лоренс и замисли се. Још увек није веровао да било који Србин може изаћи на референдум и заокружити одговор „да“ на постављено питање “да ли сте за то да држава Србија призна независност КиМ у циљу уласка у ЕУ?” Добитак потпуно неизвестан, губитак потпун. Материјални и духовни. Такви Срби не би ни били потребни Империји, константовао Лоренс са презиром.
СРБИЈА У НАТО, ЗАШТО НЕ!?
Међутим, постојало је нешто друго и Лоренс са изненађењем признаде себи да би то можда имало смисла. Шта ако се не би тражило од Срба да се одрекну било чега, већ да слободном вољом приступе нечему? Срби су увек слабији на пријатељски приступ и понуду руке него на претње… Шта ако организујемо референдум са питањем „да ли сте за то да Србија приступи НАТО?” Шта има природније него да се Србија окрене ономе ко нуди бар нешто?
Европска унија се можда сутра распадне, можда процес учлањења буде трајао деценијама. НАТО је ту, српска војска је већ у разним мисијама, а вероватно ће и српска полиција ускоро кренути њеним стопама. Као врсан познавалац српске историје, Лоренс се сети једног занимљивог примера, можда донекле и историјске паралеле. Године 1402. у бици код Ангоре Срби су као вазали тако херојски ратовали за Бајазита против Тамерлана, вође Монгола, да им је он одао невиђену почаст и пустио све заробљене због невероватне храбрости. Деспот Стефан Лазаревић је командовао левим крилом и његових 700 оклопника је направило помор у монголским редовима. Када су се други турски вазали, видевши да је битка изгубљена, окренули против Бајазита, Срби су остали верни и сам деспот је неколико пута покушао да спасе турског султана сигурне пропасти. Место битке је у њихову част добило назив Срб Гази.
Лепа прича, а потпуно истинита, би задовољан Лоренс што се сетио овог историјског догађаја. Могао је да замисли српског орла како лети изнад енглеског лава. На крају крајева, зашто би било необично да Срби буду уз Енглезе? Небески народ уз народ чију земљу чува Св. Ђорђе. Два народа која припадају оним хришћанима који имају и посебан дан за одавање почасти Св. Ђорђу, који је све муке издржао на које га је ставио цар Диоклецијан како би га натерао да се одрекне Христа. Како у томе нису успели, а запањени његовом вером и храброшћу, Римљанима је само остало да га на крају погубе тако што су му одсекли главу, давне 303. године у Палестини. Само, да ли ће руски медвед, који је тако често био уз српског орла, олако допустити да изгуби јединог правог савезника на Балкану? И још нешто – ко ће онда да буде аждаја?
Востани Сербие!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Востани Сербие! (1804)
Доситеј Обрадовић
Rule, Britannia! rule the waves:
Britons never will be slaves.
Rule Britannia! (1740)
James Thomson
back to top
