Наркомани. Људи који су у већини случајева своју зависност од дроге развили у толикој мери да више не могу да се контролишу. Велика већина је изгубила готово све што је имала.

На сам помен њиховог имена, људи се обично прво уплаше, и често прокоментаришу:

– Не дај Боже никоме!

Колика год одбојност према њима постојала, ипак се мора знати да су и они нечији синови, ћерке, очеви, мајке…и да им је као и свима, потребна помоћ.

Једини центар у главном граду Србије, који зависницима од дроге омогућава да се едукују и заштите од болести попут ХИВ-а или хепатитиса, је дроп-ин центар “Веза”, који дели стерилисане шприцеве, игле и прибор који је корисницима потребан како би се спречило ширење ових злокобних обољења.

У посети центру, разговарали смо са директором Миодрагом Атанасијевићем и од њега сазнали да ће установа ускоро бити затворена, јер, како каже, немају довољно средстава којима би могли да финансирају њен опстанак.

– Ми овде пружамо помоћ зависницима и тако им омогућавамо да се заштите од болести попут ХИВ-а, хепатитиса и свих осталих зараза које се преносе путем крви. Иако ово није рехабилитациони центар, ми на овај начин помажемо нашим корисницима, јер поред здравствене заштите, овде имају и одређену медицинску негу.

“Веза” је једина институција овакве врсте која постоји у Београду, а у Србији постоји још три оваква центра. Пошто нема средстава, последња три месеца сви запослени раде као волонтери, а годишње кроз овај центар прође од 1000 до 1500 особа.

Процењује се да у престоници живи чак 30. 000 интравенских корисника дроге, а да је од тога барем десет процената заражено ХИВ-ом или хепатитисом.

– Овакве организације постоје широм света у земљама попут Румуније, Француске…. Од релативно малог процента инфицираног ХИВ-ом, након престанка оваквог програма, тај број је знао да се удвостручи – прича Атанасијевић.

Он наглашава да је Србији потребан овакав центар, пре свега због српечавања ширења ових кобних обољења, а и због заштите самих корисника.

Чисти и дезифинковани шприцеви, игле, прибор за прву помоћ су основне ствари које зависници добијају у центру и на тај начин се спречава ширење и добијање ових болести.

Али то није све. Корисници такође проналазе утошиште са улице и разумевање.

– Овде долазим већ две године и осећам се као код куће. Људи су ме прихватили и не осећам се одбачено. Имам са ким да поразговарам и то је јако битно, а и све што ми треба, што се тиче здравља и неге, имам овде – прича нам један од корисника.

Због мањка новчаних средстава, ова установа ће радити још неколико месеци, након чега ће бити принуђена да се затвори.

– Ми сами плаћамо простор који изнајмљујемо, како бисмо могли да помогнемо овим људима и пружимо им здравствену заштиту. То нећемо моћи још дуго. Два до три месеца, највише. Након тога, не преостаје нам ни један други избор него да се затворимо – објаснио је Миодраг.

Корисници су такође забринути и надају се да до тога неће доћи.

Овакве установе постоје широм света и показале су се јако успешним, као и у нашој земљи.

(Телеграф)

Ознаке: Београд, наркомани, сида